Teča mulo

-Čudiš se, novinare, što stalno gledam na sat, ovako pred fajront. Će ti kažem, fajront je ovde, ne li, u jedanaes sati, a taman mi žena do tolko foru daje da dođem doma. Ček da vidimo… dobro je, deset do jedanaes. Dete, daj po jednu na mene i na novinara, onako na brzaka! A zaguljena ti je to rabota, moj novinare, kad zakasniš doma. Žena se ponadala, će propoje petliče, ti dođeš taman onolko šamadroz kolko ti treba za jedan ljudski jaribaš. Naučila se i ona, posle tolko godine, tačno izmerila vreme, kao na formulu jedan, kolko polupijan treba da dođeš doma, da se namiri. I po njeno, optimalno vreme je uspostavljeno na jedanaes; i ti si popio, isterao si na čindo četrnaes, i u stanju si da grešiš, i to kvalitetno. Ne valja ni kad si nedopijen, nervozan si i svađaš se, pa ništa od bezobrazno, a ne valja ni kad dođeš drvosan, ništa ne mož da napraviš; ma, ne mož ni da potreviš. I zato, jedanaes. I kad dođem posle utvrđen termit, izujem se, pa sve polako, žena da ne čuje, aha, neće me čuje, ovoj! More, pobeter su od mačke. I ja ulazim kao nindža u spavaću sobu, taman mislim izvuko sam dupe, spije, ona upali lampu na natkasnu. I što je najgore, neće da se svađa! Samo uzme sat, pogleda kolko je, ugasi lampu, obrne mi levi kuk i nastavi da spava. Ja da popizdim! Osećam grižu savesti, sad pa ja oću da se svađam, ali ona već struže li struže. Al zato mi sutra, onako mamurnoga, nakrši i majku i šajku, do poganca pod prag! Ilala ti i takvo pijenje…
-Ček da vidim… aha, pet do jedanaes… dete, daj na brzaka još po jednu! A pravo da ti kažem, nešto se i raspilavi, saranismo teču danas, bog da ga prosti, ček da rasipem dve kapke za njegovu plemenitu dušu. Uuu, omače mi se, cel glit otide, što je i za teču, mnogo je… I mogu ti reći, mala je razlika, božemeprosti, između srpsku svadbu i saranu. A sastoji se u tome, da je na saranu samo jedan pijan manje.
-Ehh, otide teča, a bezveze ispuštimo čoveka, u najbolje godine, osmdesetšes. A ovolik čovek beše, stopedeset kila. I udari ga lakši šlog, smestimo ga na neurologiju. Ništa strašno, naručuje si teča da mu donosimo bureci, pljeskavice, i to ljute, pa i pivo poče da iska! Ali, od ono leganje, pa se zalogavio, kandi od njega kao iz kočinu. Aj da ga banjamo, brat mi i ja, da s e osevapimo, a i njivu osam šinika pored Maravu treba od teču da nasledimo. Jedva nekako, uz pomoć krana, odvedemo ga do tuš. Skinemo ga gologa, brat mi će ga drži, a ja da ga banjam. I uperim onaj tuš u njega, pa da nagodim vodu, pojebem se, i prvo odvrnem ladnu, do kraj. Šljiiss, onaj mlaz u teču, ono ledenica, preseče ga kao sa sat`r! Teča samo zina, učina aap, aap, čukna triput s nogu od zemlju, i oklembesi se. Mi tečo be, tečo, što ti je, kad pogledamo, teča mulo…
-A ti, što šmrcaš, pa duvaš u to maramče kao Bakija, neka pipka te fatila? Samo da ti kažem, vas gradski deca ti platneni maramčiki ima da ve izedev. Isrkaš mrsolj u njega jemput, pa kad opet proteči drugi put, pa treći… sve dok ne bude puno, šljik šljikosani. A ne znate da pri svako sledeće isrkuvanje, udišete glotu od ono prethodno. Zato mi seljaci na sred ulicu – zakukaš jednu nozdrvu, pa iz onu drugu vrrpp, ovolik zelen dolar na sokak; pa to ponoviš s drugu nozdrvu, i ruku obrišeš od prvo drvo ili duvar, ili najbolje s rukav.
-Aj za teču još po jednu, a i imam si muku, brate, s onoga mojega odrevka, sina. Sin! Sinala munja, pa u čelo! Ama dušicu mi na pamuk izvadi, doduše, on mu dođe kao neki osvetnik Zoro na tatka mi, kad se setim, ja sam još pobeter bio. Sedamnaes godine, drma ga pubertet, kao zemljotres, devet stepeni po Merkaliju, a po Rihteru, jebem li ga… A sve mu činim, kolko mogu. Kupi mi kompjuter, na; kupi mi motor, na; oću u Guču, na… Žena mi kaže, a žena bilo kolko pamet da nema, ima taman onolko kolko na muža mu fali, kaže moja zakonita, ne ali bre više to dete, katlabana od njega napravi! Vidiš li kako živi, kao da je nekakav musliman, kao Ramazan da tera! Kakav, reko, Ramazan? Pa takav lep, kaže žena, izađe uveče, vrati se doma u zoru, sedne, nab`pa se, pa na spanje do akšam!
-A on se pa, junior, nešto nakrvio na mene, kao da sam mu tatka, to jest sebe, utepao. I dolazi predveče kod mene, doterao se, nakitio se kao ciganski mladoženja, sve što nosi firmirano, jedna njegova patika vredi kao sva obuća što sam ja u moj vek nosio, a ko mu je to omogućio, pitam te? Ja, s moju muku i znoj! Daj, kaže iljadu dinara, da idem u čaršiju. Dasa niti pita tato imaš li, nemaš li, samo daj. Nemam, reko, imam samo pesto, oću i za mene pesto da si utajim, i u mene je duša. On grabna onu pestodinarku, samo me pogleda rebrački, pa procedi kroz zubi – kad će lipčeš?!
-Nego, zapričamo se, kolko li je sat? Jedanaes i pet?! E, odlično. Dete, daj još po jednu, ali duplu, za mene i za novinara! Što, čudiš što ne trčim doma, kad od ženu imam foru do jedanaes? Sad ti je isti đavol, mogu na miru da si pijem, da se ne dzverim svaki čas u sat kao poslovođa u Simpo kad pušti radnika na močanje. Jerbo, a došo u jedanaes i pet, a u četri sabajle, sankcije su ti iste za pet minuta kao i za pet sata, pa barem da si isteram kera pre pogibiju. Nego, sutra će kažem da sam bio s tebe, da si me ti zamajao, pa mu ti misli kad te sretne ona moja…