Porodično blago

Sinovi predsednika „Simpa“ danas su ugledni biznismeni, pogotovu stariji Goran, čiji se poslovni poduhvati mere milionima evra. Snaja Dragana je po svemu sudeći većinski vlasnik „Simke“, odnosno kapitala od oko pet miliona evra. Supruga Edit pazarila je „Kuću stil“, a trenutno je i direktor marketinga Simpa

Zaposleni u „Simpu“ su sredinom devedesetih imali prosečnu zaradu od 150 maraka i bili srećni. Spadali su u grupu bolje plaćenih radnika u Srbiji. Njihov Dragomir, kao čovek na visokom položaju u Vladi Srbije, pomagao je i ostalim Vranjancima: doturao je BUŠ (brašno, ulje, šećer) u ovdašnje prodavnice, tako da se na jugu lakše podnosilo vreme praznih rafova. Većina mu je bila zahvalna.

Neko je sračunao da smo tokom 1993. imali inflaciju od 150 miliona odsto. U to vreme ceo svet je bio protiv nas zbog rata u kojem nismo učestvovali. Svako je preživlajvao kako je znao i umeo: bili smo ponosni i u muci jednaki. Samo što su Tomići, izgleda, bili jednakiji.

GORAN

Dragomir Tomić i članovi njegove uže porodice danas važe za veoma bogate ljude. U prethodna dva nastavka ovog feljtona pisali smo o tome da je, nakon pada Slobodana Miloševića, nova vlast krenula u potragu za novcem koji je iznošen iz zemlje, te da je krajem 2001. došla do saznanja da Tomić ima tri bankovna računa u Švajscarskoj, na kojima je „ležalo“ šest miliona švajcarskih franaka. Danas znamo i to da prvi čovek „Simpa“ ima vilu u Beogradu u koju se uselio početkom devedesetih, zbog čega je 2002. platio ekstraporez na višak stambenog prostora u iznosu od 150.000 maraka. To je, dakle, ono što se zna o imovini tate Tomića.

Sudeći prema dostupnim informacijama, međutim, njegov najstariji sin Goran već je dotakao slične visine. On je rođen 1961. godine, a znamenite 1993, nakon što je diplomirao na Ekonomskom fakultetu u Beogradu, otvorio je firmu „Balkan stil“, koju je registrovao u tzv. poreskom raju – malenoj Kneževini Lihtenštajn. Ne zna se tačno čijim parama je ušao u krupne poslove, ali je činjenica da je njegov razvoj bio munjevit. Već 1997. u „Skopskoj železari“ kupio je 33,5 odsto „Hladne valjaonice“ za 35,5 miliona maraka, a potom iznajmilo i valjaonicu traka „Polukonti“. Kako je u to vreme govorio jedan od direktora „Balkan stila“, osnivački kapital tog preduzeća potiče iz jedne švajcarske banke, mada ima kapitala i iz SRJ i Francuske. Ko su zapravo vlasnici „Balkan stila“ i koliki su pojedinačni udeli, međutim, javnost nikada nije saznala. Goran je nekoliko godina kasnije prodao „Hladnu valjaonicu“, a makedonsku javnosti nakon toga potresla je afera vezana za 200 miliona dolara dugova, koje je, kako se spekulisalo, imala u to vreme „Skopska železara“.

Može se samo naslućivati otkud Goran Tomić u poslu sa čelikom, ali se zna da je devedesetih trgovina metalima bila jako isplativa. Štaviše, javnost je verovatno zaboravila da se time ozbiljno bavio i tada moćni „Simpo“.

Vranjska kompanija je u ono teško vreme trgovala svim i svačim. Tako je, na primer, januara 1993, desna ruka Dragomira Tomića, Ružica Stošić ( sada pokojna) u „Simpo novinama“ sa ponosom istakla kako je ispred nosa svetskih finansijskih policajaca sa računa sklonila nekoliko desetina hiljada funti od naplate po akreditivima za metal i spasila ih od zaplene. Januara 1994. Milan Nikolić se na stranicama tog fabričkog lista hvalio postignutim rezultatima:

– Opredeljenje za formiranje novih organizacionih celina rezultat je činjenice da je u prošloj godini „Simpo“ postao najveća jugoslovenska firma za promet metala u inostranstvu.

Prema izveštaju iz „Simpo novina“, te 1994. u „Simpu“ su boravili i predstavnici nemačkog koncerna „Krup“, a razgovaralo se o saradnji na trećim tržištima, pogotovu u Rusiji.

Putevi gospodnji su čudni, ali ponekad i predvidivi. To potvrđuje i podatak da za Gorana Tomića danas radi čovek vrlo zanimljive političko- poslovne biografije – izvesni Nebojša Žalica. On je od 1988. do 1990. bio ataše za ekonomske poslove u Ministarstvu inostranih poslova u Beogradu, a potom ataše za ekonomske poslove u jugoslovenskoj ambasadi u Bonu. Žalica je 1996. godine napustio diplomatsku karijeru i postao direktor »Simpove« ispostave u istom gradu, gde ostaje do 1999. Taj čovek je danas član Upravnog odbora Fabrike šavnih cevi „Unis“ iz Dervente, odnosno firme koju je Goran Tomić pre nekoliko godina kupio za 550.000, a potom uložio još 25 miliona evra.

