Poglavica se kupa u kreču

Naš poglavica je sa sabljom opasanom oko struka izazivao strah i trepet kod protivnika. Sablju bi pred bitku ukrao iz kuće, sa tavana. Bila je prava, vlasništvo njegovog dede Solunca

– Kauboji i Indijanci zamenili su partizanske kurire Mirka i Slavka. Dosadno je više bilo da ubijamo na prevaru debele Švabe. U početku su to bile bezopasne igre sa strelama od vrbovog pruća i puški od šper ploče koje smo samo držali u rukama, a glasovima oponašali pucnjavu i naređivali ko će da «pogine». Ko je bio najjači taj je određivao sudbinu ostalih koji su ga potom doživljavali kao poglavicu – seća se Blagoje Tasić zvani Bage Mazlinac.

RAKIJA IZ „MODE“

Međutim, u kraju je dolazilo i do ozbiljnih borbi koje nisu bile bezazlene.
– Koristili smo luk i strelu, okruglo i pločasto kamenje doneto iz Šapranačke reke. Sve što je moglo da natera protivnika u bekstvo. Luk se pravio od savitljivog vrbovog pruta, na čijim krajevima se vezivao duvanski konac. Strela od šuplje konoplje-tršljike. Vrh se završavao zivtom koji je obmotavao tanku špenadlu.Od praćki lastiž je bio najubitačniji – priča Vladimir Mihalović Džane i nastavlja:
– To je bila nova, rastegljiva guma, koju smo za litar rakije nabavljali od čuvara šusterske radionice «Moda». Dugačka koliki je raspon ruku, široka jedan, a debela pola centimetra. Na jednom od krajeva koncem je pričvršćavano ležište za municuju od kože. Zvali smo ga kožinka. Municiju su činili okrugli kamenčići ili oveće tvrde zelene šljive. Preciznost smo vežbali na groblju. Sa raznih daljina gađali smo likove na porcelanu davno preminulih Vranjanaca.
Svaki deo ulice u kraju imao je svog poglavicu. U kraju gde smo živeli najpoznatiji su bili Slavko Žbevče, Pera Dabera i Zoran Jerinac.
– Čuvene tuče u kraju bile su između grupa dečaka okupljenih oko Slavka i Pere. Pripadao sam Slavkovoj grupi, najjačoj u kraju. Naš poglavica je sa sabljom opasanom oko struka izazivao strah i trepet kod protivnika. Sablju bi pred bitku ukrao iz kuće, sa tavana. Bila je prava, vlasništvo njegovog dede Solunca – navodi Vlade Džane.
San svih dečaka iz gornjeg dela ulice bio je da vide poglavicu Peru Daberu kako kleči na kolenima pred sabljom.
– «Rasporiću ga od učkura do bijela grla», urlao bi naš poglavica Slavko kada bi krenuli u napad preko visokih, debelih zidova od nepečene cigle u vlasništvu familija Žbevčiki, Olge Ruskinje, Pelagije i Ristice železničara. Sećam se, jednom je život našeg poglavice, iako smo ga se svi bojali, zavisio od nas. Preskočili smo zidove i pojurili Peru i njegove koji su izbezumljeno bežali prema Cerskoj ulici i Tekiji. U današnjoj Dečanskoj ulici, kod kuće doktora Blagoje Timčića, poglavica Slavko je odjednom kriknuo: «Braćo, zaseda»! Upao je u rupu sa ugašenim krečom. Sablja je propala u žitku masu. Kreč je dopirao iznad pupka. Pružili smo mu grabovo držalje i jedva ga izvukli. Zbog batina koje su ga čekale kod kuće, morali smo danima da ga branimo ćutanjem – priča Vlade Džane.
Mostovi na reci Odžinki su posebna priča. S prvim mrakom pretvarali su se u mostove ljubavi. Momci iz drugih delova grada ispraćali su devojke i imali dve želje: da devojku ispod mosta poljube, a da u povratku ne dobiju porciju batina od ljubomornih momaka iz kraja.
– Iako sam bio iz Saraine, mene su svi kao fudbalera poznavali, kad bih ispratio Lepe znao sam da legnem ispod mosta, gledam u zvezde i srećan zaspim – ističe Grade Vučković.
Deo ulice Južnomoravske upamćen je i po Mazlinskoj familiji. Od njih svi su upamtili Živka i Cvetu, kao i Djorđa Crnog i Milku Tumanku. Živko je bio putar, sećaju ga se kako stoji na kapiji sa pijukom i lopatom u ruci spreman da krene na posao. Sa komšijom Borom Nonetom, kasnije poznatim semkarom, kopao je bunare.
– Jednom neki gazda nije hteo da im isplati za iskopani bunar i rešili su da mu se osvete. Poljski nužnik koji su srušili prekrili su tankim daskama, a gazdu namamili svađom da im priđe. Nije video daske i upao je u nužnik. Jedva su ga govnjivog izvukli – priča Bage Mazilnac.
Cveta je bila Bugarka iz Ljubate i mnogo je pomogla komšijama komunistima. Kad bi u toku rata došli da nekog traže, ona bi ih presrela i na bugarskom im objasnila da bi prva prijavila šumkadžiju. Nosila je hranu, odeću, pisma partizanima, odlazila do Duboke doline u Bunuševcu i tu ih u jednom šupljem drvetu ostavljala.

