Kukovi sukaljku da prativ

Pazite, slatke moje, ide grojziber, janija treba da se pravi, đuvečka mora de se izliže sa leb i prsti. Gledajte da je tarana po meka, kad se vari da se ne razvaruje, da igra u tanjir i da se topi u us

Deo ulice Kosovske, od familije Stropljanci pa do familije Ružinci i mosta na Odžinki, beše nastanjen uglavnom sirotinjom. Upravo familije Stropljanci i Ružinci behu najimućnije, cenjene i poštovane. Ulica leti mirisaše na duvan koji se nizao u dvorištima ispod dudova i sušio na ulici na letvama – sušnicama.

TARANA

-Leto u jek, stigne i avgust. Pred Preobraženje preko dan goleme vrućine, noću počne vetrić sa Pržara i Ćoške da navlači košulje i bluze. Dođe vreme na taranu, vreme da stare babe pokažu šta znaju, da igra sukaljka, a testo tanko kao papir da se cakli i za čas osuši – počinju priču o delu svoje ulice Mira Nedeljković Pušina i Gordana Stošić Ježina.
– Od rano sabajle ide vik. Iznose se drveni astali na ulicu, opasuju se kecelje. Najmlađa žena iznosi slatko i ladnu vodu sa bunara. Tu je i domaća, meka dudovača. Da se okrepe, prekrste za laku i uspešnu rabotu. I uvek su sve na okupu: Todora Ježinka, Ruža Kopuzanka, Desa Sentina, Sanda Pušina, Ruža Ružićka, Koca Karaperka.
– Pazite, slatke moje, ide grojziber, janija treba da se pravi, đuvečka mora de se izliže sa leb i prsti. Gledajte da je tarana po meka, kad se vari da se ne razvaruje, da igra u tanjir i da se topi u usta – savetovala je baba Doca.
Njihovo brašno beše najubavo, naručeno iz Pukin mlin. Razmese ga ceđem i mlekom.
-Toj je toj – igra na sukaljku i u ruke – dovikivale su jedna drugoj.
-Cela snaga, a posebno kukovi da prativ sukaljku u mesenje. Levo, desno – napred, nazad, takoooj, po merak snaške – upozoravali su domaćini koji su sedeli sa strane.
-Spijete sa otvoreni prozori preko noć, pa zatoj izvodite besne gliste – kikotale su se žene.
Tarana se spremala po oprobanom receptu koji se kod žena u Vranju prenosio s kolena na koleno.
-Znalo se je – koliko kore toliko jaja. Nekad se u brašno stavljao ceđ od pepela i mleko, danas kisela voda, a poneko stavlja i malo griza. Testo se deli na loptice koje se razvuku, tanko u krug, a onda se nožem unutra raseče da bi se lakše sušile kore. Jaja mora da su domaća sa crvenom žutkom koja korama daje tamno zlatnu boju. Suši se na zemlju, danas na betonu. Kore se poređaju na čistim čaršavima i jedna od žena ostaje da čuva i pazi da ih ne zagade mačke. Zavisno od familije, pravilo se je od 20 do 50 kora – pričaju Mira i Gordana.

