, 
Ocu, policijskom inspektoru, ne pada na pamet da uvaži sudsku odluku o vraćanju deteta majci – Majka je nemoćna, jer ni državni organi nisu u stanju da sprovedu odluku suda – Otac kao argument koristi svoju reč po kojoj ćerka, navodno, ne prihvata majku. Psiholozi nedavno uvrdili da je dete spremno da se vrati kod majke. Zaštitnik građana trvrdi da otac krši prava deteta
– Svoju ćerku viđam krišom, na velikim odmorima u školi. Zagrlimo se i samo plačemo – opisuje 
retke susrete sa vlastitom devetogodišnjom ćerkom Branka RISTIĆ, majka koja bez svoje devojčice živi skoro četiri i po godine. Preciznije od 9. juna 2006. kada je, nakon razvoda, suprug Boban Ristić na prevaru odveo dete na vikend i nikada ga više nije vratio majci. Od tada, navodno, zabranjuje njihove susrete.
Pre nego što opišemo višegodišnju borbu dvoje razvedenih roditelja za starateljstvo nad ćerkom, treba naglasiti da je centar novinske priče koja je pred vama kršenje prava jednog deteta. I da je pravo te devojčice na normalno odrastanje i razvoj u svakom smislu te reči vrhovni interes u ovoj priči. I iznad je interesa roditelja koji će se na stranicama štampe medijski eksponirati. Priča ide ovako.
INTERES DETETA JE IZNAD SVEGA
Kao plod, ispočetka, srećnog braka Branke iz Radovnice i Bobana iz Vranja, sklopljenog maja 2001, u septembru iste godine rađa se ćerkica. Žive neko vreme svi zajedno u Bobanovom domu u Vranju. Odnosi supružnika se vremenom pogoršavaju. Tačka kulminacije je 21. april 2006. kada je faktički prestala da postoji bračna zajednica. Branka zbog fizičkog zlostavljanja napušta muža.
– Pobegla sam sa tada četvorogodišnjom ćerkom kod roditelja u Radovnicu. Ubrzo sam pokrenula brakorazvodnu parnicu i čekala zvaničan razvod. Iako sam napustila muža, smatrala sam da detetu ne treba da uskraćujem pravo da ga viđa. Tako sam početkom juna 2006. dozvolila da je otac odvede na vikend, uz dogovor da je vrati nakon tri dana. Od tada počinje agonija i život koji se pretvorio u košmar – priseća se Branka.
Zvanični organi, nakon ove svojevrsne otmice deteta, reaguju brzo i po zakonu. Opštinski sud u Vranju (veće kojim predsedava sudija Milan Stojković) rešenjem P.br.852/06 od 27. juna te godine (potvrđuje ga i Okružni sud u septembru 2006.) na Brankin predlog odobrava tzv. privremenu meru kojom maloletno dete poverava na čuvanje, negu i vaspitavanje majci. Bobanu se nalaže da dete odmah vrati Branki.
Ovaj, međutim, ignoriše rešenje suda. Iako je samim donošenjem postalo izvršno. Ne uspevaju ni pokušaji prinudnog izvršenja koja Boban opstruira tako što u to vreme dolaska predstavnika suda, policije i Centra za socijalni rad odvodi dete od kuće. U više navrata Branka se obraća Bobanovim starešinama u policiji sa molbom da pomognu da se ne narušava spokojstvo i duševno stanje deteta. Bez uspeha. Izgleda da Bobana starešine, čak, štite. Na asistenciju policije prilikom pokušaja prinudnog izvršenja šalje se veliki broj policajaca. Dolazi čak i Bobanov neposredni starešina.
TAMARA LUKŠIĆ-ORLANDIĆ
OTAC KRŠI PRAVA DETETA
Kancelarija zaštitnika građana Republike Srbije u Beogradu uključila se u ovaj slučaj po pritužbi oca koji im se požalio na postupanje 
Centra za socijalni rad u Vranju. Međutim, proveravajući navode pritužbe, naglašava Tamara LUKŠIĆ-ORLANDIĆ, zamenica republičkog zaštitnika građana Saše Jankovića, došlo se do saznanja da je Centar radio ispravno.
– Istovremeno smo otkrili da otac, nepostupajući po izvršnoj presudi suda o vraćanju deteta majci, krši prava tog deteta. Da je svojim postupcima demotivisao dete da živi sa majkom i kontaktira sa njom. O majci je detetu stalno govorio u negativnom kontekstu. Više lekara specijalista dalo je stručno mišljenje da otpor deteta prema majci nije autentičan, već je „rezultat konflikata i manipulacije oca“. Izbegavao je da u vreme izvršenja bude sa detetom kod kuće. To je krivično delo i tu su stvari jasne.
Stav kancelarije ombudsmana bio je da svi državni organi uključeni u slučaj moraju sprovesti sudsku odluku o vraćanju deteta Branki.
