Goli kapitalisti

,

Danas znamo šta su rezultati „privatizacije u hodu“, koju je 1997. zagovarao Tomić. „Simpo“ nema strateškog partnera, nema svež kapital, ne deli dividendu, nema 7.000 zaposlenih, nema „Rosu“. Samo ima isti menadžment i velike dugove

Tog novembarskog jutra 2005. prostorije udruženja „Akcionar“, bile su nabijene nervozom. Na Beogradskoj berzi bilo je zakazano prvo trgovanje akcijama „Simpa“ po početnoj ceni od 5.683 dinara za jednu. Pila se ko zna koja po redu kafa, prisutni su stalno nešto zapitkivali, tumarajući od predsoblja do kancelarije i natrag. Loše odeveni ljudi su govorili da zajedno sa članovima porodice imaju i do 200 akcija, što je trebalo da vredi bar 13.000 evra.

– Većina akcionara „Simpa“ neće dati akcije ispod deset hiljada dinara po komadu. Neki traže i petnaest hiljada – bio je ponosan starac sa ušiljenim brčićima.

Za pravo mu je davala i zvanična internet prezentacija „Simpa“, gde je navedeno da fabrika pozitivno posluje četiri decenije.

– Poglavlje rasta i razvoja otpočelo je imenovanjem Dragomira Tomića za generalnog direktora 1967. godine. Od tada pa sve do danas „Simpo“ postiže vrhunske rezultate u industriji nameštaja Srbije i Jugoslavije – stajalo je u to vreme na sajtu „Simpa“

Prve informacije sa Beogradske berze, međutim, bile su obeshrabrujuće: nije bilo prodaje akcija jer nije bilo zainteresovanih kupaca.

HOD

Danas je razočaranje potpuno. Cena akcija je deset puta manja – uz mali obim trgovanja, kreće se između 400 i 500 dinara. Većina od 9.000 akcionara verovatno se pita kako to da niko ne želi da kupi akcije kompanije koja je decenijama svetski poznat proizvođač nameštaja i koječega još?

Dragomir Tomić nikada zapravo nije želeo suštinsku privatizaciju „Simpa“, odnosno ulazak strateškog partnera i, što je važnije, promenu menadžmenta koja bi neminovno usledila. Privatizacija Kompanije formalno je započeta 1997. godine, po modelu koji je skrojila Miloševićeva vlast. Prema zamisli Zakona o svojinskoj transformaciji iz tog vremena, zaposlenima je podeljeno besplatno 60 odsto kapitala preduzeća, kako bi oni postali većinski vlasnici. Na taj način u glavama ljudi umetnuta su dva suprotstavljena interesa – radnik želi veću platu, a kapitalista u njemu teži za većim profitom.

Tako nešto bilo je neodrživo na duži rok, ali bi čitav postupak imao smisla jedino uz oživljavanje tržišta hartija od vrednosti, što se nije dogodilo praktično sve do kraja 2001. godine. Drugim rečima, vlasnici akcija, tj. radnici nisu mogli da raspolažu svojim kapitalom jer nisu mogli da ga prodaju, dok investitori nisu imali gde da kupe ono što žele. Promena vlasničke strukture preduzeća time je suštinski bila onemogućena. Direktori i ujedno visoki partijski funkcioneri, poput Tomića, mogli su i dalje da vladaju fabrikama kao i u stara, komunistička vremena, uprkos činjenici da su ona formalno postala privatna.

U drugoj polovini devedesetih, Tomić je bio visoko pozicioniran u državnoj vlasti, pa je razumljivo što je lagodno zagovarao privatizaciju koju je osmislio Milošević. Tako je, na primer, prilikom proslave jubileja „Simpa“ 1997. godine, „primajući simboličan poklon i vidno uzbuđen“ pozvao zaposlene da se zajedno bore sa njim – „za reforme i za privatizaciju u hodu“:

– Kompanija će se u hodu privatizovati, kao što smo u hodu gradili svaku fabriku, ne zaustavljajući se ni u jednom danu – govorio je 1997. Tomić.

