Nekada grad sa razvijenom, većinom izvozno orijentisanom privredom, sada tavori u nezaposlenosti i bedi, i preživljava samo zahvaljujući penzionerima i korisnicima socijalne pomoći
-Znate onu jevrejsku kletvu – kaže žitelj Vladičinog Hana, koji je 24 godine radio u Fabrici omotnog papira (FOPA), a sada je ne tržištu rada – dabogda imao pa nemao. Sedamdesetih godina prošlog veka, Vladičin Han je bio jedna od 15 najproduktivnijih opština u tadašnjoj SFRJ, sada je najsiromašnija u Srbiji.
Ovaj sagovornik ne želi da se predstavi:
-Ne smem zbog dece – kaže – ove naše političke čelebije su veoma osvetoljubive, zapamtiće mi to. Evo, već imam problem sa sinom, koji je završio prava, ali neće da ga zaposle, zbog mog dosijea. Ja sam, naime, bio politički aktivan u borbi protiv Miloševićevog režima, demonstrirao, javno istupao; sada to ispade otežavajuća okolnost! Pa valjda sam se borio upravo za suprotno, da deca imaju gde da mi sutra rade.
NIZ MORAVU
Po zvaničnim podacima, Vladičin Han je najsiromašnija opština u Srbiji, čak iza Trgovišta i Bosilegrada, sa 16.606 dinara prosečne mesečne zarade. Nekada grad sa razvijenom, većinom izvozno orijentisanom privredom, sada tavori u nezaposlenosti i bedi, i preživljava samo zahvaljujući zaposlenima u javnom sektoru, penzionerima i korisnicima socijalne pomoći. FOPA, „Južna Morava“ (žičara), „Sloga“, „Mladost-Jumko“, „Balkan brik“ (crepana), „Erozija“, te gigant u preradi poljoprivrednih proizvoda „Delišes“, koji je u svom sastavu imao i pekaru, mesaru, mlekaru, ugostiteljstvo, lanac trgovina, nijedna od ovih nekadašnjih dobrostojećih firmi danas ne radi. Mala privreda je tek u rudimentarnom stanju, poljoprivreda je ekstenzivna, samo za svoje potrebe.
-U Vladičinom Hanu – nastavlja naš sagovornik – još se nisu desile promene. Recimo, Han je, u odnosu na Surdulicu, uvek imao svog poslanika, bilo iz koje opcije. Od 2008. nemamo nijednog, a Surdulica ima dva. Dakle, nema logistike kod republičkih vlasti, a i dok je bilo, samo su gledali svoje interese, ne vodeći računa o Hanu. Ipak, ne mogu da krivim samo državu; nije ona opljačkala Vladičin Han, ali je bila indiferentna prema njemu, jednostavno ga je pustila niz Moravu. Najviše su krivi sami Hančani, što su dozvolili „ovima“ da haraju. Krivi su sindikati, rukovodstva firmi i opštine.
-Ne živi se – kaže Časlav STOJANOVIĆ, taksista – nego se preživljava. Vladičin Han je u svoje vreme imao optimalan broj zaposlenih, ljudi koji su stekli pravo na penzije zahvaljujući tome imaju odlična primanja, i čuvaju se kao malo vode na dlanu, jer od penzija praktično izdržavaju dve generacije, decu i unuke.
Stojanović je radio u „Slogi“ 21 godinu, supruga isto toliko u crepani; sada ni jedno od njih ne radi.
-U stvari – kaže Časlav – radimo sve i svašta, da bismo preživeli i školovali dve kćerke, studentkinje. Snalaze se ljudi na razne načine; imate intelektualce iz Hana, koji nadniče po Beogradu, Novom Sadu; ekonomisti, inženjeri, profesori, sada mešaju malter na građevinama. Ko ima zemlju, taj ponešto proizvede za svoje potrebe; ko nema, bukvalno gladuje. Garderobu prenosimo sa generacije na generaciju, prepravljamo, krpimo, dok se ne raspadne.
Vladičin Han je opština sa enormnom stopom migracije, naročito u mladoj populaciji – ko zvrši studije, ostaje tamo, jer ovde nema gde da se vrati.
-Rade samo – nastavlja Stojanović – prosveta, zdravstvo, inspekcije, sudstvo, policija… privreda je potpuno stala. Nikada ovde pravo rukovodstvo nije izabrano. Samo su sebe gledali, i svoje rođake, kad novi dođu otpuste one koje su njihovi prethodnici zaposlili, pa na njihova mesta prima svoje. I tako u krug. Narod je postao apatičan, zloban, pakostan.
Mladi Hančani, ili bar ono što je od njih ostalo, oni koji nisu imali sreće da se nekud drugde snađu, u najnezavidnijoj su situaciji. Niti oni imaju perspektivu za zapošljavanje, niti pak njihovi roditelji mogu da im pomognu, jer ni oni ne rade.
DUGOTRAJNO I BOLNO
-Evo – kaže Dobrivoje STANISAVLjEVIĆ iz kafića „Demado“ – vidite i sami koliko je „puno“. Ljudi nemaju ni za hleb, a kamoli za piće. Mladi uveče dođu, ako se ogrebu od dede neki dinar za jedno piće koje cede celo veče. Iz moje generacije, 1981, u Vladičinom Hanu je ostalo možda desetak vršnjaka. Ko je mogao da ode, otišao je, i iz belog sveta šalje svojim roditeljima da bi mogli da prežive. Nas je u kući četvoro, troje nas je prijavljeno u ovoj firmici, i svi živimo od te crkavice. Imam i četvoromesečnu bebu, to strahovito košta, jedva se krpi kraj sa krajem. I neka se zapita vlast, kako i kuda dalje? Obnova Hana, ako je uopšte bude, neće biti preko noći, kako svaka nova vlast obećava. Biće to dugotrajan i bolan proces.