RELjA KAČAR

Djorđe Crni je bio upamćen kao jedan od najgrubljih igrača u istoriji vranjskog fudbala. Igrao je za predratni Građanski. „Djoko, što ponosiš nož, znam da nesi b`š ukaran u mozak“, pitala ga je žena Milka Tumanka. „Ćuti, mori, idemo u Prilep da igramo sa Pobedu. Znaš li tija kakvi su? Ni Bugari, ni Srbi, ni Cincari, sve pomešano. Kad nastane tarapana i nedaj bože počnev da ne mavav sa motke, izvadim nož iz štucnu i rešim situaciju“, objašnjavao je. „Dobro, de, pa li će dođeš sa modre noge, da spremam li kromid za obloge“, pitala je. „Spremaj, mora da su moje modre, a njine znaš li kude će su – u trepetlike, Milke“, govorio je.
Milka je, za razliku od Djoke, za kojeg su kad je igrao fudbal govorili „katil čovek“, bila opuštena, vesela, uvek spremna na šalu. Sela bi ispred kapije i ko kod bi prošao nešto bi mu dobacila što je izazivalo smeh u komšiluku. „Dade li ti žena pitu sa dva ruba“ i „Lele, što ti se tol`ko skrozirav uši“ – bile su njene omiljene uzrečice.
Familiju Kačarci obeležio je Relja Stošić. Za vreme Drugog rata bio je interniran u Bugarskoj i kao komunistički simpatizer mučen i zlostavljan.
– Čiča je prošao golgotu, po povratku u Vranje, nakon oslobođenja, bio je izabran za prvog predsednika opštine. Posedovao je veliki autoritet kod komunista. Bugarsko tepanje ostavilo je traga, ubrzo se razboleo i 1946. godine umro – priča Andreja Kačar.
Relja sa suprugom Dragom nije imao dece. Familija Kačarci, koju je predvodio Toma sa ženom Stojankom, doselila se iz Sobine početkom 20. veka. Njihovi potomci, Relja i Stojan, opredelili su se za šusterski zanat.
Ulicu su obeležili i Mika Dajre, Blagoja Balča i sin Toza limar sa suprugom Radom, Rade Belajka i njegova majka Ljubica Katunka, Vaska Mečka, Vlada Crni, moler i ćerka Snežana, radnik bioskopa „Sloboda“, Senta Kremenal, Duško ministar i drugi.

OVDE NEMA ŠTO DA SE OTME
– Stojan sa Slavkom imao je devetoro dece. Deveto je krstio maršal Tito i dao mu ime Slavica. I pored toga, kad je bio otkup komisija iz opštine bu ulazila u našu kuću. Imali smo vino i rakiju, drugo ništa. Majka bi balone sakrila pod krevet koji je imao samo daske. Naredila bi da nas devetoro sednemo na daske. „Deca, slatki, sad će ulegnev jedni ljudi i kad kažem: „Dobro došli“, vi počnite da plačete, mora da nadadete golem vik. Tako je i bilo, kad bi nas videli kako rovemo izlazili bi odmah. „Uh, ovde nema što da se otne. Ovoj je golema sirotinja“, govorili su. Mučenje je bilo za korku leb, dok nismo odrasli i stasali za fabrike koje su se otvarale. Fabrike su za nas, i za mnoge u Vranju, bile naručen spas – priča Andreja.