Kada je u martu 1998. sa mesta ministra koordinatora za oporavak privrede otišao na položaj potpredsednika Vlade Srbije, Tomić je ovako opisao svoj budući posao:

– Logično je da će u ovoj reformskoj godini povećanje proizvodnje i stope rasta izvoza biti prioritetni zadatak uz istovremeno sprovođenje vlasničke transformacije – kazao je Tomić.

PRETNjE

Danas znamo šta su rezultati „privatizacije u hodu“. „Simpo“ nema strateškog partnera, nema svež kapital, nema nove vlasnike, ne deli dividendu, nema 7.000 zaposlenih, nema „Rosu“. Samo ima isti menadžment i velike dugove.

Sa dolaskom DOS-a na vlast posle 5. oktobra 2000. prilike su se malo izmenile, pa je Tomić morao da pronađe nove načine za odlaganje privatizacije. To mu nije bilo naročiti teško, budući da je u novom Zakonu o tržištu hartija od vrednosti napravljen ozbiljan propust, skoro po Miloševićevoj meri. Naime, obaveza o potpisivanju prospekta neophodnog za trgovanje na Beogradskoj berzi nije bila eksplicitno naglašena, već je to ostavljeno na volju direktorima akcionarskih društava.

Koristeći političku moć i nedorečenu zakonsku regulativu, Tomić je godinama u širokom luku izbegavao mogućnost da većinski vlasnik „Simpa“ postane neko drugi. Uprkos važećim propisima, stalno je protežirao neki svoj model dokapitalizacije, kojom menadžment ne bi bio ugrožen. Štaviše, prodaju akcija u jednom trenutku okarakterisao je kao izdaju. Kada su predstavnici udruženja „Akcionar“ (većinom bivši radnici „Veme“) 2004. godine tražili potpisivanje prospekta, Tomić je pod plaštom brige za opstanak fabrike, bez ikakvog uvijanja, zapretio onima koji žele da prodaju svoju imovinu:

– Ako neko od njih ima nekog ko mu je zaposlen ovde, da mu damo otkaz. Da se trgne, da vidi kako izgleda ono što će se desiti svima – rekao je Tomić na sednici Skupštine, o čemu su izvestile „Simpo novine“.

Kako je još ubeđivao radnike da je privatizacija po važećem zakonu nesvrsishodna?

– Oni koji žele da nas kupe, platiće pet, 10 ili 15 miliona i postaće većinski vlasnik, pa će, na primer, prodati robnu kuću na Svetonikolskom trgu, kod Lipovog Lada, i tom prodajom višestruko povratiti uloženo – kazao je Tomić 2004.

Ipak, kada su izmenjene zakonske odredbe, Milan Nikolić je kao generalni direktor morao da potpiše prospekt.

Tomić je onda promenio strategiju. Uoči prvog zakazanog trgovanja 2005. godine, pomirljivo je izjavio da velikih strateških partnera neće biti:

KAKO MOŽETE TO DA PITATE

Dragomir Tomić više od četiri decenije suvereno upravlja „Simpom“, a njegov lik i delo nikada iznutra nisu bili dovedeni u pitanje, pa ni zbog loših poslovnih rezultata. Svake godine, raznim prigodama, zaposlenima je iz „pedagoških“ razloga ponavljana mantra o spasiocu i graditelju, koji je vremenom postao kultna ličnost. Kada je Skupština preduzeća 2003. Tomića po deseti put jednoglasno izabrala za prvog čoveka, prisutni su mu stojeći aplaudirali 15 minuta.

– Ako posle svega što je za „Simpo“ i ceo jug Srbije uradio Dragan Tomić, možete da mi postavite pitanje „kako to da baš niko nije bio protiv“, onda ja ne znam koji bi vas odgovor zadovoljio – rekao je autoru ovih redova Milan Nikolić.