– Kako se to nije desilo, došli smo prošle nedelje u Vranje. U policiji su nam rekli da će već početkom ove sedmice organizovati sastanak sa predstavnicima suda, tužilaštva i Centra za socijalni rad kako bi se dogovorilo sprovođenje u delo plana izvršenja koji već postoji. Predsednik Osnovnog suda mi je lično u razgovoru obećao da će preduzeti sve mere iz svoje nadležnosti s ciljem izvršenja odluke suda i to sa naročitom hitnošću i pažnjom zato što je u pitanju dete. Sve dok se slučaj ne završi kako treba, mi ćemo ga pratiti i preduzimati određene korake zavisno od toga šta se dešava.
– Bobanova kuća je tom prilikom, naravno, „prazna“, a policajci „nemaju pojma“ gde je on, iako rade zajedno. Ne znam da li je toliki broj policajaca, a izgledalo je kao da se hapsi Legija, bio potreban zato što je moj bivši muž toliko opasan ili su im trebali dodatni prihodi jer njihov izlazak na izvršenje plaćam ja i to 500 dinara po policajcu – pita se danas Branka.
Ona potom inicira pokretanje postupaka protiv bivšeg supruga za krivična dela „nasilje u porodici“ i „oduzimanje maloletnog deteta“. U septembru 2007. Opštinski sud, posle rešenja iz 2006, u predmetu P.br. 852/06 donosi i pravosnažnu presudu kojom se dete vraća majci. Nalaže se Bobanu da u roku od tri dana vrati devojčicu. On odbija i ulaže prigovor protiv rešenja o izvršenju, a potom ga preimenuje u žalbu. Stvari se opet komplikuju.
Iako žalba ne odlaže izvršenje rešenja i iako je dete trebalo odmah vratiti majci, prvostepeni sud „žmuri“ i lopticu prebacuje na viši sud. Spisi se dostavljaju Okružnom sudu radi odlučivanja o žalbi.
GODINE PROLAZE…
Imajući u vidu da se radi o hitnoj stvari i intersima maloletnog deteta, trebalo je odlučiti u roku od petnaest dana. Ali, svari se prolongiraju za čak tri meseca.
– Pa i posle toga dešava se farsa. Viši sud ukida rešenje nižeg, sa banalnim obrazloženjem da se Bobanu nije mogla izreći novčana kazna od 15.000 dinara u slučaju da ne vrati dete pre nego što mu se omogući da se izjasni o predlogu za novčano kažnjavanje – seća se Branka.
Viši sud potom izmišlja toplu vodu. Traži da Centar za socijalni rad dostavi izveštaj o tome „da li se maloletna ćerka privikla na uslove življenja sa ocem u postojećem okruženju“ i „u kojoj bi meri izvršenje presude moglo psihološki uticati na emotivni razvoj deteta“. Sud potom zakazuje ročišta na kojima se otac ne pojavljuje. Svoje izostanke pravda godišnjim odmorom i sl. A vreme prolazi. Godine…
– Poenta odugovlačenja je da prođe vreme dok moja ćerka ne napuni deset godina kada će po zakonu moći sama da se izjasni s kim želi da živi. A šta će dete reći posle pet, šest godina kod oca koji ne dozvoljava da je vidim?! – sa nevericom će Branka.
BOBAN RISTIĆ, OTAC
ĆERKA NE ŽELI KOD MAJKE
Boban Ristić negira da je svojevremeno oteo dete od bivše supruge.
– Ona je sama dovela dete i ostavila ga kod mene. Ima i svedoka tog događaja. Zato sam i podneo zahtev da se izmeni odluka o starateljstvu nad detetom i postupak se vodi pred nadležnim sudom u predmetu P.br.13/10. Još uvek traje jer se Centar za socijalni rad godinama ne izjašnjava po mojoj tužbi o tome da li su se stekli uslovi za promenu starateljstva.
Boban negira i da je sprečavao izvršenje sudske odluke o vraćanju devojčice.
– O tome svedoči tekst zapisnika Centra (vidi kopiju) od 2. septembra 2009. U svim ostalim izvršenjima ja sam predlagao sudu da dođu sa ovlašćenim predstavnicima Centra i da majka povede dete ako ono želi da ide. A dete nije želelo kod majke ni prilikom izvršenja 26. februara ove godine kada sam je odveo u zgradu suda, kao ni 14. juna kada je pokušaj izvršenja bio bez mog prisustva u porodičnoj kući. Bile su to mučne situacije, devojčica se onesvešćivala i ima posledice, pa se kasnije lečila kod psihologa Doma zdravlja i kod privatnog lekara.
