U tuđega tatka pogolema patka

Eko Taxi Vranje

Pred fajront

– E pa, od ovi novinari, više život da ti se povrati! Ama, de me nađe ovde, sad, pred fajront, na pravo mesto i u pravo vreme? Što znam, belkim si za to novinar, lešinar… De, de, odma dizaš čindo, ljutiš se, pa što ako sam ti to reko, ako si novinar, nisi boga za muda fatio. Ajde, sedi, popi nešto. He he, znam ja na što će te namamim, uvek ima sirca za poganče u mišolovku, odma se odljuti, he he…



Pred fajront– Ma, nisam ja kandz’r, barem ti me znaš, ali u ovaj grad sve mi nešto naopačke. Ova nova vlast sve izmišlja nekakve šišane magarice, kao da smo mi od jučer. Evo, posle industriju i sport, udarili braća na kulturu. Ajde objasni mi ovaj fakat – kako može manifestacija “Karanfil devojče”, od kraja juna, kad cvetaju karanfili kao čmaruljice na LGBT, da se prebaci na kraj avgusta, kad su i ruže već uvele. Pa ti ja predložim na organizacioni odbor da, po uzoru na Boru Bizu, po nadimku Kožder, da se ta manifestacija preimenuje u “Uvela ruža”. Pa opet po uzoru na Boru Koždera, da se i organizacioni odbor preimenuje, i da se nazove po čuvenu njegovu zbirku “Božji ljudi”. I onda će se zovu Andra klisar, Vera ruskinja, Vlade vrtogoški, Dida grobar, Jaki, Kršikamen, Stanko pivce, Lute lukovski, ali to kao klasika; za mlađu populaciju, rokeri, pankeri, bio bi zadužen Džumbalaja, multietičnost, sa đitaru bez žice, ali hit – majka Indija i tatko Kanada, i lepo bi mogla da pečali lokalna samouprava sa zrel ševar – “mačiki, mačiki, za deca igračiki! Upre, gornji del, dvaes santina, mazno a pasent, može i za žene”! A kao priključeni članovi, poslednja brana šiptarskom separatizmu, Bujanovčani Parapuda i Marko lopardinski. Može i posthumno. Tako ti je: u Vranje su božjaci dajma živi, i nepobedivi. Blaze si ni, te je tu blizo Žbevac…

– Zbiraj veđe, zbiraj, ali ovo pijenje pred fajront mora da ga otrepkaš, da me saslušaš, kao doktor za nedodrgavi, što ga u Ameriku zovu… aj pomogni mi… šk… šn… e taj de, šrink. Uopšte ne razumem te njine rabote – dođeš, izvališ se na divan kao rakovački bivol, i na nekoga dileu, s koga ni kafu nisi popio u tvoj vek, pričaš nešto, a što mož i sam doma da si pričaš, jerbo te porodica ne jebava. Kažu, pušti ga, on lud. A kako nisam lud kad nasete da imam neku kintu, odma sam pametan i umejatan!? I na toga šrinka mu platiš, on ode u prvu kafanu i to propije, kaže na društvo, ma beše još jedna budala, ja pečali dolarčinja, što će pijete? A kad smo već kod to, znate li be nekoga dobroga šrinka, kolegu, da odem kod čoveka da se ispričam, da mi l’kne, pa posle on će vika pijenje od moje pare. Što, u Srbiju nema neurohirurzi, nego ministar zdravlja ide u Barselonu da operiše kičmu, zamučio se, njeknja secao džakovi s cement, pa ga seknalo u polovinu. Nego, u tuđega tatka pogolema patka.

– Daj, dete, još po jednu, dokle duboko razmislim, da li na novinara i ovo da mu ispričam, moj sramotil’k od danas. Znaam, znaam da neće kažeš na nikoga, samo će objaviš u novine. Nećeš, ovoga ti krsta? Još pa patrijarh je bio tu danas, nemoj da se šališ s te stvari, nisi mlađi maloletnik! Dobro, znam da si antihrist, pa i pri ovi naši golemi vernici će rizikujem, pa na tvoju dušu.

– Tiki, srpski patrijare dolazi u Vranje, će idem ja na doček, pa da se malko nakurdišem, da se ošišam i obrijam, ne mogu onako s bradu kao terajež da celivam ruku na patrijarha i vladiku. Ali, sasuka me neka administracija, ovolika fascikla, kao Ana Karenjina, a jedva jedv’c sina natera da je pročita za lektiru, znaš li koji mu je komentar bio – koja kurveštija! Dobro, reko, sinko, pravi razliku između kurvu i kurveštiju; pa kakva je, pita junior, razlika? Pa suptilna, učim ja dete, kurveštija je veštija.

-Nego, zapriča ti za fasciklu. Ja nakud saborni hram, pa navrnem u berbernicu, ne mogu kao urođenik da idem pred patrijarha, da mu cunem ruku. Berberin kod koga se stalno krojim, još pa i ratni mi drugar, na Starac me šišao, dok fuždi okolo milosrdni anđeo. Kad ono, berbernica puna, č’čka, Vranjanci se izgleda šišaju i brijaju samo kad dolazi patrijarh, a to je mnogo često, jemput u vek. Odložim ja onu fasciklu, Anu Karenjinu, aj će sačekam. Pročita novine, sasluša najnoviji tračevi iz radio milevu, ali vidim, ovo kraj nema; će mi ode patrijarh, možda će se uvredi čovek što moja malenkost nije bila nazočna. Reko, majstore, idem ja po cigare, čuvaj mi mesto, odma se vrćam. Ma nemaš problem, ratni, čeka te mašinica.

– Te ti ja naniže niz sokak, berbernica što je otvorio čirak koji se odmetnuo od ovoga gazdu. Nema gužva. Može li šišanje i brijanje? Kako ne može, izvolte! Za deset minuta me nakurdisaše, će idem ja sad kod patrijarha, ali nešto mi fali! Ma što je to, što beše, dok se setim da je to ona fascikla, što sam je zaboravio kod staroga drugara, stalnoga berberina!

-Kako sad ovako ošišan i obrijan da uđem kod njega, a on mi još čuva red. Stanem na ćoše, čekam neko detište što je pobeglo od čas da mu kupim cigare pa da ide da zaiska fasciklu, jok bre, prekinuta nastava, sve otišlo da čeka patrijarha, kao da je, božemeprosti, nekakav Slobin miting. I ja mora sam. Dignem kragnu, štomogajeći, upadnem u berbernicu kao da će je pljačkam, a be, reko, ne li ja tu ostavi jednu fasciklu? Evo, kaže majstor, tu je de si je i bila. I ja da uteknem, ha ha hi hi, aj vidimo se, on me usekna – a ko vas je šišao?



  • Ostavi komentar