LECE KARAPERA

Deo ulice i Vranje na svoj poseban način obeležile su brojne familije kao što su: Kopuzanci, Ježinci, Stropljanci, Ružinci, Kalavantijci, Sentini, Jerinci, Tončini, Grnčarci. Niša manje i pojedinci kao Lece Karapera, Bora None, Vlajko i Todora Gogić, Vase Dzive, baba Mata Stajkoiva, Nikodija pekar i Zagorka.
Kopuzanci su gotovo svi bili šusteri. „Čukče da tropne, lepak da zamiriše i taman život za bagatelu“, govorio je Vane Kopuzan koji je držao radnju u neposrednoj blizini tadašnje kafane „Vranje“. Sa ženom Ružom imao je osmoro dece. „Kuća je golerma jamina, mora cel život da se puni. Kad počnev deca da zevav kako pilčiki i troške se prebirav po kredenci. Za deca treba kaca kopus da su sita i vesela“, govorio je prijateljima. „Tako je Vane, a kaca kopus, a dete“, odgovarali su mu.
Ježinsku familiju, jednu od najborojnijih i najstarijih u varoši u delu ulice je predstavljao Kosta Stošić, poznati užar. Krajem 19. veka bio jedan od najcenjenijih u vranjskom užarskom esnafu. Ćerana je bila kod kuće, a naporan posao i prašina terali su na domaće vino i rakiju. Imali su vinograde koji su se brali po nekoliko dana. „Punile su se bačve da ima vino i rakija za slave, praznici i u ćeranu. A u ćeranu se pilo svaki dan. Ako bi nestalo vino iz ogromne bačve, odlazilo se i kupovalo po Šaprancu – kaže Dušan STOŠIĆ Ježa.
Ko ne pamti Aleksandra Stamenkovića Leceta Karaperu taj ne zna kako izgleda čovek visok, koščat, pravilnih crta lica sa brkovima kao čengelima. Visoka čela, dušmanskih ruku, a tek oči. „Onoj su žar oči, da te ne pogleda. Odneznaješ, samo na jedno misliš: ah, put merak“!, govorile su žene pred portom i kapidžikom spuštajući pogled ka zemlji. Voleo je život, sagorevao u njemu. „Kude je oro, tuj je on da izvadi maramče i bidne kolovođa. A, kude je oro tuj su pesme i žene. Namami gi u klopku kako vrapci pred Božić. I kako vika naš Bora samo koju neje pogledaja tuj neja miluvaja i celivaja“, govorilo se u starom Vranju.
Lece Karapera ili vranjski Raspućin, kako su ga njegovi savremenici zvali, bio je u mladosti istaknuti oficir, učesnik u Prvom ratu i solunski borac. Voleo je da nosi vojničke čizme, odelo, da jaše konja i krene prema Ćoški, Donjem Vranju, Saraini, Raški. Znao je svaku šarenu belku i crnku po vinogradima i po kućama.
Imao je suprugu Kocu i ćerku Dragicu, glumicu u prvom posleratoim pozorištu.

TRIFUN JEŽA
„Ako će robujem, ali kad dođe naše vreme moja deca ima da uživaju“, govorio je komšijama Trifun Stošić Ježa pred Drugi rat. Zadojen komunističkim idejama, snalazeći se kako zna i ume da prehrani porodicu, živeo je u ubeđenju da će jednog dana svi nositi ista odela, iste cipele i svi biti siti.
A, bio je snalažljiv. Izučio je šnajderski zanat, posla nije bilo, pa je menjao zanimanja. Sa ortakom Ljubom Šopom držao je piljaru iznad današnje robne kuće. „Toj beše ubavo vreme, iscepismo stomak sa urme i smokve“, priča njegov sin Dušan. Pomagao je FK Građanski i aktivno učestvovao u njegovom radu. Svoja ubeđenja nije krio, pa je zato više puta hapšen. U vranjskom zatvoru često je boravio. A, kako i ne bi kada je bio zadužen za širenje komunističke propagande. Nosio je pisma po kućama u kojima su bili predočeni ciljevi borbe i šta ona donosi.
Ulazak bugarskog okupatora u Vranje dočekao je sa zebnjom i oprezom da se sačuva glava jer su bili prokaženi kao oni „koji farbaju narod u crveno“. Sećao se iz priča strahota iz Prvog rata i stradanja viđenih Vranjanaca od bugarskog noža. Sa društvom, komunistima, članovima SKOJ-a i simpatizerima, u leto 1941. godine sastao se u Čarinoj kafani u današnjoj Beogradskoj ulici. Njih desetak odlučilo je da ode u partizane i izbegne bugarsko hapšenje i torturu.
-Na brdu Goliču iznad Vranja, 21. jula 1941. godine, osnovali su prvu vranjsku partizansku desetinu. To je najstariji partizanski odred u našem kraju. Pored oca u desetini su bili: Dragi Juda, Dragoljub Kovač, Mita Numera, Mita Direklija, Slavko Pešić, Dušan Brače, Kajle, Ljuba Kuke. Pošli su sa ubeđenjem da će rat trajati najviše tri meseca. „Rusi sve sile pobediše, Nemci li je problem? Za tri meseca, a možda i pre ima da kleče na golena“, govorio je – priča Dušan.
Njegova desetina priključila se je Kukavičkom partizanskom odredu. Menjao je čete i svuda bio itendant gde je njegova snalažljivost dolazila do izražaja.
-Bio je nemirnog duha, nije poštovao disciplinu, voleo je da uradi puno toga na svoju ruku što ga je koštalo glave. Poginuo je 1943. godine u selu Srednji del. Pošao je u kuću četnika po nadimku Ula da vidi zašto njegova dvojica sinova nisu pristupila partizanima. Ušao je na vrata, onako visok sagnuo se, Ula je pucao i pogodio ga pravo u čelo – kaže Dušan.