Za ideale ginu budale

Eko Taxi Vranje

GORAN KRSTIĆ

Bombardovali su nas informacijama o stradanju srpskog naroda u Hrvatskoj. Nakon jedne pijanke u klubu „54“, rešio sam sa najboljim drugom Nebojšom Veličkovićem Lutetom da se u Beogradu prijavimo u dobrovoljce i da ratujemo za svetu srpsku zemlju



 

GORAN KRSTIĆ– Gledam na televiziji međunacionalne napetosti u Kosovskoj Mitrovici, Sandžaku, u Bosni, na jugu Srbije. Setim se 1991. godine i one ratnohuškačke propagande na televiziji. Bombardovali su nas informacijama o stradanju srpskog naroda u Hrvatskoj. Nakon jedne pijanke u klubu „54“ u Vranju, rešio sam sa najboljim drugom Nebojšom Veličkovićem Lutetom da se u Beogradu prijavimo u dobrovoljce i da ratujemo za svetu srpsku zemlju – seća se Vranjanac Goran KRSTIĆ Krle (43) koji je najpre 91. prošao ratnu a kasnije i životnu, egzistencijalnu golgotu koja traje i danas. Dok razgovaramo dvoumi se da li da do kraja otvori dušu i ispriča sudbinu koja opominje mlađe generacije rečima iz pesme Bore Djorđevića – „Za ideale ginu budale“.

ŠEŠELjEVCI: Došli smo u Beograd i hteli da se prijavimo kod Arkana. Rekli su nam da treba da prođemo jednomesečnu obuku u Bubanj Potoku. Ma, ko da čeka, čuli smo da se prijavljuju dobrovoljci u Srpskoj radikalnoj stranci. Nismo bili radikali, ja sam od 90. bio član SPO. Otišli smo i primili su nas. Odmah smo upućeni u kasarnu na Banjici gde smo dobili vojničku uniformu. Postali smo Šešeljevi četnici, tako su nas zvali u Bosni i Hrvatskoj, iako smo bili pri vojsci u teritorijalnoj obrani Okučana.

OKUČANI: Kamionima smo stigli u Banjaluku gde smo dobili puške, ali bez municije. Odatle, preko mosta na Gradišci stigli smo u Okučane gde je bio sabirni centar. Tu smo dobili komplet naoružanje i bili pod komandom Radmila Narandžića, glavnog za TO. Neobučeni, mladi i uspaljeni da ćemo pobiti sve ustaše krenuli smo u borbe. Bilo je to krajem oktobra 1991. godine. Naše ratovanje završiće se 27. novembra.

KRIČKA: Dobili smo zadatak da očistimo šume od ustaša u okolini sela Krička pored kojeg je prolazio put za Pakrac. Bili smo svi iz Srbije, jedan od meštana nas je poveo da nam pokaže teren. Ogromni retki četinari, uporna kiša i hladnoća pratili su nas kroz šumu. Blizu sela naišli smo na neprijateljsku predstražu; pripucali su, ali smo ih eliminisali. Spustili smo se do proplanka gde su ustaše ostavile ćebad, rance, hranu i pobegle prema selu. Da bi se došlo do prvih kuća morala je da se pređe jedna livada na čistini. A, ono, selo planinsko, vukojebina brate. Kuće raštrkane, jaruga koliko hoćeš, skrovišta isto.

RANjAVANjA: Rešili smo da krenemo puzeći preko livade prema selu. Pustili su nas da dođemo do sredine livade, a onda krenuli sa pucnjavom. Ono nije bila pucnjava već grmljavina! Krenuli smo puzeći natrag prema šumi, čini mi se zemlju smo kopali ispod nas da se zaštitimo. I na sreću niko nije stradao. Stigli smo do šume, a meci su fijukali na sve strane. Sekli su granje od borova kao srpom. Moj drug iz Vranja, Lute, nije mogao da podnese iščekivanje, izašao je na proplanak uzeo zolju i počeo da cilja prema kući u selu. Nije opalio, neprijateljski metak ga je pogodio u predelu kuka i pokosio. Puzeći sam mu prišao. Od kuka nema ništa, krv na sve strane, jauče od bolova. Uzeo sam ga ispod ruke i taman da krenem prema šumi kada mi je metak razneo lakat na ruci. Osetio sam strašan bol. Kosa je htela da otpadne s glave.

DUM DUM MECI: Kasnije sam saznao da su to dum dum meci, koji prave velike rupe na telu i rasprskavaju se po organizmu. Luteta sam jedva nekako dovukao do šume. Tih desetak metara učinili su mi se kao večnost. Pritrčali su saborci, meci su i dalje sevali iznad glava. Morali smo da se povlačimo. Luteta su stavili na nosila koje su bila napravljena od dve borove grane i ćebeta. Išao sam sa vodičem napred. Pokušavao je motorolom da uspostavi vezu sa našim jedinicama u okolini. Ruka mi je visila, nisam je osećao. Krv se cedila niz pantalone i punila čizmu. Lute se grčio od bolova.

PUT GOLGOTE: Do puta u planini prepešačili smo osam kilometara. Bio je to put golgote, vraćale su mi se slike iz detnjstva provedenog kod dede i babe u Jelašnici, momkovanja po Vranju. Kad smo stigli do puta naišli smo na maskirnog vojnika gde čuči. Pobegao je s druge strane u šumu. „Ako nisu naši, gotovi smo svi“, rekao je saborac. Počeli smo da vičemo, da šaljemo znake prepoznavanja. Tišina, odgovora nema. Saborac kaže da bežimo natrag u šumu i obavestimo ostale koji su pristizali.

