Bukvar se prevodi deset godina

Ja bih rekao da je suština problema u tome što srpska strana nije spremna na istinski dijalog, što nema želju daovo pitanje reši, kaže Nedžmedin Ahmedi, načelnik Društvenih delatnisti u opštini Preševo.

Nedžmedin Ahmedi, načelnik Društvenih delatnisti u opštini Preševo problemom udžbenika na albanskom jeziku bavi i dugo i profesionalno.

– Sa pozicije načelnika Društvenih delatnosti, smatram da bi bilo najbolje kada bi učenici imali udžbenike koji bi se štampali u Beogradu i koji bi u potpunosti odgovarali zahtevima učenika albanske zajednice. Toga nema i dugo ga neće biti, jer imam osećaj da se vlast tek sada ozbiljno suočila sa ovim problemom. A da bi se on rešio, biće potrebne godine – kaže Ahmedi.

VRANjSKE: Gospodine Ahmedi, koliko dugo traje problem sa udžbenicima za učenike Albance?

AHMEDI: Problem sa udžbenicima na albanskom jeziku za učenike osnovnih i srednjih škola u Preševu i Bujanovcu, traje koliko i ova demokratska vlast – deset godina. Da bi problem prevazišli primorani smo da se dovijamo na razne načine.

VRANjSKE: Kako to da se dovijate?

AHMEDI: – Lepo? Normalno je da albanska deca imaju udžbenike. A kada ih nemate ovde, onda morate da ih kupujete u Gnjilanu, Prištini, Tirani. Da molite ovoga i onoga da vam ih donese. Neki od toga i danas prave biznis.

VRANjSKE: Rekoste deset godina se govori o prevođenju udžbenika?

AHMEDI: – Da, tako da je to proizvelo velike probleme. Prvo, nastavnicima koji nemaju priručnike za metodičku pripremu nastave po programu Ministarstva prosvete Republike Srbije, a drugo učenicima koji su prinuđeni da cele godine vode beleške i da uče iz njih.

VRANjSKE: Hoće li se to uskoro promeniti? Dobijate li neka obećanja?

AHMEDI: – To pitajte nekoga u Beogradu. Ja samo znam da ova vlast deset godina nije uspela da albanskim prvacima prevede i štampa bukvar. Zato ja ne vidim spremnost Vlade Srbije, odnosno Ministarstva prosvete da se na ovaj problem stavi tačka. Da se, dakle, konačno jednom prevedu ti udžbenici, odštampaju i tako rešimo problem.

NEMAMO DOBRE PREVODIOCE

– Prevođenje udžbenika nije lak ni naivan posao. To je jako kompleksnopitanje. Mi se danas njime bavimo zato što je država htela tako, što je dovela do toga da u Beogradu, na Katedri za albanologiju nemamo ljude koji dobro znaju oba jezika i koji bi se prihvatili posla da prevode udžbenike. Biti prevodilac za udžbenike znači dostići savršenstvo u poznavanju oba jezika – kaže Nedžmedin Ahmedi.

VRANjSKE: Ali ministar Milan Marković nikada ovde ne dođe a da ne govori o udžbenicima?

AHMEDI: – Ja ne znam šta govori ministar Marković. Ja pričam o situaciji na terenu, u praksi. I pored naše volje da sarađujemo sa vlastima Srbije, da se učenicima obezbede udžbenici kakvi im po zakonu pripadaju, država je učinila tako male i simbolične poteze.

VRANjSKE: Hoćete reći da ste nekome od srpskih zvaničnika nudili saradnju po pitanju udžbenika?

AHMEDI: – Da. Mi smo u ime opštine na Kosovu preuzeli jedan spisak od oko 260 naslova udžbenika za  osnovne škole od prvog do osmog razreda. Preveli smo ga i uputili Ministarstvu prosvete s propratnom molbom da nam se dozvoli upotreba tih udžbenika ili barem onih važnijih.

VRANjSKE: Šta su vam odgovorili?

AHMEDI: – Do danas nam nisu odgovorili. Evo i drugog primera. Ja sam prošle godine u Gnjilanu kupio 60 udžbenika. Knjige smo, preko jednog člana Komisije za obrazovanje pri Koordinacionom telu, poslali za Beograd. Ponadali smo se da će nas neko udostojiti bilo kakvim odgovorom. I opet odgovora nije bilo. Evo još jednog primera, pa vi ocenite. Ja sam lično u Gnjilanu kupio za prvake 400 bukvara, 500 drugih knjiga, CD-a i pribora. Bukvare sam lično dopremio u Preševo, a sve drugo je palo u ruke policiji.

VRANjSKE: Udžbenici za đake prvog razreda u rukama policije?

AHMEDI: – Tako nešto. Zapravo cela pošiljka je u carinskom terminalu i sada se pripremaju papiri da za to odgovara maloletni vozač traktora u čijoj prikolici je sve to pronađeno. A znate zbog čega? Zbog toga što u otpremnici iz Gnjilana piše „Republika Kosovo“, i što je sve to stiglo do Preševa alternativnim putnim pravcem, jer sa papirom iz Prištine ne možemo legalno preći granicu.

VRANjSKE: Situacija nije dobra. Trpe najviše oni koji su najmanje krivi?

AHMEDI: – Mi smo svesni tih posledica po decu. Onog trenutka kada je postalo jasno da Srbiji smeta što na dokumentima stoji Republika Kosovo, mi smo ponudili da udžbenike kupujemo u Tirani. Ali ni za taj predlog nismo imali partnera za razgovor. Ja bih čak rekao da je suština problema u tome što srpska strana nije spremna na istinski dijalog, što nema želju da ovo pitanje reši. Ja sam jednom prilikom, na sastanku Stalne kongerencije gradova i opština, gde su prisustvovali i zvaničnici Ministarstva prosvete, jasno i glasno rekao: ako nećete da nam pomognete recite da nećete; ako ne možete, tražite pomoć – mi smo spremni za saradnju.

VRANjSKE: Ipak, da ovaj razgovor završimo u optimističkom tonu. Kako vidite ovu situaciju u budućnosti?

AHMEDI: – Onako kako će i biti: izbrisaćemo razlike i podele, pa će naša deca ponovo studirati u Beogradu. Vidite, ja za moje dete koje je student u Prištini, samo za hranu i smeštaj plaćam 200 evra. A, raspitajte se: u Beogradskom „studenjaku“ dom i hrana ne prelaze 6.000 dinara.