Mazni ga s granjku!

-Belkim, novinare, će imam za po jednu, ovako pred fajront. Dzucni. I dok ne izabim poslednju banku, odovde neću da iskočim. Eehhh, ne znam… Što vika Velja Žaba – ma kakve ženske sluze? Dim iz kazanicu! Muški uzdah, odovde – to je izistinska muka! Iz dubine grudi uzdah mi se ote, jebem te živote.
-Eehhh, kako mi počna dan? Ove mlade generacije kao s močku da su pravene, ovoliki bandzovi, onaj bilduje, ovaj nekakav kik boks, treći pa nešto um… ut… uf… e, to de, ultimat fajt, svi tetovirani, šareni kao petličiki kikirezi, piju pivo i pričaju jedan na drugoga koga, kako i de su tepali. Pa kad ga opalim u lejku, kaže jedan, kao mazga da ga je ritnala! Drugari ovoliki oči – didiiijj, da nemaš sve? Da be, da, nastavlja onaj, on taman da mi vrati, kad ga zapucamo mi desetina, s ruke, s noge, s flaše, dva junaka oba podjednaka, znaš kako kaže narodna pesma! Prevedeno na naški – jedan na jedan. A ženske okolo sede, zagorele kao kaubojski tiganji, piju votku i red bul, i samo šaraju okolo s oči, ja ovako mator, pa da ih čvokam kao lubenice, da proberem najslatku. Ali, muška omladina našla drugi način da se prazni, da unakazi živoga čoveka. More, nije to više omladina, nego omlatina!
-Pa, priča dalje ćukavac, da čujete kako smo tu skoro tepali jednog Beograđanina. Došo on tu, u jedan kafić, trti se nešto – jabo te jabo te, jabaš mi kevu, one naše kuropaćenice se zbrale oko njega kao mečka da igra, navlažile se kao oktobar, kako on zine, one se kikoću, kao kokoške gološike. Merkamo ga mi neko vreme, a vrije ni, vrije, dok ne iskoči da šora.
-Pa mi po njega pol`čke, jedan u rukav žilu, jedan štanglu, ko je pošo nepripremljen, snalazio se kako zna; ufatimo ga de žubori u jednu ladovinu. Pa ti li iz beli svet će zamočuješ našu portu, ček da vidiš od kakvo se drvo ložice praviv!
-Ne znam kako je preživeo onaj ćutek, ono ni nosorog ne bi istrpeo, ni nilski konj, mi kad tepamo ne tepamo, nego utepujemo, nego prođe policajac, pa preko ulicu, kad je bilo najslatko, vika – dobro de, puštite ga, će dođe on opet u Vranje, ostavite nešto i za svetlu budućnost! I mi da ispoštujemo narodnu vlast, poštedesmo mu život. Posle, vodili ga na PTO, krpili ga tamo, infuzija, ovo mi ono mi, došo inspektor, a on mi se pada neki teča, da uzme izjavu od njega. On, siroma, polumrtav, ne zna ni ko ga je tepao, ni zašto, samo je izjavio – tukli su me nečim, što su oni zvali – „mazni ga s granjku“!
-I zašto ti ovo pričam, i zašto vikam pijenje s poslednje pare? Sabajle, sin me budi, u crnu zoru, kao da će mesimo burek. Samo što je došo kući, s jednu ruku me drma, u drugu drži flašicu s vodu vodu, tako li se kaže, dvaput, kao Baden Baden, Novak Novak, dobro, ne ponavljaj, nisam gluva tambura… Što oćeš be? Ćale, kaže, samo ovo sam teo da ti kažem, pa nastavi da `rkaš: sabajle kolko je voda blaga, i poslednju banku uveče vredi da daš na rakiju!
-De ti to nauči, reko, crni sinko? Pa li od tebe be, ćale, sećaš li se, do pre neku godinu, kad ja be malečak, i seka, a mi bliznačiki, a ti dođeš ovako kao ja sad, pa prvo tepaš mamu, a onda budiš mene i seku – deca, brgo, dizajte se, vodovod toči blagu vodu! I ja eto, da poslušam pomladoga i popametnoga, i poslednju žutu banku će potrošim večeras pred fajront, pa da vidim ujutru kakvu vodu će pušti Stole Dimčić, blagu ili gorčivu, ako uopšte pušti.
-A muka me jede, novinare! Nisam ja neki katil, pa tepaj pijan po kuću koga dokačiš. Nego, pre dvaes godine, radio sam u sad propali vranjski privredni gigant, znaš ti koji, ne pravi se lud, premda, oni svi propali. Samo što se be oženio, kako ono kaže stara vranjska poslovica, rumbe dumbe za tri dni, lele mene za svi dni! I radim u drugu smenu, ručam, pa nakentrim ženu, da ne trpi dok sam na rabotu, trčečkim tamo, da mi ne skinu stimulaciju. Ona za neko vreme, progutala lubenicu, trudna. Gočevi, trube, pijenje, još pa bliznačiki, na ultrazvuk mi kaže doca – čestitam, majstore, muško i žensko. Sve prođe u redu, porođaj, mito na osoblje, opet veselje, zurle i gočevi, propade gigant, ja u njivu, što ću? Ali, sve je stalo samo deca rastu, kako kaže pesnik. Prođoše jedno petnaes godine, deca mi bliznaci, a ćerka isto ja, dok sin se nešto menja. Ja crn, on plav, ja snisak, on visok, ja volim slano i ljuto, on se proturi od čokolade, i torte, i sve me na nekoga podseća. Mislim se, ma pubertet, će ga prođe, će zaliči na mene. Kad, kako ide vreme, on sve poviše liči na komšiju mi.
-I kad napuni osamnaes godine, stoje on i komšija na sokak, na komšiju sina mi kao od dupe da su mu ga odvojili! Isti! Pa ljudi, je li je to moguče? Moguče, moguče! Raspitam se ja kod doktori, i tu pukna dva-tri kila skivi, objasniše mi lepo – može, blizanci, ali dvojajčani. Pa dobro, reko, imam i ja dva jajca. Ne to, kažu, nego može da se desi da su bliznačiki, ali od različitoga tatka, ako je žena u to vreme imala nekakvu ovulaciju, a više partnera, odnosno jaribaša, u to kritično vreme.
-I na mene mi se upali sijalica kao na deda Staju u Paju Patka. Odem doma, priklještim ženu, i ona mi pod inkviziciju prizna da ja kad žurim u drugu smenu zbog stimulaciju, brgo se ispiškam, pa ona mora da ide kod komšiju, da je dodatno stimuliše, ono što kažu braća Hrbi, muž je jebnik, a susjed je dojebnik.
-I sad što? Idem po čaršiju sa sina, svi se cepiv – liij, što ti je porasnaja sin! Ama, tvoj li je? I ja što ću, kažem – a be, priznao sam ga!