Opravni za neopravne rabote

Dečaci iz kraja znali su gde su najbolje žute belke, zagasito modre malage, crne crvenke i druga sočna i mirišljava grožđa. Tabanski, Gočobanski, Kaluđerski, Rakovski, Pižini vinogradi u Gornjem Asanbairu bili su prvi na udaru. Poljak, Arnautin iz okolnih planinskih sela, čuvao ih je kao Alahovu veru

Deo ulice Južnomoravske, u blizini grobljanskog puta, obeležili su i brojni dečaci svojim nestašlucima.
– Kralo se po baštama, voćnjacima i vinogradima. Te krađe su bile mešavina hira, odvažnosti, bahatosti, želje za odrastanjem- priča Bage Mazilnac.
Dečaci iz kraja znali su gde su najbolje žute belke, zagasito modre malage, crne crvenke i druga sočna i mirišljava grožđa. Tabanski, Gočobanski, Kaluđerski, Rakovski, Pižini vinogradi u Gornjem Asanbairu bili su prvi na udaru. Poljak, Arnautin iz okolnih planinskih sela čuvao ih je kao Alahovu veru. Ipak, nije mogao da dečake nadmudri niti zaplaši puškom orozarom. Slavko Žbevče, Ciga Mase Vlada Cevka, Sveta Šeki, Mića Zajko, Ljuba Rujda, Miki Runi, Dragan Lija, Kole Šari, Srba Rige, Vlade Džane i drugi bili su kako se govorilo „opravni za neopravne rabote“.
– Nismo voleli poljaka koji beše omalen, podgrbljen, sa kratkim nogama na kojima behu nataknute, umašćene od konoplje, prtene čakšire – priča Vlade Džane i nastavlja.
– Kad nas je ubrzo uhvatio u trešnju, skočili smo na njega, oborili ga i vezali za drvo. Vlasnici vinograda su mu dali otkaz jer nisu bili zadovoljni njime, a mnogi od nas imali su posla sa očevim kaišem od debele, kao đon korave kože.

MAMA HUANITA

Pored grožđa krao se mlad kukuruz i krompir koji su se pekli u žaru i pepelu u blizini Muzikantske bašte, gde je sada grobljanska kapela.
– Pečeni kukuruz i krompir bi nas omađijali mirisom i neko je morao iz podruma da donese domaće vino. Mezili smo, pijuckali, a Slavko Žbevče i Sveta Šeki su uzimali gitare u ruke i zanosno pevali, u to vreme, popularne meksikanske pesme: Malagenija salerosa i Mama Huanita – kaže Vlade.
Deo ulice obeležile su familije Gajini, Džanini, Mazlinci, Kačarci.
Gaja sa suprugom Pešom bio je rodonačelnik brojne familije Gajinih koji su u Vranje stigli početkom 19. veka iz Gnjilana.
– Familija je bila užarska i doseljavanjem gradila je niske kućice od kerpiča pored kojih su bile dugačke ćerane. Djorđe i Mihajlo su izrađivali užad i prodavali ga po pijacama u varoši i okolnim mestima. Da bi se preživelo, sadio se duvan i obrađivao vinograd -priča Lepe.
Od Mihajlovih potomaka, sina Srećka i ćerki Mice i Dine, kuću je kupila familija Češljarci.
Potomci Djorđini, Jordan i Vlajko, nastavili su porodičnu tradiciju i bili užari, jedino se Voja opredelio za berberski zanat i imao radnju u centru varoši.