Boban ironično dodaje da je zbog „brižnog i stručnog“ postupanja Centra za socijalni rad 19. maja ove godine dostavio podnesak Osnovnom sudu tražeći izuzeće vranjskog Centra i izmenu odluke o poveravanju deteta.
– Moja bivša supruga „brižna“ je kao majka jedino kada je u pitanju pojavljivanje u medijima, a nijednim gestom nije učestvovala, niti sada učestvuje u ćerkinom odrastanju, školovanju i svim ostalim aktivnostima važnim za razvoj deteta.
On dodaje da Branka „nikada nije dostavila pismene dokaze o navodnom fizičkom zlostavljanju“, a da joj je jedini cilj da mu se sveti „iz samo njoj znanih razloga“.
– Protiv nje vodim sudske sporove za neosnovano bogaćenje na štetu deteta i za iznošenje u javnosti ličnih i porodičnih problema. Već je osuđena presudom K.br.788/10 pred Osnovnim sudom za krivično delo klevete, a rešenjem prekršajnog suda za krivično delo remećenje javnog reda i mira zbog pretnji meni i detetu. Vodi se i postupak pred Osnovnim sudom za nasilje u porodici, jer je jednom prilikom pretila da će i meni i detetu „odleteti glava“.
Boban ističe da mu ne pada na pamet da se odrekne ćerke.
– Moj cilj je da ćerka ima lepu budućnost, pravilan odgoj i uslove za školovanje. Odličan je đak, sa svim peticama, lepo vaspitano dete. Majka potenciranjem ove priče u medijima samo šteti detetu koje sve to teško preživljava, ne razmišljajući o posledicama po devojčicu.
Apelacioni sud u Nišu (krivičnim većem predsedavao sudija Bratislav Krstić) je 9. marta ove godine preinačio presudu vranjskog suda po žalbi Bobanovog advokata, tako što je presuda potvrđena u delu kojim se Boban osuđuje za nasilje u porodici (kazna mu je smanjena na dva meseca zatvora uslovno na godinu dana), a ukinuta u delu za „oduzimanje maloletnog lica“. Slučaj je vraćen na ponovno suđenje, uz objašnjenje Apelacionog suda da je načinjena bitna povreda postupka jer posle preciziranja optužnice Bobanu i njegovom braniocu „nije ostavljeno dovoljno vremena da pripreme odbranu pred sudom“.
Krajem 2008. godine Branka se obraća peticijom srpskim ministrima pravde, policije i socijalne politike. To ne pomaže. Opštinski sud (izvršni sudija Čedomir Nedeljković) donosi rešenje o izvršenju 14. oktobra 2008, ali Boban opet ne daje dete u zadatom roku od tri dana, a ni kasnije. Centar za socijalni rad tada konstatuje da „dete ne može menjati majku“ i da je Branka „roditelj koji može na adekvatan način zadovoljiti potrebe deteta“. Ali ni to nema efekta.
Opštinski sud u Vranju (veće kojim predsedava sudija Dragana Ilić-Marković) 14. decembra 2009. godine donosi presudu K.br. 256/07 kojom Bobana oglašava krivim za krivična dela „nasilje u porodici“ i „oduzimanje maloletnog lica“ i osuđuje ga nepravosnažno na zatvorsku kaznu od šest meseci, uslovno na godinu dana. U obrazloženju sudske presude kaže se da je Boban 21. aprila 2006. oko 18.45 časova u porodičnoj kući fizički i psihički maltretirao Branku, da je udarao po glavi. Da je šutirao dečje igračke, bacio Branki novčanicu od 1.000 dinara i isterujući je iz kuće povikao: „Ne mogu da te gledam, uzmi dete i idi iz kuće, ubiću te“. Ona je pobegla kod komšija, gde je Boban sustigao, pa je u hodniku susedove kuće, dok je dete držala u naručju, prema navodima iz presude, „čupao za kosu“.
ŠTA SE SVE ZABORAVLjA
Potom Osnovni sud u Vranju 6. maja ove godine donosi presudu K.br. 872/10 kojom se Boban opet oglašava krivim za krivično delo „oduzimanje maloletnog lica“, jer je onemogućio odluku suda da dete vrati majci. Sud ga, međutim, osuđuje samo na novčanu kaznu od 50.000 dinara, „jer se iskreno i korektno držao na glavnom petresu“.
Kao da se u celoj priči zaboravlja oduzimanje deteta na prevaru, nepoštovanje sudskih presuda i rešenja, ignorisanje izvršnih rešenja suda, dokazivanje nekakve muške časti u borbi sa bivšom suprugom i, valjda, ubeđenost da policajcu niko na ovom svetu ništa ne može. Zaboravlja se i da dete po Deklaraciji i Konvenciji UN o pravima deteta mora uživati naročitu pažnju i pomoć, a posebno da dete „u prvim godinama života ne sme biti odvojeno od majke“. Zaboravlja se da su to pravo dužni da štite svi državni organi.