U hladovini ispod drveta tik pokraj gvozdenog mosta preko Morave, čuči dvoje ljudi u ozbiljnim godinama. Ispred njih par ubogih kotarica sa šljivama i jabukama, par litara rakije. Prodaju to, kako bi preživeli.
-Radio sam u „Slogi“ 34 i po godine, od toga 26 kao finansijski rukovodilac – kaže šezdesetogodišnji Božidar ALEKSIĆ, po obrazovanju diplomirani ekonomista – evo dokle me dovedoše. Ko? Pa, prvi ljudi koji su vodili i firmu i opštinu. Kćerkica mi je diplomirala na medicini, sa desetkom, sada traži posao, sinu je ostao još jedan ispit na DIF-u. Ne pitajte me kako sam uspeo da ih školujem, ni sam ne znam.
-Bila sam – nadovezuje se njegova pedesetpetogodišnja supruga Snežana – knjigovođa, isto u „Slogi“. Kad smo ostali bez posla, decu smo školovali teškim fizičkim radom, pogledajte samo moje vene, a Boža pati od spondiloze. Dok je radio u firmi, za „njih“ je bio „lopov“, a oni „pošteni“. Svako ko je hteo da stane na put njihovim zloupotrebama bio je „lopov“. A pogledajte gde su oni sad, a gde smo mi. Oni su i dalje na političkoj sceni, samo promene stranku, ali opet su ti, isti.
Božidar je igrom slučaja bio v.d. direktor „Sloge“, kada je pokušana njena privatizacija.
-Amerikanac Majkl Miler – kaže Božidar – došao je sa najboljim namerama. U „Slogu“ je uložio preko milion evra. Međutim, ljudi su bili zavedeni od onih „poštenih“, i Amerikanac je posle godinu dana natezanja bukvalno pobegao iz firme. Kad je polazio, rekao je : „Srbi su prevaranti“! Takvu je sliku o nama preneo u svet, pa se sada čudimo zašto investitori zaobilaze Han. Čekali su samo da dođe neko, da ga očerupaju, čovek posle nije ni tražio uložene pare, samo je čekao da se reši bede!
-Ne vidim izlaz – kaže Snežana – pa čarobni štapić da ima bilo koja vlast, ne bi mogla da pokrene Han! Samo bi mogla država, pod uslovom da skloni ove „poštene“ tamo gde im je mesto. A kuda ćemo mi? Za penziju nemamo uslova, a ko će da nas zaposli u ovim godinama, i gde, kad ništa ne radi? Barem kad bi nam vratili 520.000 dinara, koliko nam duguju po osnovu neisplaćenih plata.
-Radila sam u „Jumku“ 15 godina – kaže Ivana KOSTIĆ, koja prodaje sitnice na buvljoj pijaci – suprug u vojnom odseku, 28 godina. Oboje smo ostali bez posla. Deca, sin i kćerka, bili su odlični đaci, nismo imali sredstava da ih dalje školujemo. Kćerka je otišla za Beograd, da pokuša da se nekako tamo snađe, sin radi u kafiću. Ima 27 godina, momak za ženidbu, neće ni da čuje – šta, kaže, pa da rađam novu sirotinju? Udesilo nas je svako rukovodstvo za poslednjih 20 godina. Bili smo napredniji od Surdulice, a sada je ona za nas kao nebo i zemlja. Nije mi problem što prodajem na pijaci, ali nema ko da kupi. Samo penzioneri i korisnici socijalne pomoći. Evo, „Hanplast“ je primio platu za jul, ali jul prošle godine, po 5.000 dinara linearno! Šta će pre sa tom crkavicom?
Vladičin Han, grad na Koridoru 10, sa prugom, sa izvanrednim geostrateškim položajem, sada svi zaobilaze. Predsednik Opštine Nenad MITROVIĆ kaže da o privremenim merama nema ni reči, da lokalna vlast domaćinski radi, i optimalno koristi resurse grada. Pa onda, ko je kriv za propast?
MUKE PO KULTURI
-Najveći problem u Vladičinom Hanu – kaže Milovan ILIĆ, jedan od najagilnijih hanskih kulturnih stvaralaca, slikar, novinar i pozorištnik – je nepotizam, koji je naročito izražen u kulturi. Svi kreativni ljudi u Hanu su izvan sistema lokalne samouprave. I što je najtragičnije, to je kontinuitet.
Ilić podseća da je predsednik opštine Mitrović po stupanju na dužnost putem medija obećao da će svi kreativni ljudi u Vladičinom Hanu dobiti svoju šansu.
-Prilikom posete tadašnjeg ministra kulture Vojislava Brajovića – nastavlja Ilić – koji mu je tražio projekte, obećao je da će upravo on biti spona između dečijeg pozorišta, koje sam ja osnovao, i resornog ministarstva. Međutim, čim se ustoličio, ja, pokretač tog pozorišta, dobio sam otkaz.
Ništa bolje nije bilo ni sa prethodnim lokalnim vlastima.
-Tako sam sedamdesetih najuren iz Hana – kaže Ilić – jer sam pokrenuo amatersko pozorište. Posle takozvanih promena, kada sam se vratio u Vladičin Han, sistematski su mi zatvarane škole crtanja, slikanja i kaligrafije. Sada je, inače, direktor Doma kulture u Hanu tekstilni radnik. Ja sam na tržištu rada.
Pratite InfoVranjske.rs i na Facebook stranici portala.