Žvakam mrsne krpe

-Novinare, vikao bi te ovako pred fajront, da popijemo po jednu, ali evo, gledam ovu novinu, večernje izdanje. Pa dobro be, imate li vi novinari sitku u pizdarije? Znam, znam da ne radiš u te beogradske novine, ali brate, kad pogledaš, svi ste vi isti. Što, neki hirurg li bolje će te iskasapi od drugoga, ili kevin kostner, odnosno mamin ortoped, će ti bolje namesti kosku od drugoga?
-Sedi, sedi, popi, nisam ja katil, će vikam, ali objasni mi, kumim te, ovo što je objavljeno u oglasi. Dobro, ovo je klasika – „koljam po kućama“, to ima kolko oćeš. Ali, recimo, ovo – „žvakam mrsne krpe“! Pa ova kriza baš uzela ozbiljne razmere, znaš onu našu staru poslovicu – razbuca ga kao svinja mrsni bisazi – tolko narod zagladneo. Ili ovo, gle`j; mora da je Crnotravac ili iz Ljubatu, žitelj Pčinjskog okruga, nekakav tončevgradnjić, kaže u oglas – „jeftin radnik na građevinu, jedem kreč, serem malter“! Dotle li nas dovede nezavisna štampa? Pu!
-Eee, a kad se setim kad je bilo teledirigovano novinarstvo, u Titino vreme, u novine sve čitaš lepe vesti, na televiziju Mića Orlović i Oliver Mlakar, a ja student! Što će ti poviše, raj božji; roditelji rmbaju u privredni giganti, i prave kuću, carče kad završi studije, pa kad se zaposli, da su mu na gotovo dva sprata, i za njega i za unuci, a ti uživaš. Pa sabajle, oko pladne se probudim, što da radim? Pa zavrtim banku: ako padne glava, će idem u bioskop; ako padne pet, će idem na utakmicu; a ako stane uspravno, će učim.
-I tako ti ja uživam u akademske čari, kad mi se utrese školski drugar, Conko Furundžija. Kuferi u šake, isplezio se kao šarov na klanicu, primi me, kaže, kao cimera, pet bivše gazde me jure da me ubiju što sam im ostao dužan kiriju, a ovde sve će platim! Evo, da ti dokažem, odma te vodim u kafanu „Obrenovac“ na ručak, tu odma, danas mi je rođendan na devojku, a ona u Niš studira, ali mora da se proslavi. Nego, da sačekamo i našega drugara Gidru Anđelka, i on će dođe u paket s mene, da bude ilegalac kod tebe. Dobro be, ne se tresi, će si se gušnete s Anđelka u ovaj pomalečak krevet, ja ću sam u ovaj pogolem, da imamo komfor. Kad čeljad nije besna, kuća nije tesna!
-Pojeba me Conko Furundžija s njegovu priču, aj će vodi na ručak, čekamo Gidru Anđelka. On pa, samo po smrt da ga pošalješ, ima večno da živiš. Nema ga, nema, Conko se iznervira, zavija nam u stomaci kao zaljubljene mačke. Ajmo mi, kaže, u kafanu, a na Anđelka će mu ostavimo poruku. I tako pođemo, zaključamo, Conko piše poruku – mi smo u Obrenovac! Ali, zabravi da turi znaci navoda.
-Odosmo tamo, sedi jedno deset urođenika, svi ćute. Srpska kafana, olajisan patos, bubnjarče s krive ćunke, karirani stolnjaci. Naručimo škembići, svi piju iz oni čokanjčiki, i gledaju nas ispod oko, kakvi li su sad ovo konkvistadori? Conko popi dve rakije, a znaš ga kakav je miran, kao buva u gaće. Poče da se trti, izvinite, razbi onu horor tišinu, hoću svima prisutnima da postavim jedno pitanje – kako na devojku da pošaljem telegram u Niš, danas joj je rođendan; ali, mora da ga pošaljem da stigne tačno u osam uveče, tad je rođena!
-Oni zombiji se probudiše. Sinko, kaže jedan, ja sam vek proveo u PTT, pošalji ti u pet sati, do osam će stigne. Kad, ripna jedan do njega – što si be ti radio u poštu, samo si krao pošiljke i otvarao tuđa pisma, doušniku nijedan! Celo naselje si ojadio tries godine! Kolko si braka razveo, kolko pare pokrao, kolko ljudi u apsu nabio?!
-Te ga, digna se treći, ovolik derep, kaže, dosta više s taj orljak, sa`će obrišem ovaj olaj s vas! Oni dvojica odma u koaliciju – jaa, ti li si tolko jak? A kaži, zašto si tolko jak, pa svi da znaju! Ne li na Goli otok kao informbirovac si s macolu od dvaes kila tucao kamen, pet godine, pa si sad tolik muž?
-Conko posvađa celu kafanu, ljudi si decenijama sede mirno, i piju rakiju, sad se napravi čitav pičvajz, starci jedan drugoga za gušu! Umešaše se i konobar i kuvarica s krvaču trči iz kujnu, a Conko ide od astal do astal, palivečera, vika, to! to! sad jedan na drugoga kažite sve što sto godine potiskujete, ko je koga tepao u osnovnu školu, ko je na koga kentrio ženu, ko je bio u četnici i partizani, i obrnuto, Conko ejakulira, tu je na domaći teren, gužva, bulumač!
-Ja ga secam da izbegnemo linč, u neko vreme će se sete i one budale ko je sve ovo napravio, on vika – čekaj be, a škembići što naručismo, za ovu psihoanalizu što sam izvršio treba za dž da klopamo i pijemo, ne mogu da ga isecam iz ugostiteljski objekat.
-Nekako ga izvedo, tamo puca srča, čaše, flaše, piksle, Conko se otima, oće da se vrati da bude mirotvorac, plavi šlem, a on, poštenski, napravi cel onaj Avganistan. Ripa kao poparen pet`l, reko, dobro, aj da smo pošteni ljudi, tj da odemo u poštu, da pošalješ telegram na devojku, batali ove drtine, neka si oni završavaju njini ratovi, a mi ima kad da ratujemo za kurtu i murtu, kao da sam znao.
-I odemo u poštu, Conko prati telegram na voljenu, ajmo u stan, nešto da se izede i popije, kupismo u samoposlugu. I mi na vrata, kad ono ispred Gidra Anđelko. A, iz Obrenovac li se vraćate? Pa vi li mene nađoste da pojebujete, džudistu s crni pojas dvaespeti dan?!
-Pa kad zarita, dušu utepa, ali samo u mene; Conko pobegna na četvrti sprat, i vika otud – udri Anđelko, udri skota, isprazni svoje frustracije!