UŽARI I FUDBALERI

Od Vojinih u kući je ostala da živi ćerka Leposava, poznata učiteljica koja je sa suprugom Božom, takođe učiteljem, izvela na put brojne generacije. Od Vlajkovih u kući živi ćerka Smilja čiji suprug Bora slovi za jednog od najboljih vranjskih šnajdera ili kako ga zovu „damski majstor“. Od Jordanovih, ostala je Lepe. I ona je uspela, po nekoj nepisanoj porodičnoj tradiciji, da dovede u kuću Gradeta Vučkovića, najboljeg fudbalera Dinama svih vremena.
Familiju Džanini obeležio je Draga koji je držao ćevapčinicu preko puta gradske crkve. Bio je visok, plećat, sa dugim brkovima koje bi počeo da suče čim krene s pićem. „More, izabija dva čoveka, oči krupni, pa kad pine i izbulji belci stra` da te ufati“, govorili su i sklanjali mu se s puta. Nadimak Džanini dobili su od Drage.
Draga Džane je bio prek čovek kad bi se napio, a to nije bilo tako retko.
– Baba Tanka Strelinka muku si je imala. Uh, što je imaja lošu pijanku, Sećam se, jednom je u radnji dobio od nekog seljaka kilo rakiju i niz kromid u zamenu što je taj jeo kod njega. A, pored ćevapčića gotovio je i jela koje je raznosio po kućama i prodavao seljacima kada bi se vraćali sa obližnje pijace. Nije mogao da odoli rakiji i popio je celo kilo. Došao je kući i od vrata se drao: „Gotov li je ručak, Tanke“? „Gotov je“? „Ima li jagnjeće meso“? „Nema“!To „nema“ ga je toliko razljutilo da je babi naredio da stavi stoličku na užarenu plotnu i takoj da sedi – navodi Vlade.
Draga je imao sinove Sretu stolara, koji je mlad umro, i Duška kojeg su generacije đaka u OŠ „J.J. Zmaj“ upamtile kao kurira.

DINE GOTOVAN
Stojadin Pešić Dine Gotovan, bio je jedan od najistaknutijih komunističkih aktivista u kraju. Tesno je sarađivao sa narodnim herojem Simom Pogačarevićem, ali je veliku potporu nalazio u aktivistima iz kraja: Doki Jovanović Klisarički i njenom sinu Bekanu, sestri Radi, Cveti Mazlinki, Relji Kačaru, Sveti Džanetu, Tanetu Rakovcu i drugim.
– Naša familija je bila trn u oku predratnim vlastima, a posebno za vreme Drugog rata bugarskom okupatoru. Dine, da ne bi maltretirali njegove, objavio je oglas u „Politici“ da ga se familija odriče jer je komunista – priča Lepe Gajina.
Dine Gotovan je po izbijanju rata učestvovao u pripremama otpora bugarskom okupatoru. Za njih je on bio jedan od opasnih šumkadžija koga treba eliminisati. Učestvovao je u diverziji na železničkoj pruzi u avgustu 1941. godine i nakon toga otišao u partizane. Sa Simom Pogačarevićem osnovali su vranjski partizanski odred i delovali su u okolini varpiš, iznad sela Sobina. Bio je prvi politički komesar u odredu.
– Nakon pogibije Sime Pogačarevića u decembru 1941. godine, sa kim je osnovao partizanski odred, ujka Dine je delovao, pričala mi je majka Rada, pomalo izgubljeno. Žal za drugom koji ih je predvodio i trenutno nesnalaženje koštalo ga je glave. Majci je govorio: „Rado, ode Sima, brzo ću i ja po njega“. Za Novu godinu došao je iz odreda kod tetka Doke Klisaričke, gde su trebali da održe sastanak i dogovore se o delovanju u novim okolnostima. Ali, kako to obično biva, neko je dojavio Bugarima gde se nalazi i ceo kraj je bio opkoljen. „Muva nije mogla da proleti“, pričala je majka. Bugarski vojnici su krenuli na Dokinu kuću, počeli da lupaju na vrata. Dine je otvorio prozorčić na kuhinji, skočio sa namerom da pobegne u okolne voćnjake. Bugari su ga opkolili i hteli ga živog da bi „propevao“ i otkrio jatake u varoši i po selima. Znao je šta ga čeka, izvadio je pištolj i ubio se. To se desilo 2. januara 1942. godine, deset dana nakon Simine pogibije – priča Lepe i nastavlja.
– Jedva su sahranili ujku. Bugari nisu izbijali iz kuće, čekali su da vide ko će da donese sveću i da provere kakve je veze imao sa šumkadžijom. Bacili bi ga bez sanduk u rupu da nije bio Boško Strela. Noću, kroz bašte na leđima je doneo sanduk koji je sam izradio i spustio ga pored šimšira.