Bolje sto krivih na slobodi, nego jedan nevin u zatvoru

Niko nije kriv dok se ne dokaže suprotno, pa se zato sudije za prekršaje, ali i tužilaštva nakon tuče radije opredeljuju za redovan postupak i izvođenje dokaza, nego za skraćeni postupak nakon koga se odmah ide iza rešetaka. To iritira građane koji traže efikasnu akciju i žestoke kazne

Običnim ljudima, koji od nadležnih državnih organa zaduženih za bezbednost zahtevaju da primenjuju zakone i da one koji ih krše smeštaju iza rešetaka, nije jasno kako to da neke siledžije mogu da prebijaju ljude, osakate ih, policija ih identifikuje, a ne odu odmah u zatvor. Takvo osećanje potpuno je opravdano iz ugla žrtve i njegove porodice. Međutim, policijska i sudska praksa, ali i teorija, govore nam da u tim situacijama uopšte nije lako strpati nasilnika iza rešetaka.

Pre svega, policija kaže da je tuča u gradu sve manje. U Policijskoj upravi (PU) Vranje se ponose što su od početka godine rasvetlili sve tuče (ukupno četiri) koje su za posledice imale teške telesne povrede. U periodu maj-jul 2010, kažu, bilo je 89 tuča, trideset manje nego u istom periodu prošle godine.

POLUOSOVINA OD FAP-a

Međutim, građani čitaju novine, a neke stvari vide i sopstvenim očima. Situacije „dvadeset na jednog“ su već „moda“. Kao i prebijanje bejzbol palicama, metalnim šipkama, sajlama, lancima, čak i poluosovinom od FAP-a. Radi hladno oružje. Neki lokalni opasni momci ne odvajaju se od „utoke“. To, takođe, ljudi vide. Zašto, onda, siledžije uglavnom izbegavaju ozbiljne sankcije? Prva reakcija građana obično je: „Policija i pravosuđe ništa ne rade“. Da li je zaista tako?

Policiju u ovakvim situacijama sputavaju neka zakonska ograničenja. Usput, nije ovo policijska država, pa da se hapsi i trpa u zatvor kako se stigne.

– Policija može protiv lica koja tučom narušavaju javni red i mir da podnese prekršajnu prijavu ili zahtev za pokretanje prekršajnog postupka u redovnom postupku pred Prekršajnim sudom. Kada postoji opasnost da će počinilac nastaviti sa narušavanjem javnog reda i mira, možemo ga odmah privesti sudiji za prekršaje, uz zahtev za istragu, radi vođenja postupka. Ako nekog zateknemo u vršenju prekršaja, a ne možemo ga odmah privesti kod sudije, možemo ga zadržati najviše 24 sata po rešenju sudije za prekršaje – odgovoreno nam je pismenim putem iz PU Vranje.

Učestalije situacije su da policija uzme izjave od učesnika u tuči (ako ih pronađe) ili svedoka (više niko ne svedoči dobrovoljno, dakle, obično ih nema) i podnese prekršajnu ili krivičnu prijavu u zavisnosti od toga da li je reč o prekršaju ili krivičnom delu koje je počinjeno tučom. Onda svi lepo odu kući. Tu prestaje nadležnost policije.

Redovan postupak za prekršaje (kojim se, inače, tuča završava mnogo češće nego krivčnim postupkom) vodi se pred Prekršajnim sudom. Kada policija privede vinovnike tuče, kaže Dragan STANKOVIĆ, v.d. predsednika Prekršajnog suda u Vranju, sudija posle saslušanja okrivljenih, izvođenja dokaza, donosi presudu. Presuda se „može oglasiti izvršnom pre njene pravosnažnosti, ako to zahtevaju interesi opšte bezbednosti“.

– To se isto može učiniti i ukoliko je osoba kažnjena za prekršaj od koga mogu nastati određene posledice ili ukoliko postoji osnovana sumnja da će se tuča ponoviti ili nastaviti. Ili kada postoji osnovana sumnja da će počinilac izbeći zatvorsku kaznu – napominje Stanković. 

KRIVIČNA DELA I PREKRŠAJI

Kod prekršaja iz stava 6 Zakona o javnom redu i miru zatvorska kazna najduže može trajati 60 dana, ali se retko izriče. Kod krivičnih dela koja mogu biti posledica tuče kazne su prema Krivičnom zakoniku sledeće: teška telesna povreda (od šest meseci do dvanaest godina u zavnosnosti od oblika dela), laka telesna povreda ili učestvovanje u tuči (od novčane kazne do tri godine zatvora), ugrožavanje opasnim oruđem pri tuči ili svađi (novčana kazna ili zatvor do šest meseci).

