Star vuk sugarče traži

-Barem me ti znaš, novinare, ja umereno pijem. I tako dođo jutros, tresem se kao prvoborac, daj jednu, daj još jednu, ovu prvu polovin’ rasipa. I sad se čudiš, ovako pred fajront, zašto sam drvo pijan, javorovo. Tiki, aj da poslušam ženu mi – popi, muže, niko ti ne brani, ali umeri se, brate, ne mora celu dnevnu produkciju navipa sam ti da polokaš! I ja tako sabajle. Daj jednu, daj još jednu. Dve.

-Ali, to ti pričam, i nikako to da objasnim na zakonitu – ja sam, izgleda, neka podvojena ličnost, kako se stručno vikaše… eee… tako de, homo dupleks. Popijem jednu, pa da poftorim, ajde još jednu, da poslušam ženu, rekla mi je dve; dve-dve. Ali, kad popijem tu drugu, ja postanem i drugi čovek, ono kao doktor Džekil i mister Hajd. I doktor Džekil popije dve, ali ona druga ličnost, mister Hajd, u koju se pretvori, taj pa nema sitku! I sad imaš čast da sediš pred fajront s mister Hajda. Dete, daj jošte, mlogo, mlogo, sve!

-A i unuk me iznervira danas, dođe urađen iz školu, zaplića s jezik, peva staru pedagošku pesmicu – “ja u školu idem i dobar sam đak, pušim, pijem, drogiram se, đak sam veseljak”! Sinko, savetujem ga, otkači se od ti tvoji drugari, do kučiki te doteraše, poslušaj jemput dedu, a naročito babu, pa li, popi jednu-dve, pa aj neka su i tri, batali tepanje i pijenje, svako veče dođeš umodren i pijan, a one vile ravijojle žive nekarane, pri vas mladi, oni iz moju generaciju, što po kafići žvakav plastični kašičiki posle kafućino i ekspreso, čvokav gi kao lubenice. Kad dođeš u moje godine, kad budeš mister Hajd, ima k’d da lokaš.

-Na tebe, dedo, kaže unuk mi, glava ništa ne ti razbira. Što ćeš, novi kasapi pod rep koljav… Ja be, kaže, za drugari, oko će dadem, ti imao li si nekad drugara, pa da znaš kako je to?

-Za srce me uapa. Trpiš, trpiš, pa moj, moj, pa vrz moj! Dobro, reko, sinko, idi ti dremni jednu, razbaravi se malka, pa će te vodi deda da proverimo čivi su drugari poerbapi. Ja sam prošo vojske i ratovi, Vukovar će mi da ulicu, onu što sam je skapao do poslednju šupu, Sarajevo će me pamti, al da ne bude samo Bosna, reko da bude i Hercegovina, pa sa Perišića Mostar smanjismo na pola metar, da sa te visine izvršimo samoubistvo, a onda odemo na piknik u Srebrenicu. Pa otud-odovud, kad svi ratovi dobismo, će idemo na Kosovo ravno, pa tamo veselje s pevanje i pucanje – Račak, Drenica, Junik… da ti ne duljim. A sve to moji drugari, patriote, srbende. E sa’će v’iš ti, sinko, što su drugari, sa’će prođeš test.

-Odem u tor, proberem najgolemu ovcu, zakoljam, onako krvavu, šljička, turim u džak, cedi se krv po mene, probudim unuka, reko, aj s’d da testiramo drugari. Što ti je be, dedo, dal’ si kršten? Dizaj se, reko, da te ja ne dizam s merak! Pa što će radimo? Ti samo po mene, i radi tako i tako, ja što ti kazujem.

-I on što će, onaj džak na ramu, a ovca imaše jedno pedeset kila. Kude sedi onaj drugar ti, onamo; ajmo tamo. A ono sred noć, nijedno vreme. Pa što će radimo tamo, pituje unuk mi? Samo ti dedu slušaj, i neka te ič ne boli čindo. Pa da vidiš kakvi su ti drugari. Pa ga odvedem kod jednoga drugara mu – bam bam na vrata, onaj izmulji glavu kroz pendžer. Što je bre? A ja unuka mi već sam ga ek… ev… e, to de, edukovao sam ga što će kaže – pomagaj, kaže, brate, utepa čoveka, evo nosim ga u džak, uzmi kopač i riljač, da idemo negde da ga zakopamo! Onaj se uneredi. Ne znam ja, gospodine, ko ste vi, idite odma odovde, da ne zovem policiju! Ništa, će idemo do drugoga. Dring dring tamo na vrata, te ti ga onaj, kotruljan, kosa kao da mu je vuk na glavu jagnje izeo. Što je sad? Ama, kaže unuk mi, a i on se primio na priču, očisti čoveka, daj da idemo negde da ga urovimo kao praziluk! Beži bre tamo, dere se onaj kotroman, ja te ne poznavam, nemoj puška sad da radi! Kod trećega, izvinite, vi ste me pomešali s nekim, ja ne znam ko ste vi! Četvrti isto, peti, šesti, deseti, na unuka mi duša mu ispade nosejeći onaj krvav džak.

-Kad prođosmo neku desetu-petnaestu kuću od drugari mu, a ni jedan ga ne poznava, on breva kao maratonac, reko, sinko, aj sad će idemo kod jednoga mojega drugara. Ajde, dedo, ako boga znaš! E sad, daj mi ga taj džak na mene, a ti sedi tu, i gledaj što će bude. Pa pravo kod mojega ratnoga, sve smo prošli obnavljajeći Veliku Srbiju, ne tražimo ništa novo, samo carstvo Dušanovo, pet sati sabajle, svirnem mu ja tiho naš znak, on odma istrča s kašikaru. Što je sad, kaže, s koga više imamo da ratujemo, osim s nas između sebe? Pa to, reko, ja počna, utepa onoga komšiju mi što se tužimo za krušku dvaes godine, pa da mi pomogneš, da idemo da ga negde zakopamo. Nema problema, on se oduševi, ženo! Stanuj, ne stanala ga, omesi jednu banicu i pomuzi kozu, ovo dete s mleko da namiriš, a ja i drugar mi idemo u njivu! Kopač, njeknja što ti reko, isklepa li ga? Daj ga vamo!

-Unuk mi zeva kao tele, gleda što se radi, ne mož’ da poveruje kakvi drugari on ima, a kakvi ja. I on ostana kod babu, a mi si s drugara navrtesmo onu ovcu, gajba pivo, odi bože da vidiš. E pa, sinko, nauči se. Star vuk sugare jagnje traži.