– Voleo bih da se „Simpove“ akcije prodaju po startnoj vrednosti, ali teško da će za njih biti kupaca – rekao je Tomić.

Kako je znao? Nakon pogleda na berzanski prospekt, koji je objavljen desetak dana pre prvog trgovanja, sve je bilo jasno. Tada su u javnosti prvi put zvanično isplivali horor podaci o finansijskom stanju u kome se nalazi vranjska fabrika nameštaja.

Videlo se da je „pojeden“ veći deo kapitala, te da su na gotovo sve važnije objekte poverioci stavili hipoteku: a, za pare koje „Simpo“ duguje, može se na goloj ledini napraviti bilo kakva fabrika.

I tako, nakon 13 proćerdanih godina, u istim okvirima se i danas bezuspešno traga za strateškim partnerom. Država otpisuje dugove, uz izgovor da je svetska ekonomska kriza.

KIČMA

Oni koji su u međuvremenu nešto probali da promene, nisu imali nikakve šanse. Naime, prva Skupština akcionara „Simpa“ formirana je tek 2001. ali to ujedno ne znači i da su svi vlasnici tamo imali svoje predstavnike. Naime, 2004. godine formiran je „Akcionar“, a jedan od članova Miodrag Stanimirović u to vreme govorio je da ovlašćeni predstavnici tog udruženja ne mogu da prisustvuju sednicama Skupštine, iako raspolažu paketom od oko 12 odsto akcija.

– Mnogo je škakljiva prodaja imovine „Simpa“ u inostranstvu. Zato oni nas neće da puste u Skupštinu, jer bi pitali ko je kupio, kada i po kojoj ceni – kazao je Stanimirović.

Udruženje „Akcionar“ žalilo se svim relevantnim institucijama: tadašnjem potpredsedniku Vlade Miroljubu Labusu, Ministarstvu za privredu i privatizaciju, Agenciji za privatizaciju, Trgovinskom sudu, Komisiji za hartije od vrednosti, menažmentu i Upravnom Odboru „Simpa“. I ništa.

– U „Simpu“ su iskoristili mogućnost da svoja akta usklađuju sa novim zakonskim propisima do 2006. Sprečili su naš ulazak, pozivajući se na stare propise prema kojima su predstavnici akcionara u Skupštini birani na pet godina – rekao je Stanimirović.

Kako je Tomić uspevao da se izbori sa zagovornicima kapitalizma i privatizacije? Ključ njegovog uspeha leži u veštini da se ubaci u vladajuće krugove ili da im se približi dovoljno blizu. Gotovo da nema predstavnika republičke vlasti koji nije posetio Vranje da bi se divio „Simpu“. Poslednjih godina mnogi visoki funkcioneri Demokratske stranke imali su važnu ulogu u Kompaniji: članovi Upravnog odbora bili su Dragan Šutanovac i Svetozar Krstić, koji je neko vreme bio i na mestu direktora Spoljne trgovine.

Ipak, najveće priznanje Tomiću je odao lično predsednik Srbije i DS-a Boris Tadić.

– „Simpo“ je kičma našeg državnog postojanja u čitavoj južnoj Srbiji i mora da postoji i dalje. Zato ne sme da bude opterećen dugovima iz prošlosti, mora da bude rasterećen. Mogu da vam obećam sledeće: gde god ja idem, uvek neko iz „Simpa“ može da ide sa mnom, zato što mene nije sramota da idete sa mnom – rekao je Tadić prilikom jedne posete Vranju, februara 2005.

(U sledećem broju: Mala preduzeća, velika šansa)

SVE LAŽI I OBMANE DRAGOMIRA TOMIĆA (3)
SVE LAŽI I OBMANE DRAGOMIRA TOMIĆA (2)
SVE LAŽI I OBMANE DRAGOMIRA TOMIĆA (1)