I tako, opet uz pomoć puteva gospodnjih, danas „Unis“ blisko sarađuje sa „Simpom“. Konkretan dokaz o tome može se pronaći u bosanskom časopisu “Euromenadžer” od decembra 2009, u intervju sa direktorkom tog preduzeća Brankom Deljom, u kojem se govori o prodaji mehanizama za nameštaj.

– Naš najznačajniji kupac bila je kompanija “Simpo” iz Srbije, dok u narednom periodu očekujemo da bi naš kupac mogla biti i kompanija IKEA iz Švedske – kazala je Delja.

SNAJKA

Biznis, dakle, nema granica i lepo se povezuje, a ovde valja reći još i to da je devojačko prezime Goranove supruge isto kao i ono koje nosi direktorka „Unisa“. Naime, Goran se venčao Draganom Deljom, koja je njegova ljubav još iz studentskih dana.

Ona takođe spada u imućne ljude. Zna se da je bila izvršni direktor „Dunje“, firme koja je osnivač vranjske fabrike čokolade „Simke“, u kojoj je „Simpo“ manjinski partner sa 35 odsto kapitala. Takođe se zna da je većinski vlasnik „Dunje“ švajcarska firma „Food industries“, sa unetim kapitalom od oko pet miliona evra. Lokalni mediji su objavljivali da Dragana zapravo stoji iza svega i da je vlasnik „Food industries“-a, ali demantija nije bilo:

– Što ne pišete o našoj čokoladi, najboljoj u zemlji, našem brendu koji proizvodimo po švajcarskoj recepturi u različitoj gramaži i veoma lepoj, najlepšoj ambalaži? Zar je toliko važno ko je vlasnik – čudila se tada novinarskoj radoznalosti direktorka „Dunje“ Branka Stanković.

BAĆA

Dragomirov mlađi sin Aleksandar Baća Tomić (1966) takođe se bavi privatnim biznisom, ali oni koji ga poznaju kažu da mnogo više voli noćni život i provod. Završio je Fakultet organizacionih nauka, a svoju privatnu firmu „Kartum“ osnovao je tek 1996. godine. U to vreme ušao je u tada vrlo kurentan posao sa konzumnim jajima, zakupivši pogone „Živinoprodukta“ iz Vranjske Banje.

O njemu se nešto više saznalo tek kada je uhapšen februara 2001, zbog navodnog pranja 22 miliona dinara preko trgovine jajima i izbegavanja plaćanja poreza na promet od oko četiri miliona. Za njegovo preduzeće „Kartum“ vezivala se i trgovina limom, viskijem, cigaretama i tehničkom robom… Aleksandar nije osuđen, ali su se tim povodom onda oglasili srpski radikali tvrdeći da je pod pritiskom DOS-ovih lidera Dragomir isplatio na ruke Ljubiši Bihi Čumetu dva miliona maraka, kako bi svog sina spasao robije. Tomić je to, međutim, demantovao pred istražnim sudijom.

Ipak, Aleksandar Vučić ni danas ne odustaje od svojih tvrdnji.

– Verujem i da ukupna suma za koju je „reketiran“ Tomić prelazi čak pet miliona tadašnjih maraka! I potpuno sam siguran da je tako bilo! O ovome sam razgovarao i sa tužiocem. Stekao sam utisak da i on u to veruje, ali da ne može da dođe do dokaza jer Dragomir Tomić to neće da prizna! A i kada bi priznao, sigurno bi morao da objasni odakle mu ta dva i više miliona maraka – kaže Vučić.

EDIT

Ni Dragomirova supruga, Čehinja Edit (1967), inače diplomirani ekonomista, nema razloga da se žali. Ona i Dragomir venčali su se 1993, a već sledeće godine postala je glavni i odgovorni urednik luksuznog časopisa „Kuća stil“, koji je tada i osnovan sa 100 odsto „Simpovog“ kapitala.

Posebno je zanimljiv način na koji je ona dobila tu funkciju. U jednom tekstu, objavljenom 1996. u lokalnom nedeljniku „Slobodna reč“, ona, pored ostalog, kaže da joj ideja o otvaranju savremenog lista o uređenju kuće nije davala mira.

– Bože, kako to da u ovoj zemlji ne postoji tako nešto – čudila se Edit. Uzmi pa radi – rekao joj je Tomić nakon kraćeg razmišljanja.

Edit je 1997. postala i PR menadžer „Simpa“, tako da se narednih godina u isto vreme bavila marketingom u vranjskoj kompaniji i uređivala časopis o kulturi stanovanja i lepoti života. Pre nekoliko godina otkupila je „Kuću stil“ i postala stopostotni vlasnik tog časopisa, ali se ne zna koliko je platila imovinu i brend nastao pod okriljem „Simpa“

Danas kaže da je o poslu najviše naučila od Dragomira:

– Danas su moji principi bliski njegovim: stajati obema nogama na zemlji, biti jasan samom sebi, biti zadovoljan. Biti uporan, ne živeti u oblacima. To je bio i susret sa čovekom koji je radio 12 i više sati dnevno. Tada mi je to bilo tada neverovatno. Dan danas Dragan radi od jutra do mraka, ali danas ga potpuno razumem. Ako čovek hoće nešto da stvori, mora tako – kaže Edit.