Istrza se kao jalova lisica

-Sedi, novinare, i u vas žurnalisti je duša, od’ni, popi, ovako pred fajront, vidim te, imao si naporan dan. Što, ne možeš, neće duša, more duše oće nego mrša neće; i što kažeš, sve duplo vidiš? E, dobro se seti, da ti vratim one dve iljade dinara što sam ti dužan još od onomad. Na. Kako, samo iljadarku sam ti dao? Pa kako primeti, kad kažeš sve duplo vidiš? Moreee, vi li vi, novinari, kroz dupe na vuka ste se protnali… Kako primeti da je samo jedna stobanka, a kao ne primećuješ da je dupla rakija?

-Nego, vidiš li ga onoga, što se istrza kao jalova lisica, ne daj bože da ga duplo vidiš, i jedan je previše. Onaj be, onaj tamo, dva astala od nas, bivši visoki gradski funkcioner i jedan od lideri one legalističke stranke, što je sad prdnala u tikvu. Bio na funkcije i u grad i u stranku, a sad gol čindo, prešo i on u novinari, lebac ti iz usta otima. Tako ti je to s vas, koja majka dete izgubila, će ga nađe u mediji. Ranije, sećam se, ko poludi, će ga nađu u pozorište, sad, ko odlepi, mora da je u neki medij; pa tako i on. Ma kako mu beše ime, nešto kao Šone, a nadimak nekako… Zaši li beše, tako nešto… A sve mi pada napamet jedan stari hit, tu pevaljku smo zvali Šikica, ide ovako – ala bi se šikicala, al mi ne da mama, ali ću se šikicati kad ostanem sama!

-I tako i ovaj naš Šikica, kolo sreće se okreće, znaš kako ti je sad trenutna politička situacija – svi bandzovi jašiv na konjovi, samo Milče jaši na kobilče… Ali Šikica otud-odovud, opet se vraća u politički život, preko sud traži da mu se vrati odbornički mandat. Slušaj ga što priča – more, kad se vratim za skupštinsku govornicu, prvo što će kažem na oni čelebije, to je – žene vam se, bre, ponašaju (ili odnašaju, mislim na znaš kakve odnose) kao štuke! I to taksativno – tvoja s onoga, tvoja s onoga, tvoja pa… ti bolje da ne znaš! Što, ne veruješ da to će im saspem u fizionomije, skupštinska govornica ne služi za to?! A oni što su za tu istu skupštinsku govornicu pričali da ja mobingujem bližnje svoje?! Dobro, ali to je bilo pre pet-šes godine, to se ne važi, zastarelo je.

-Znam ga ja Šikicu, još dok se borio za legalističku vlast, pred izbori lepimo plakati u centar, ja mažem s onaj lepak, on prvo iscepi svi konkurentski plakati, pa prelepi naši, legalistički. A na nji naš predsednik stranke, pa ubav, pa taze ofarban sa “revlon”, samo sam imao zamerku što na plakat nije turio mačke, tu bi dobili glasovi od društvo za zaštitu životinja, i kobajagi mu šuraka, em mitropolit, em pukovnik, tu bi pa zbrali i od vernici i od udbaši, što mu kod nas skoro dođe na isto.

-Ali, nema veze. Lepimo mi ono, kad, dolazi policijska patrola, drže se za oni pendreci. Što radite vi tu?! Ja napuni gaće, tiki, Šikica kad se obrna na narodnu vlast – šta je bre?! Znate li vi s koga razgovarate?! Ja sam vaš budući načelnik, i nemoj da ve jede Končulj ili Svinjare, nego četku i lepak u ruke i lepi plakati! Stoj mirno kad razgovaraš s mene! Oni ljudi se zgledaše, pozdraviše na šapku, i zapališe negde nakud Donjo Vranje, ulica Save Nemanjića, jedan slepi sokak u zapizdinu, valjda je sveti Sava kod Vranjanci tolko zaslužio, pri nas tolko zaslužni i umejatni, na nekakvoga pa svetoga Savu će davamo ulicu; a čak nije ni iz Žbevac!

-E taj Šikica, tvoj kolega, sedi pre neki dan u kafić eee… nešto Žil Vern, vremeplovsko nešto… ma, nije ni važno. Izede ovolik čorbaluk sladoled, aj će si ide. I pođe, kad dvojica bandzovi ripnaše od susedni astal, pa Šikicu pod miške! Pođite sa nama. Lelkeee, kad im se obrna! Ko ste bre pa vi sad?! Mi smo, kažu, finansijska inspekcija iz Beograda, jabo te, a vi niste uzeli fiskalni račun, čime ste učinili krivično delo to i to, uostalom, vi ste diplomirani pravnik, ne moramo previše da vam objašnjavamo, znate propise. Pa znate li vi, Šikica kad se rasfrlja, s koga imate rabotu?! Ja sam, bre, predsednik skupštine ovoga jadnoga grada u prethodnom mandatu, i bivši preuzimač rizika u firmu iz koju su me namavali, a vi od mene tražite fiskalni račun? Sikter bre!

-Oni ljudi počeše da čupaju kosu – jao, jabo te, koje nevaspitanje! I vi ste bili predsednik skupštine? Nije ni čudo što je ovaj grad došao dovde, a tako je blizu Žbevca, što vi niste uspeli da iskoristite. Eee, da je nama u Beogradu Žbevac, ili obrnuto, šta bi mi sve napravili. Švajcarsku!

-Šta oćeš? – obrna se Šikica – zar ti ne znaš moj običaj? Ja uvek napravim jedan korak napred, pa se osvrnem, i onda zatražim najlepši, najubav fiskalni račun na svetu. Najšarmantnija! Dajte mi molim vas onakav fiskalni račun, po moj tabijat, da ova tzv gospoda iz prestonice vide kako mi stari Vranjanci to radimo. Hvala najlepše, doviđenja.

-Stanite, uzvikaše oni Beograđani, dajte ličnu kartu! Šta bre da ti dam? Ličnu kartu? Sve ću da ti dam, da te prosvetim – evo ti lična karta, pasoš, izvodi iz matične knjige rođenih i venčanih, kratka biografija, tapija, diploma pravnog fakulteta… hmm, to mi baš nije pri ruci, ali rešićemo i to uskoro. U međuvremenu, ako vam zatrebam za fiskalni račun, potražite me na deponiju “Meteris”!