Zaboravljeno je sve, pa i iskazi nekih svedoka. Poput psihologa škole kome se dete poverilo da mu je tata pretio „da je nikada više neće pustiti u kuću ukoliko u petak (prilikom jednog od pokušaja sudskog izvršenja, p.a.) kaže da želi da živi kod Branke“. Zaboravljen je i iskaz psihologa Centra za socijalni rad da je Boban svojevremeno „pokušavao da zastrašuje vaspitačicu“ svoje ćerke u nameri da onemogući njeno viđanje sa majkom.
SRBOLjUB MILOSAVLjEVIĆ
DETE JE SPREMNO DA SE VRATI MAJCI
Portparol Osnovnog suda, Srboljub MILOSAVLjEVIĆ, kaže da nema odugovlačenja u postupcima suda kada je reč o postupku izvršenja i pokušajima da se dete vrati majci.
– Prilikom pokušaja izvršenja 18. juna ove godine, postupaući sudija angažova je tim psihologa iz Doma zdravlja, detetove škole i Centra za socijalni rad sa namerom da se izjasne o tome da li je dete spremno da pređe kod majke. Zaključeno je tada da nije, da se sa detetom razgovara i da se ono pripremi. Sudija je zakazao novi termin, u međuvremenu su se psiholozi usaglasili i nakon izvesnog vremena kazali da su pripremili dete i da je ono sada spremno da se vrati kod majke po sudskoj presudi. Predmet je, inače, otišao u Viši sud po žalbi izvršnog dužnika (oca, p.a.) i čeka se odluka tog suda – kaže Milosavljević.
Izvor iz centra za socijalni rad potvrdio nam je da je psiholozima ostavljen rok od trideset dana da se dete pripremi za vraćanje majci.
POLICIJSKA UPRAVA
DISCIPLINSKI POSTUPAK PROTIV RISTIĆA
U Policijskoj upravi Vranje kažu nam da je protiv inspektora opšteg kriminaliteta Bobana Ristića povodom ovih dešavanja pokrenut disciplinski postupak.
– Pripadnici Policijske uprave održali su sastanak sa predstavnicima pravosudnih organa i Centra za socijalni rad. Protiv Ristića će biti preduzete adekvatne zakonske mere – kaže se u pismenom dopisu iz Policijske uprave.
Advokati Branke Ristić su u više navrata slali pritužbe PU Vranje u vezi inspektora Ristića, skrećući pažnju da su policijski službenici, prema zakonu o policiji u službi zaštite života, sloboda i prava i i lične bezbednosti građana, predlažući disciplinsko gonjenje jer se „ne može očekivati da on poštuje i uvažava prava građana kada ne poštuje prava članova svoje porodice i da samim tim ne može profesionalno obavljati policijsku službu“.
TAJNI SASTANAK
I pored upornih pokušaja da u vezi svega što prati ovaj slučaja čujemo i mišljenje direktorke Centra za socijalni rad Verice Mihajlović-Nikolić, u tome nismo uspeli. U Centru su nam govorili da je „na sastancima u opštini“, a na redakciji poznat broj mobilnog telefona je bila sve vreme nedostupna.
Dobro obavešteni izvor preneo nam je da na zakazani sastanak u utorak koji je pominjala zamenica zaštitnika građana Tamara Lukšić-Orlandić (održan u Policijskoj upravi) nisu ni pozvani predstavnici Centra za socijalni rad, iako su više puta zvali da bi dobili informaciju da li će sastanka biti. Onda su pokupili i banuli na taj skup koji je već bio počeo. Izgleda da je neko hteo da ih zaobiđe u celoj priči.
– Sastanak je protekao tako što je predsednik Osnovnog suda Staniša Kačenkov sve vreme „držao banku“, dok su predstavnici Policijske uprave ćutali – prenosi naš izvor.
Neki stručnjaci za ovu oblast bili su, čujemo, zgranuti Kačenkovljevim govorom, a posebno iznetim podatkom da je „predmet u apelaciji“ (kod višeg suda) i da će morati da se čeka godinu do godinu i po dana na drugostepenu odluku i nastavak izvršenja. On je takođe odbio sve predloge stručne ustanove, Centra za socijalni rad, iznete na sastanku. Sastanak je završen bez zaključka i daljeg plana aktivnosti. Policija je jedino garantovala da će obezbediti prisustvo oca prilikom budućih izvršenja.
– To je dokaz da niko ne misli o tom detetu, o kršenju njegovog prava da se vrati majci, što je, kako čujemo iz suda, dete nedavno prihvatilo – frapirana je ovakvom vešću Tamara Lukšić-Orlandić i najavljuje odlučnije korake Kancelarije ombudsmana Saše Jankovića.
Pratite InfoVranjske.rs i na Facebook stranici portala.