KAŠIKARA: Ti beži, rekoh mu, ja ostajem ovde, ne mogu više ni koraka da pustim. Navalio sam se na drvo, iz unutrašnjeg džepa izvadio kašikaru i stavio osigurač u zube. Setio sam se reči komandanta kada smo je dobili: „Ako padnete ustašama u ruke aktivirajte je, umrećete odmah, ako to ne učinite čeka vas klanje, mučenje“. Srećom, uspostavili smo vezu i uskoro su stigli naši. Došao je traktor, smestili Luteta i mene. Nisu nas vozili dugo, do jedne baze gde nas je čekao medicinski džip, sa krevetima. Čuo sam gde neko viče: „Jesu li naši ranjeni“ „Nisu“ – odgovorila je medicinska sestra, Srpkinja – „to su četnici iz Srbije“ „Uh, dobro je“, čulo se opet. Suze su mi potekle. Gledali smo se sa Lutetom. Imao je 20 godina. Počeo je da žuti u licu kao vosak. „Krle, brate moj, ja sam gotov, će umrem, ti će preživiš, nemoj nikad da me zaboraviš“: Počeo sam da ga hrabrim, šta smo sve prošli i slično, izdržaćemo jedno ranjavanje.

BANjALUKA: Luteta su ostavili u Gradiški i hitno ga operisali. Mene su poslali za Banjaluku. Odmah su me stavili na operacioni sto. Primio sam sedam boci krvi. Čuo sam doktore gde razmišljaju da mi amputiraju ruku. Pretio sam da to ne pokušavaju. Operisali su me doktori Kuštrić i Papić. Kada sam se probudio video sam tu je ruka, ali bolovi su postali nepodnošljivi. Čuo sam da može da se ide u Beograd u bolnicu i prijavio sam se. Jedva su me pustili, ruka je bila iskošena, kao drvena, sva u zavojima. Nisam je osećao.

BEOGRAD: U Beograd su me prebacili helikopterom. Bio sam u bolnici na Banjici. Imao tri operacije. Nekim aparatima kao burgijama izbušiše mi ruku i rame. Više od godinu dana nosio sam je u zavoju. Kada je završeno lečenje dobio sam invalidnost 60 odsto. Kada je trebalo da podnesem zahtev za ivalidninu smanjili su mi na 40. To nije sve. Doživeo sam najveći stres kada su mi u bolnici javili da je Lute umro. Prolazili su dani, noći, godine, a meni slike iz rata nisu izlazile iz glave. Bio sam na psihijatriji, ležao dugo, gde sve nisam bio. Mogao sam tada da izađem u penziju, ali bio sam patrijarhalno vaspitan, tek sam se oženio, kako da kažem u 24 godini da sam penzioner.

ELEKTRODISTRIBUCIJA: Bio sam zaposlen u Elektrodistribuciji Vranje još pre rata kao elektromonter. Pošto desnu ruku nisam mogao da koristim, tražio sam promenu radnog mesta, nisam mogao da se penjem na bandere. Na prvostepenoj lekarskoj komisiji dali su mi da radim u službi naplate, ali to u firmi nisu dozvolili jer nemam srednju ekonomsku školu. Na drugostepenoj komisiji dobio sam radno mesto u baždarnici. Za to sam imao školu. Ali, nisu hteli da me prebace. Hteli su da radim kao kurir, tako nešto. Ne, želeo sam da radim nešto gde ću se osećati vrednim. Žalio sam se, zvali su tadašnjeg direktora Voju Janjića Palačinku i ribali ga. Pozvao me u kancelariju i počeo da viče: „Evo ti moja stolica, budi direktor“. Nisam hteo da se raspravljam, izašao sam i dao otkaz. Kad sam dobio rešenje prekrstio sam se. Napisali su da sam otpušten jer se tri dana nisam javio na posao. A za ta tri dana imao sam doznake za bolovanje koje su mi plaćene. Mogao sam da tužim, da ih dobijem. Nisam.

INVALIDNINA: Bio sam ogorčen na sve: državu, ljude, samo sam tražio mir od postratnih mora. Našao sam ga u krugu porodice, supruge Tanje i sina Aleksandra. Oni su moj život. Kakav? Radio sam sa suprugom privatno, sve i svašta. Zarađivao i imao, kad nije bilo posla bio na granici egzistencije. Supruga nema dana staža, a tehničar je fizičke hemije. Ja radim u kladionici. Sin je u srednjoj školi. Primam invalidninu od 4.760 dinara. Setim se babe koja je govorila: „Taman za uže oko vrata“. Ne žalim se. Srećan sam čovek. Sin je sportista, nije na mene i moje Jelašničane. Živimo skromno, ali srećno. Pre dve godine opet sam bio na neuoropsihijatriji. Kad me uhvati taj kako ga zovu „vijetnamski sindrom“ ne valja. Koliko sam za 43 godine lekova popio, to samo ja znam. Samo zdravlje da me posluži i ne daj bože da me neko sažaljeva. Majka je govorila: „Ti, bre, sinko za zelen bor da se uvatiš će se osuši“. Iako ima neke istine u tome, ponavljam -ne žalim se. Šta sam tražio dobio sam. Ono što me čini srećinim to je moja porodica – najveće bogatstvo.

IDEALI: Kada sam polazio kao dobrovoljac u rat sa mnom su bili uglavnom mladići od oko 20 godina starosti. Prošlo je 19 godina od mog ranjavanja i pogibije Luteta. Stasali su neki novi klinci, možda spremni da ginu za ideale. Ako pročitaju moju ispovest nadam se da ću mnoge odvratiti od avanture u koju bi ih drugi uveli.

 



  • Ostavi komentar