Kozja nostra

– Da ti kažem ja na tebe, novinare, neće ovaj narod da uništi ni politika, ni besparica, iako si to ide ruku pod ruku; što su političari na veću funkciju, to narod bednije živi, mada nas oni ubeđuju da firajemo, da živimo mnogo lepo, i ne mogu da ti opišem kolko. Nego, so pijafte, ovako pred fajront, pa će ti nastavim priču. Dete, ela vam!
– E šukar, sad smo namireni… Što ti ono zapriča? A da be, što će uništi vaskoliko srpstvo? Ti kažeš politika, sad se tamo nabilo i ćoravo i sakato, pa korziraju iz stranku u stranku, koja majka dete izgubila garantovano ima da ga nađe u neku partiju, samo je pitanje u koju? Do juče bio monarhista, oko će ti istera ako opsuješ NjKV, odnosno njihova kraljevska visočanstva, sad je republikanac, liberte egalite fraternite, do onomad je vikao živio drug Tito, odjemput viva čiča Draža, do njeknja je teo da jaši popovi i terao sprdnju s molitvu, čati ovako – oj rakijo šljivoviceee, što u glavama stvaraš pometenijeee, a u nogama prepletenijeee, alaljulja alaljuljaaa, a sad metaniše i svi zove brate ovaj, brate onaj; što ćeš više, nego kad su i ovi u SUBNOR, militantno krilo PUPS-a, počeli svaki dan da pale kandilo na ikonu svetoga kneza Lazara? Kande na tamjan one boračke prostorije, kao da si u patrijaršiju, a ne među partizani, i njihovi potomci. Poslednje vreme došlo. A sve ti se u stvari vrti oko ovoličko trkalce – dinar. Nego, sad je evro u modu, i to onaj artišni.
– Jeste, ima i to, politika, ali ono što će zatre ovaj narod, što će ga iskopa bez kopač, to ti je prostoća. Aj što su se poslednji put obanjali kad su kršteni, pa bzde kao tvorovi, što prde i porevaju, što tepaju žene i deca, to su spoljni znaci. Ali sedni ti i popričaj sa prosečnog Srbina, on ima sve da ti ispriča za Baraka Obamu, za Putina i Medvedeva, kao da im je kum ili starejko, za Kinu i Indiju, svi Srbi postali spoljnopolitički analitičari, a prosti, prosti kao pasulj, i glupi kao ćuskije. I pred strani svet ima da te obruka, u zemlju da propadneš.
– Eto, bio sam pre deset dana u Dubrovnik; mnogo volim taj grad, nosim iz njega drage uspomene, a nisam bio tamo jedno dvaes godine, ono otkako u njega pravismo fajerverku, vatromet, s bojevu topovsku municiju. Sreća, imam crnogorske tablice na auto, pa ga oni ujoši ne baciše u more, i sve tako govorim – kruh, ožujak, zrakomlat, zalogajnica, zrcalo, picek, da se ne dosete odakle sam. Pa sve se mislim, ako za sudiju kažu sudac, kako onda kažu za kurira? Al nema veze…
-I koga tamo će sretnem, mog starog drugara, što smo zajedno pre dve decenije rat… ovaj, letovali u Dubrovnik. Iscelivasmo se, al dvaput, ne triput, da nas ujoši ne provale koji smo. Idemo po onaj Stradun, tc tc tc, čudi se drugar mi, mislio sam da smo ga sve skapali ovaj Dubrovnik, kad li ga pre napraviše lepši i stariji, mora da im je Mrka bio nadzorni organ. Aj će ručamo. Sednemo u jednu kafanicu, znam tu ima ubave kolenice. Dođe onaj konobar, prosim? Reko, dvije porcije bunceki. Kad onaj nedodrgav drugar mi, pobuni se – kakvi be bunceki, što buncaš, neću ja nikakvi bunceki, ne li me dovede na kolenice? Ćuti be, majke ti ga steram, nemoj da nas jede Jasenovac! To nekako prođe, što će pijemo? Prosim dva gemišta, kažem ja na konobara. Onaj drugar mi, prostoća, opet uzripa – kakav be gemiš, pa sad samo što smo jeli, neću ja gemiš. Oću špricer! Cela kafana gleda i ostri kame, jedva žive glave iznesosmo, sve zbog prostoću.
– Primer prostoće drugi: nekako se vratim u Srbiju, prvo što će vidim, ovolik plakat – „Riblja čorba“, koncert u Kozji Dol. To me, onako, zari… zati… e to de, zaintrigira – kakav je to rok koncert u Kozji Dol?! Pa to ima vojvoda Petruš Kozjodolski u grob da se obrća kao ventilator, ona bela brada do pojasa ima da mu pocrni od muku! Aaa, to mora da vidim. Trk kod kod drugara mi – spremaj se, reko, idemo u Kozji Dol, tamo će bude i ministar Ivica Dačić, i čitava njegova bulumenta, ma cela kozja nostra! Što ćemo, čudi se onaj, u Kozji Dol? Ama, na „Riblju čorbu“, reko. Drugar mi izbulji belci, ipadnaše mu oči kao čamovi čvorovi – čak u onu zapizdinu, Kozji Dol, na riblju čorbu?! Pa ovde u Vranje, ili negde poblizo, nema li to, nego će zapucamo u majčinu, u Kozji Dol, na riblju čorbu? Pa aj da reče teleća čorba, ili jagnjeća, odakle u Kozji Dol riblja čorba? Jedino Pčinja ako je nanela ribu ono poplava kad beše… Prostoća, što ćeš…
– Primer prostoće treći, i najdrastičniji: vratismo se iz šopluk, iz Kozji Dol živi, ali ne baš zdravi, oni mladi Kozjodolčani, kad ih zapali Bora Čorba, pa kad popiše dva hektolitra onu njihovu brlju, potpuno pobrljaveše. Ripaše, ripaše, kao buve u gaće, ali po njinu filozofiju, jebeš provod bez tepanje; počeše da se odzrću, da traže ljudsku žrtvu, za kurban, vidoše strana tela, to jest mene i drugara mi, iskubaše pritke od patlidžani iz obližnju bašču, pa čukaj po nas kao u goč! Ja nekako prođo s lutajući bubreg, a na drugara mi oni Šopovi sve mu zupčiki iščukaše. I sutra ja kod njega, da vidim kako je, ulazim u sobu, a on se natrtio, pa gura kiflu u dupe! Šta radiš be to?! Ma ćuti, kaže, sabajle sam bio kod zubara, da mi barem malko sanira zubalo posle onaj kozjodolski ćutek, izvadi mi svi zubi odovud, pa mi reče da jedem na drugu stranu! Prostoća, jebi ga…