Ako se počinilac osudi na kaznu zatvora presudom koja se može izvršiti i pre njene pravosnažnosti, žalba ne odlaže izvršenje kazne. Kod težih oblika prekršaja iz člana 6 Zakona o javnom redu i miru, osuđeni se odmah šalju u zatvor i na taj način lišavaju slobode.

– Za teže prekršaje – naglašava Stanković – može se izreći zatvorska kazna od najduže 60 dana i na taj način sprečava se nastavljanje činjenja prekršaja ili izbegavanje da se on ponovi. Praksa Prekršajnog suda u Vranju je da se kod ovakvih oblika prekršaja izriču zatvorske kazne u rasponu od 15 do 40 dana. Ukoliko je reč o povratnicima, to je otežavajuća okolnost prilikom određivanja dužine kazne.

Sve ovo teorijski lepo zvuči. Ali gde leže problemi koji prate sudsku, pa i policijsku praksu kada se narečeni susretnu sa „tabadžijama“ koji čine ozbiljne prekršaje i krivična dela. Advokat Dragan STOJANOV, osvrćući se na poslednji slučaj prebijanja sina direktora Direkcije za izgradnju Dragana Stojkovića u kafiću „Rosonero“, kaže da se na stvari u ovim situacijama ne može gledati crno-belo.

– Po mojim saznajima, istina je u tim situacijama negde između onoga što tvrde dve strane. Vi ste u jednom broju novina imali oca koji kaže da je njegov sin dobar momak i student koji ništa nikome nije skrivio, a pretuklo ga je obezbeđenje kafića. Otac mu je nezadovoljan radom policije i merama preduzetim prema navodnim izvršiocima, dok u narednom broju vašeg lista predstavnik policije tvrdi da je, što se policije tiče, sve rađeno po zakonu. Teško je tek tako dobiti batine. Znam mnoge mlade ljude koji su svake večeri u nekom kafiću i koje niko nikada nije napao, pa ni obezbeđenje. Znam da ima i propusta u policiji, pa pravu istinu treba tražiti negde između svih ovih tvrdnji – kaže Stojanov.

„AUT“ JE BITI SVEDOK

Da li se, shodno zakonu, može zauzeti drugačiji stav prema nasilnicima od strane suda kada već dođe do nemilog događaja?

– Postoji situacija da Prekršajni sud reaguje u skraćenom postupku. Međutim, izvršioci se, prema mom iskustvu, vrlo retko šalju u zatvor nakon takvog postupka. Bilo je svega nekoliko slučajeva u poslednih desetak godina. To može značiti samo dve stvari: ili nije bilo teškog remećenja javnog reda i mira koje bi zasluživalo takvu reakciju ili, pak, sud ima vrlo blage kriterijume i ne sankcioniše posledice na adekvatan način – ukazuje Stojanov.

Praksa Prekršajnog suda u Vranju je da se kod ovakvih oblika prekršaja izriču zatvorske kazne u rasponu od 15 do 40 dana
Dragan STANKOVIĆ

Čak i kada policija sugeriše skraćeni postupak, sudije za prekršaje radije se opredeljuju za redovan kako bi izbegle eventualnu vlastite greške koje su sasvim moguće kada se hita sa donošenjem odluke.

– U tim situacijama – smatra Stojanov – oni se rukovode nepisanim načelom „bolje sto krivih na slobodi, nego jedan nevin u zatvoru“. Zato su sudije oprezne kod hitnih postupaka, izbegavajući moguće vlastite greške. Problem je i što je dokazivanje teško, jer je nekadašnja građanska obaveza da se bude svedok sada potpuno „aut“.

Ako se vratimo na slučaj prebijanja Stefana Stojkovića u kafiću „Rosonero“, treba reći da je sprečavanje sličnih stvari jedino na državi. Naime, problem je, podsećamo, što obezbeđenje poznatih klubova u gradu rade neki „žestoki momci“ koji sami propisuju pravila ponašanja i sankcije prema onima koji im se ne sviđaju ili ih nečime iritiraju. Zato Srbija mora što pre doneti zakon o fizičko-tehničkom obezbeđenju. Sve zemlje u okruženju ga imaju. No, to je samo jedan od koraka za sprečavanje batinaša da prebiju koga naume. Ne kaže se da je sankcija najbolja prevencija, pa pravnici smatraju da je rešenje izricanje strožijih kazni koje su aktuelni zakoni već propisali. Sudije su se dosad uglavnom držale zakonskog minimuma u opsegu zatvorskih i drugih kazni i mera koji propisuju naši zakoni.