Mitkino koplje i Borin kup

Eko Taxi Vranje

Pred fajront

-Aha, samo tebe te, novinare, čekam, nema koji drugi bađavdžija da mi pravi čapraz divan ovako pred fajront. Dete, daj po jednu duplu, a mi, novinare, ako već ginemo, daj barem da se zagrlimo! Ne be, ne, nemam ja premislu da se dupame, znam ja i vidim tvoj sistem – pamet u glavu, dupe uza zid!



-Nego, drugo sam teo da ti pričam. Vidiš li ga onoga, za onaj astal, mrtvosanoga pijanoga? Poznanik mi, onako, znam ga iz čaršiju, vika mi dva pića, prosto mi nametna neku obavezu da sednem s njega,Pred fajront on vika još po jednu, i umoča se. Čekaj be, reko, stani, što ti je s to pijenje, olabi malka. Zašto tako narapito, krvnički lokaš? On kaže – što da ti pričam, kad i sam znaš: jedni piju od rados’, drugi piju od muku, a ja pijem od sabajle. Pa dobro, reko, neki razlog mora da ima. A iskustvo me naučilo da se mučene duše najviše leše zbog ženu, i to ga i pitam. Nemoj, reko, da misliš da ti ja nešto zadirem u bračnu intimu, ali nije ona vredna toga, ima toga zelja kolko oćeš, evo iskoči u čaršiju, da ih čvokaš kao lubenice, koja je najzrela, ako ti uopšte daju priliku da biraš, odma te dve tri zaskoče, daj što daš, znaš onaj stari šlager – “moja je ženica ptičica selica, stalno ripa od moj do moj, kakav je takav je ščepaj ga ne daj ga jer je muškarac”.

-On me gleda iz mali mozak; kakva je to, pita, “ona”, što je spominješ? Pa, reko, valjda žena ti. Kakva, kaže, žena, mislio sam da to znaš, pa ja nisam oženjen. Nisi oženjen?! Pa zašto onda tolko piješ?

-Ma, kaže, umalo da se zajebem pa da se oženim, imao sam jednu staru ljubav, još iz Slobino vreme, će se uzimamo li, nećemo li, sve čekamo kao nešto bolje će bude u ovo društvo, će bude be, samo kad počnu se karaju mrtvi! Aj će čekamo da prođe inflacija, pa onda ja dragovoljac po pobednički patriotski ratovi od Triglava do Dragaša, prvo vaskoliko srpstvo pa brak, da dizamo natalitet, plodatisja i množatisja aki kedri livanskiji, i to se završi; taman da je zaprosim, poče veselje na Kosovo, NATO vatromet; aj i to nekako preživesmo, pa dođe peti oktobar, i to dođe i prođe, i ja kupi prsten da je zaprosim, spremi i govor, onako na kolena, sve sam vežbao pred ogledalo, i taman kad se reši, obanja se, ošiša se, obrija se, kad, baš na taj dan utepaše Djinđića! Mora da priznaš, nije baš bio prikladan momenat za prosidbu, odložim ti ja taj svečan čin za neka bolja vremena.

-I dođoše bolja vremena, do mojega! Nađem tamo negde onaj prsten, opet se nakurdišem kod berberina, ono odelo mi malko otesnelo (tesno mi ga skroji nane), zovem je da se nađemo. Ona ovo-ono, te imam neodložne rabote, pravim nekakav si vi da se zaposlim, ali ajde, jedva jedv’c pristade da se vidimo.

-Nađemo se u elitni restoran, izvolte meni, što će pijete, što će jedete? Reko, sve luksuzno: za pijenje šampanjac, ali dobro da je ostinao, i kilo sodu, a za jedenje, što je najskupo, aha, evo ovo, šar… šab… e to de, šatobrijan, i to ne za dve, nego za četri osobe! I za tebe, što će popiješ; molim, klima s glavu onaj konobar, vidi ovde će bude adžiski bakšiš; pa jes, kad je beg bio cicija?

-Donesoše ono, kao za svadbu; sofra ovolika, kao ciganski tanur. Jedosmo, pismo, kao nekakve proture, ona pa još naručuje palačinke, baklave i sladoled, sitku nema – kaže, dajte mi još jedno “Mitkino koplje” i još jedan “Borin kup”. Svašta na čoveka na pamet da mu padne od ona imena na specijaliteti.

-I, dođe svečani trenutak, prosidba. Kleknem je pred nju, prsten na megdan, konobar i kuvar paliv prskalice, pojačali muziku do jaja, piči Bajin hit – “ginem, ginem, da ti skinem, aljinu što šušti”! Ma i sad kad se setim, sluze mi potekoše! Kad li, ona mrtva ladna gleda onu dirljivu scenu, i smeška se. Kaže, ti, tečo nijedan, nisi izgleda dobro informisan, ne pratiš mediji što sve znaju, samo neće da kažu! Ja sam već neko vreme srećno odadena, za onoga perspektivnoga političara, čovek visoko školovan ima fal… ovaj, fabus, a i kad smo već kod falus, nije kao ono tvoje ćebapče! I kaže, to je tek bačelor, a će vidiš kad bude master!

-I onaj njen bačvelor li je, kačelor li je, pintelor li je, sviri iz nekakav džip sa zatmnjeni stakla, ona otrča putem pevajući, a mene me ostavi nogom kopajući, pa još i prsten odnese!

-I sad ti, to ti je naposletku rabota, da vidiš pismo što sam joj napisao, ima da se potrese. Što, nemaš đozluci? More, ćorav si ti i s nji… nego slušaj, ja će ti čitam, al ne sve, ima tu intima, nego ono najbitnije: “Moja bivša ljubavi, droljo nijedna! Ja sam te obožavao, a ti me zajeba kao smrdljivo sirenje! Da ne radi sekira, i to neklepana, da mi vratiš: pisma koja sam ti pisao od sva ratišta, da ne zaglavim u nekakav Hag; slike iz Kazanđol i Ćošku de sam te kentrio; pesmu što sam ti napisao, a što je objavljena u antologiju najlepših ljubavnih pesama u izdanju Prvobitne zajednice “Neperštinov i Ugljar”, i što je po nju brat mi od čiču snimio hit za grand šou (čiča mi je za to prodao bika); i dva kila zejtin što sam dao 1993. godine, kad je bio parastos na babu ti”!



  • Ostavi komentar