Borili smo se za političare



U selu Dobrosin, u Kopnenoj zoni bezbednosti oformili smo prvi odred. Izašli smo na jedno uzvišenje i postrojili se 26. janura 2000. godine. Bilo nas je 30 do 40 boraca. Kada se pročulo, narod je počeo masovno da nam prilazi, uglavnom mladi momci sa sela

– Bio sam vojnik Oslobodilačke vojske za Preševo, Medveđu i Bujanovac (OVPMB). Ratovali smo godinu i po sa srpskom policijom. Mislili smo, da će ovo biti deo Kosova. Danas smo prepušteni sami sebi, da se snalazimo kako znamo i umemo. A, nismo znali šta ćemo sa sobom ni pre rata, pa ni sada. Ostali smo puka sirotinja koju su političari iskoristili zarad svojih ličnih interesa – počinje ispovest Albanac R.V sa juga Srbije.

DOBROSIN: OVPMB formirana je zvanično januara 2000. u Dobrosinu, selu u bujanovačkoj opštini na samoj liniji razgraničenja sa Kosovom. Tada počinju i diverzantske akcije protiv policije, da bi otvoren sukob zvanično otpočeo novembra te godine. Rat širih razmera sprečen je zahvaljujući mudrosti petooktobarskih vlasti i naporima međunarodne zajednice, a sukob je okončan početkom juna 2001.

Naš sagovornik deluje umorno, ne gasi cigaretu dok pričamo. Lice mu je izborano, jagodične kosti istrčale, obrazi usahli. Ne zna šta će sa rukama, lomi prste i kroz duvanski dim nastavlja da priča prepun gorčine. Mlad čovek, a toliko se žuči nakupilo.

– Sada se svi koji smo se borili pitamo: Zašto? Zbog čega? Nikad nas više ne bi prevarili. Ako je to za utehu, ali nije. Ima nas 29 renjenih, 12 ili 13 težih invalida. Bilo je i mrtvih. Kad se sukob završio odmah smo skrajnuti. Smetali smo albanskoj političkoj vrhuški u Bujanovcu i Preševu u ostvarivanju njihovih privilegija koja im je vlast donela. A, na vlast smo ih doveli mi. Svojom krvlju, zanosom i nadom da sve što činimo to je za naše bolje sutra – kaže naš sagovornik.

– U selu Dobrosin, u Kopnenoj zoni bezbednosti oformili smo prvi odred. Izašli smo na jedno uzvišenje i postrojili se 26. janura 2000. godine. Bilo nas je 30 do 40 boraca. Kada se pročulo, narod je počeo masovno da nam prilazi, uglavnom mladi momci sa sela. Znali smo da smo u podređenom položaju u odnosu na Srbe, da su nam prava nikakva, da nemamo budućnost. Nosili smo etiketu da smo svi narko dileri. To nas je bolelo. Malo je trebalo da nas neko okupi i obeća da ćemo se izboriti za zacrtane teritorije gde smo u većini i pripojiti ih Kosovu – priča naš sagovornik i nastavlja:

NA PUTU KRIMINALA: Ipak, to nije bio naš glavni cilj. Većina nas je bila sa sela, iz siromašnih porodica. Živeli smo bedno, od danas za sutra. Mnogi su bili na putu kriminala, već zabrazdili u krađe i prevare. Obećavan nam je posao, govovreno da više neće biti gladi i da nas čeka vreme u kome ćemo stvarati porodice i podizati decu od svog rada. To nam tada nisu dozvoljavali Srbi, tako su govorili. Dovoljno da se napalimo, da glavom idemo kroz zid.

Počele su borbe, smatrali su da stvaraju istoriju. Međutim, kada je srpskoj policiji i vojsci međunarodna zajednica dozvolila da se vrati u Kopnenu zonu bezbednosti široku pet kilometara, osetili su da se nešto dešava mimo njihove volje i planova.

– Govorili su nam da smo pobedili, samo još da se to ozvaniči politički i onda dolazi ono što je obećano – posao i normalan život dostojan svakog Albanca. Sumnjali smo, nije nam bilo jasno zašto žrtve, smrzavanja u rovovima i zemunicama. Pešačili smo danima, napadali i branili se od Dobosina prema Preševu i selima iznad Bujanovca. Iznevereni su viši ciljevi, ali većina je bila zadovoljna što će naši na izborima dobiti vlast. Nadali smo se da će nas se setiti – navodi sagovornik.

POSLE IZBORA: Na vanrednim lokalnim izborima jula 2002. u Bujanovcu i Preševu većinu su osvojile albanske stranke. Tada se na političkom nebu prvi put pojavio Pokret za demokratski progre, partija koju je osnovao Jonuz Musliju, politički komesar OVPMB. Ova partija je, po logici stvari, okupila mnoge demobilisane borce.

– Ali, sve albanske stranke agitovale su da glasamo za njih, znajući da je glasački potencijal i uticaj bivših boraca veliki. Svi su obećavali da će brinuti kasnije o nama. Glasali smo svi, naše familije takođe, uglavnom za Jonuzovu stranku. Slavili smo pobedu, ali smo ubrzo shvatili da je to, zapravo, bolan poraz za sve nas koji smo učestvovali u sukobima na jugu Srbije – kaže sagovornik.

Mnogo bivših boraca danas živi u bedi. Bez ikakvih sredstava za život, iznevereni i poniženi, mnogi su pokušali da sreću potraže na Kosovu i inostranstvu.

– Većina njih bila je bez sredstava za život, poticali su iz neobrazovanih porodica, nije imao ko da da im da savet kako i šta dalje. Jedina pomoć bila je u hrani i nešto u novcu koji su ljudi prikupljali za Bajram i druge praznike. Mnogi su otišli u inostranstvo i na Kosovo, ali su tamo bili laka meta za uvlačenje u svet kriminala. Većina je osuđivana zbog raznih krivičnih dela i nalazi se po zatvorima. Mi koji smo ostali marginalizovani smo.

NA MARGINI: Skrajnuti od svih dešavanja, da ne bi mogli očima da nas gledaju – ističe sagovornik.

Za učešće u sukobima ništa nisu dobili. Od obećanog posla ostala je samo pusta želja.

– Nisu sagledali ni invalide koji izdržavaju ionako siromašne porodice. Nemaju prava ni na kakvu pomoć. U početku su sagrađene dve-tri kuće za borce i to parama stranih donatora. Oni koje smo doveli na vlast žive kao bubrezi u loju – priča sagovornik.

U prostoriji u kojoj sedimo dim štipa za oči. Sagovrnik, sav u znoju, završava svoju ispovest.

– Albanski poolitičari su nas izdali, njima neka idu na dušu poginuli, ranjeni, poniženi, uvređeni – ostavljeni na margini života.