Parada za „malog Slobu“

Na bini sjaj, na tribinama tuga i očaj. Ovako se može sublimirati do sada najveći jubilej ovdašnjih socijalista, pa zato imamo nekoliko pitanja. Šta mislite, kako mogu jubilej svoje partije da proslave ljudi koji dvadeset godina nisu ništa značajno uradili za ovaj grad? Kako pojedinci iz njihovih redova koji, umesto da pokreću proizvodnju kao svetski, civilizacijski recept za razvoj ekonomije svake uspešne države ili zajednice, za svo to vreme radije uzimaju „provizijicu“. I bogate se pred našim očima dajući lokalnim tajkunima dozvole za tržne centre i slične „grandiozne“ objekte u kojima lokali potom zvrje prazni, a ekonomija stoji. Da li zbog toga slave?

Kako da organizuju proslave i osećaju se kao ljudi oni kojima po gradu teku fekalije, a oni ništa ne preduzimaju? Kako oni koji žele da ljudi glasaju za njih, a ne nude im radna mesta, bolji standard, industrijski, socijalni i kulturološki razvoj? Bilo kakav optimizam ili nadu. Kako oni koji dozvoljavaju da ovaj grad umire na uštrb njihovog procvata? Nikako!

TRI SATA U PETNAEST MINUTA

E, pa, upravo tako, nikako, izgledao je sa strane jubilej Gradskog odbora SPS. Za dvadesetogodišnjicu u Sportskoj hali u Vranju, oni koji su otišli da gledaju neutralnim očima, da napišu i zapaze ono što neće ni oko prisutnih kamera, ne daj bože beležnica povampirenih medija, videli su sledeće: Na polupraznim tribinama bili su, uglavnom, tužni i nesrećni ljudi. Kao da su zaboravili šta je to osmeh. Socijalisti su znali, „kad se zgusnu“, da u srećnija vremena napune kao kutiju šibica ovu halicu. Dolazilo je i po tri i po hiljade oduševljenih fanova. Doduše, na silu i pod pretnjom. Slično je bilo i ovog puta. Oko hale parkirano desetak autobusa sa „oduševljenim pristalicama“ iz ruralnih krajeva koji su došli po diktatu. Da im se sutra ne zameri. I da ih ne zaborave partijski aparatčici za obećani posao. Nego, verovatno će socijalisti reći da je kiša omela masovnost. Ipak, za decembar je zakazan Kongre partije, prelomni kažu, koji bi, prema najavama, doneo promaju i veliko spremanje u SPS. Zato je valjalo biti ovde i poželjno glorifikovati omiljenog, najboljeg i jedinog predsednika, Ivicu Dačića.

Međutim, „On“ se nije pojavio. I jasno je pokazao svima u markiranim odelima sa crvenim kravatama u prvom redu da je važniji od svih njih. Pa i od „malog“ Ivice (kao svojevremeno Siniša Mihajlović poslednji istrčao „na teren“, doduše ne sa zadignutom kragnom) koji kao da je namerno zakasnio više od dva i po sata na trosatnu proslavu kako bi u petnaestak minuta upio sav nagomilani libido lokalnih uvlakača iz prvog reda i predstavnica socijalističke mladeži koje su ga s nestrpljenjem iščekivale. Društvo im je pravio visoki gost iz Beograda, Branko Ružić, koji je slao SMS poruke. Verovatno Ivici.

Čoveka koji se nalazi na čelu ovog grada (u prevodu gradonačelnik) prilikom penjanja na binu pratili su povici omanje grupice. Skandirali su nešto što je počinjalo sa M… Omiljen čovek. Oduševljavao se samim sobom i odborom stranke, „najboljim u Srbiji“. A zašto su najbolji, zapitao nas je?! „Zato što smo bili ponosni, pametni, mudri“, veli. Skromno. Lokalni predsednik (već osam godina), inače direktor najpoznatije obrazovne ustanove, reče: „Prioritet programa SPS je briga za svakog čoveka. Pokazali smo svima kako treba“, tra-la-la… I da, dodade: „Imamo čoveka koji zna! Ivicu. I to je sve, to je naša budućnost. To i program“… Ostatak govora je bio dosadan.

Onaj što se sve trese kad hoda, onaj što se ne stidi svog porekla, što je stalno u važnim poslovima, što vas uvek jako udara po leđima, valjda iz straha, što je i „gen“, i „sek“, otrčao je dosad neviđeni sprint u Sportskoj hali kada je čuo da mu je predsednik Ivica, konačno, pristigao. Frenetičnim udarcima dlan o dlan divio se Ivičinoj vrcavosti i pameti sasipanoj u mikrofon. Jedan što je otišao u Beograd za državnog sekretara. I on je nešto govorio. Govorio je i jedan iz „Simpa“. Narodni poslanik. Nadamo se, uz odobrenje „tateta“. I nadamo se da je raport predat. I da on i ostali Simpovci nisu zaboravili zašto su došli.

„TATE“ VAS POSMATRA

Jedan čovek što sada, čini mi se, radi u Simpovim novinama, sa suzama u očima sećao se kako je pre dvadeset godina dopisom izvestio centralu o osnivanju odbora SPS u Vranju. Malo je vrlih i iskrenih socijalista poput njega. Jedva da ih ima još u stranci. Po vernosti mu može parirati jedino jedan direktor, jedne televizije, koji kadrovske i emisione kapacitete te medijske kuće valjda smatra stranačkom prćijom. Jedan što dozvoljava da nam često nestaje struja u gradu pomenuo je „tateta“. To je bilo iznenađujuće. Ali i „večitog gradonačelnika M.S“. Šta li je mislio?! A značaj socijalista za Vranje izjednačio sa Borom, Koštanom, vranjskom igrom i pesmom. Najavljujući dolazak Ivice, duhovito je zatražio da predsednik slavljeniku (čitaj gradskom odboru) „izvuče uši“. U najmanju ruku dvosmisleno. Mladi socijalisti, doterani i naparfemisani, tri sata su uporno čekali Ivicu. Kad se konačno pojavio, praćen salvama aplauza posle tri sata poprilično okrnjene raje na tribinama, socijalistička mladež bila je originalna. Na bini su mu svečano uručili „povelju o posebnoj zahvalnosti“, ma šta to značilo. Na tom parčetu uramljenog kartona je pisalo: …„za izuzetne doprinose i rezultate u radu“, te za „svesrdnu pomoć i saradnju u prethodnom dvadesetogodišnjem radu SPS u Vranju“. Baš me zanima kakva je to pomoć i saradnja. A tek rezultati. U hali nije bilo gostiju iz drugih političkih partija.

Miki Jevremović je u pauzama između nastupa bio u toaletu. Bio je tu i neki pijani menadžer. Kada se „olakšao“, Miki je sa oduševljenim izrazom lica piljio u Ivicu govornika. Maja Nikolić, vrla partizank, najpre je poručila da joj je SPS posebno prirastao k srcu. Da joj mnogi to zameraju, tra-la-la, ali nju kao „boli briga“. „Nadam se da ćemo uskoro nastaviti tamo gde smo stali 2000.“, poentirala je i zapevala „Tamo daleko“. Svi su zbog toga u prvom redu bili srećni. Socijalisti nisu hteli da nam kažu koliko su platili za pesmu u hali. Uglavnom, to po njima nije prešlo granice dobrog ukusa. A na Pržaru je koktel parti bio skroman – 25.000 dinara, doduše bez pića.

Na proslavi je baš utučen bio jedan pijani, prigradski lik. Tipičan socijalista. Nisu mu dali „da cune“ Ivicu.