Ima narod meru

Treća tradicionalna Škembijada održana u nedelju privukla je pažnju preko 1.000 ljubitelja škembe čorbe, škembića pod sačem, đuvečki, glava u škembetu, crevca i džigerica i tradicionalnog vojničkog pasulja

– Da ne pogleda u moje čkembe ne bi znao da sam došao na Čkembijadu – obraća se Bogoljub Mitić Djoša, vlasotinački glumac i Grand voditelj okupljenoj i oduševljenoj masi oko bine u Krševici, na platou arheološkog nalazišta Kale. Čeda Stošić Motka, domaćin „Škembijade 2010.“, treće po redu, ushićeno mu prilazi i pre nego nastane ljubljenje viče: „Kod nas se vika, ajde da pozdravi svinja magare“. Smeh nadjačava aplauz. „A, be, čukav li u šake“ – viče jedna starija meštanka – „ili vodu rasipaše, mnogo šišti“. „Naše Čede na Pavle Krstinsko doneja neki kablovi, koj znaje od kude, čini ti se, mori, aj ćuti i slušaj, s`g će je zajebancija“, objašnjava joj mlađi meštanin. A, Škembijada je, kažu redovni gosti Dule Devetka i Taska, počela još u subotu popodne.

VOJNIČKI GRA`

– Predigra je uvek najvažna. Što smo se proveli! Prvo se nadrvismo kako bitoljski božjaci, a posle kude Čedu Apsandžiju izmrznasmo, i toj božem u kuću. Doduše, legnasmo oko četiri sabajle, ama onoj li je krevet, mesto jastuk pesnicu pod glavu. Ujutru ni kafa ni slatko, nego: raus! Mi se trtkamo, nećemo da idemo, pa kad pušti ono njegovo selsko kuče, što ga neje banjaja od kako se okotilo, na Tasku mu sve ruke izgreba. Pobegnasmo na livadu i da neje vinjak koj znaje kakvi bi duševni bolovi pretrpeli – priča Dule Devetka.
Čeda Apsandžija se krsti, pokazuje da su spavali u kola.
– More, nesu u kola, nego ispod, a ja zaboravi da uključim auspuh da gi zgrejem, em se izgrebaše, em izmrznaše – smeje se Čeda.
Treća tradicionalna Škembijada održana u nedelju u Krševici privukla je pažnju preko 1.000 znatiželjnika i ljubitelja škembe čorbe, škembića pod sačem, đuvečki, glava u škembetu, crevca i džigerica i tradicionalnog vojničkog pasulja koji su pripremili kulinarski majstori generala Simovića.
Oko šatre sa pasuljem najviše se tiskao narod. „Da li će ima svi da kusnemo malka“, viče jedan čičica. „Ima, bre, za svi, će ostane i za svinje“ – teši ga prijatelj – „raspitaja sam se, 150 kila su doneli, pa računaj, svaki da izede po 200 grama, a kol`ko će su toj porcije“. „Ma, svi traživ repete, po tri-četiri put“, nepoverljiv je čičica. „Tugo, gledaj gi ovej gospođe, one si ponele tanjiri u tašnje, a na nas u šake li će sipuju“, jada se jedna meštanka. „Ide li se na svadbu bez onuj rabotu, pošalji dete neka donese kotlajku, ega ti gu napuniv do v`r“, -ljutito će muškarac, crven u licu, po svoj prilici u bliskoj vezi sa dotičnom.
Svaka čast Djoši, zvezdi Granda, ali Djorđe Cakić zvani Djoka Mač`k ili Džomba, vlasotinački glumac, glavni je lik na Škembijadi. Oko njega se tiskaju deca i sredovečne gospođe – čekaju u red za slikanje.
– Gledaj ga, b`e, pritka za patlidžani mu neje ravna, ali kad otvori usta ne što te nasmeje nego najlonske gaće će ti iscepi – divi mu se žena u godinama iz Donjeg Trebešinja.
– Da ga cuneš, pa da zaplačeš, da l` od ubavinju il od nešto drugo, ne sam svesna – dopunjuje je prijateljica iz Klinovca.

„POSLEDNjI VOZ“

Ispred brojnih šatri skara radi punom parom, a pivo se pije kao izvorska voda – „koliko god da popiješ, još više ti se otvara apetit“, objašnjava Bage iz Božinjevac.
– Pije narod, ama, ima meru, danas će se potroši jedva nešto poviše od 1.000 litra pivo – ozbiljno će Slaljvoljub Stoilković zvani Grof ili Smrt, promoter „Skopske“ pivare.
Pod šatrama se, osim piva, pije i domaća mučenica i meze salate.
– Sve mora da je sas lezet – dobacuje sa stola Kole, vranjski meraklija.
– U pravu je Kole – odgovara konobar i pazi da ga ovaj ne čuje – sa lezet mezi, al na brzinu da ne bi neki sednaja za njegov astal.
Škembijadu su obeležila razna kulturno-umetnička društva iz Krševice, Rakovca, Donjeg Trebešinja, te pevači, prvi slavuji Južne Morave. A tek vranjski penzioneri, njihovo kulturno-umetničko društvo, kako ga jedan seoski sirdžija nazva „Poslednji voz“. Odigraše vranjska kola sa sve običajima i bogami dobiše najviše aplauza.
– Ovoj nesu penzioneri, ovoj su jeleni trećaci – čuje se sa strane.
Ipak, jedna je Jelena Durković, zvezda Granda koja kao i vranjski Pepi Mitić nije stigla do finala.
– Lele, što je ubavo dete, pa što ubavo poje, trčite deca na binu, igrajte pored nju, i vi jedan dan takvi da ste, da ve gledamo na televizor – viču deci mlade majke, a ona jedva to dočekaše i trk na binu.
Na sve dođe kraj, pa i na Škembijadu. „Vreme je za ručak, ajmo si?“, viče jedan meštanin ženi i deci.
– Malka li se natepa, ne se pomeri od kazan sa onu čorbetinu, dom nema ništa, da znaš- viče žena.
– Neje čorbetina nego škembe čorba što ima poseban miris – ljuti se domaćin.
– Kako, dete kad se uneredi – sikće žena.
– Ništa ne znaš, najubavo škembe je onoj što se skroz ne očisti, toj dava šmek. I ne se plaši, ne će ručam, samo malka će zajedem – pokušava da je odobrovolji muž.
Razilazi se narod, manjina koja manje jede, a više pije sedi pod šatre i ne misli da ide.
– Sve su to drugari na Čedu Apsandžiju, vržemo ih sa konopac za nogu da mogu posle da ih odvedu kući – smeje se jedan od vlasnika šatre.

NAJBOLjI
Specijani žiri izabrao je najbolje takimičare u pripremanju starinskih jela od škembića.
1.mesto – Specijalna bolnica Bujanovačka banja
2.mesto – Jovica Petković, Trgovište,
3.mesto – Stanimir Zdravković, Bujanovac.
Dodeljene su i specijalne nagrade:
Za tradiciju – Stanojko Ilić, za dekoraciju Nikola Jordanov i za inovaciju – Gorijeta Penev.
Posebnu zahvalnicu dobilo je Udruženje paraplegičara Vranje i Vojska Srbije na čelu sa generalom Milosavom Simovićem. Glavni organizatori su Čeda Krstić Apsandžija i Čeda Stošić Motka, uz pomoć MZ Krševica i gradonačelnika Vranja i Bujanovca, Miroljuba Stojčića i Šaipa Kamberija.