Deca, vadite plećku, isečite odozgor parče da je meščinjavo, ama i softeno da ima mas`, al pazite da je bez puzder
Reka Odžinka je od Goliča pravo, pod nagibom, kao da je neko strelom odapeo, tekla naniže i izlazila na grobljanski put. Tu bi naglo skrenula, lomila se na dva mesta sve dok ne bi stigla do današnje Kolubarske ulice, a potom opet pravo žurila prema Moravi. Da bi sprečili poplave, ljudi su je pregrađivali škarpama ili bučalima. Prolaz prema Šaparanačkom groblju i Gornjem Šaprancu bio je obezbeđen preko drvenih, a kasnije betonskih mostova. Reka je bila ćudljiva.
– U našem delu ulice, od grobljanskog puta do familije Kačarci i puta za Bunuševac, imala je dovoljno duboko korito da ne dođe do poplava. Bila je išarana brojnim putanjama koje su vodile u komšiluk sa druge strane reke, u bašte, njive, voćnjake. Leti bi presušila i u njoj su se sušile petice duvana na brojnim sušnicama – priča o delu svoje ulice Leposava VUČKOVIĆ iz familije Gajini.
Već s jeseni i proleća, nakon obilnih kiša, bilo je drugačije. Kada bi reka nadošla, deca su se posebno bojala. Pre bujice ispred vode se, na suvo, valjalo kamenje, a zmije bežale glavom bez obzira. A, voda sa Goliča donosila je otpad iz gornjeg toka.
GLISTE LI TE MUČIV
Ogromne, stoletne dudove je imala svaka kuća. Ispod njih se jelo, nizao duvan, a noću, leti kad ogreje mesečina, spavalo. Svaka dudinja se sakupljala za komine od kojih se pekla rakija za slave, praznike, znane i neznane goste, a najviše za svoju dušu.
– Bili smo složni u komšiluku, živeli kao jedna brojna familija koja mukotrpno radi da preživi, ali koja zna da zasedne i uz jelo i piće zapeva i zaigra za svoju dušu – kaže Vladimir MIHAJLOVIĆ iz familije Džanini.
– Kad dođe leto i udari jutarnja svežina, sa prvim petlovima dizao se otac Žika. Ispod ajeta bi uzeo tresku da založi šporet. Naprskao bi dvoriše vodom i krenuo da peče paprike. Kućice su bile niske, sa otvorenim prozorčićima i mamljivi miris paprika budio je komšiluk. Izlazila bi baba Sanda sa podbočenim rukama o kukove i vikala: „A, Žiko, Žiko, od rano sabajle li će ni tečiv ljige na usta. Samo si na jedenje misliš, gliste li te mučiv u stomak“. „Ma, jok, tetka Sando“ – odgovarao je – „tiki takoj, tekna mi da ispečem paprike, pa malka sa sirence da zamezim i popijem čokanjče rakiju dok slunce ne prefrlji dud i udari odozgor direk u til. Za dan`s se dogovorismo zajedno će si ručamo, Mazlinci i Gajini, kako i uvek“.
Kakav je bio komšijski ručak? Ni bogat ni sirotinjski, već meraklijski – prste da poližeš.
– Baba Sanda je bila zadužena za glavno jelo, đuvečku pod vršnjik. Prvo se pravio žar od bukovih drva jer oni najubavo mirišu. Sanda je nadgledala vatru, određivala koliko žara treba, a onda naređivala da se izvadi meso iz ladne bunarske vode. „Ne može da bidne ubava đuvečka bez tri vrste meso. Glavno je jagnjeće. Deca, vadite plećku, isečite odozgor parče da je meščinjavo, ama i softeno da ima mas`, al pazite da je bez puzder. Takvi parčiki, topiv se pod vršnjik, alujev sas oriz, kidav na konci i k`d se jedev terav na rados` i veselje“, govorila je – priča Lepe Gajina
Osim đuvečke za nedeljni komšijski ručak Milka Tumanka je spremala klucane paprike u veliku zemljanu posudu, kalenicu. „Ovaj će me nasledi za gotovenje ručkovi, ima ruku vidim ja. Njojna trljanica kako da je carska, a i zejtin nađe od negde“, smeškala se zadovoljno baba Sanda.
Ručak nije mogao da prođe bez „nešto slatko, da deca i starci ne željuju“.
– Za slatkiši je bila zadužena Cveta Mazlinka. Pravila je kiselicu i tikvenik sa mleko. Razvuče koru, pa uzme najmesnatu tikvu, napravi kodža fil sa mleko i zapeče. Deca jedev s prsti, stari tropav sa kašike i udarav gi po prsti da ostane i za njih. I sad se ustresem kad pomislim na takav tikvenik, a tek na kiselicu. Lele, majka vika trk beri slive, goleme i crvene, sočne i slatke duri do semku. Napunim torbu i donesem, uvalja ih u šećer i potpeče. Dok oližemo šećer slatke su, a posle civor kisele. Mora da glićaš, ako pljuneš u stranu i primetiv uši će ti izvučev kao na magare. „Mamo mori, što su tolko kisele, jezik mi pobele, proliv, mori, će fatim“. „Nećeš, nećeš, k`d gi po voćnnjaci kradeš i po cel d`n jedeš ništo ti neje. Jedi tuj i ćuti, dok se stomaci i nužnici puniv mir će je po kuće“, korila je Cveta – kroz smeh priča Blagoje.
Komšijski ručak je počinjao kada bi sunce odskočilo prema obližnjim planinama, a završavao se kada bi hladovina ispod duda uzela maha. Pijuckalo se, šalilo na svoj i tuđ račun, a onda bi krenula pesma. Znalo se, prvo ona Žikina: „Zapevala sojka ptica“, a potom sve ostale, ali samo vranjanske.
– Uveče bi Žika pronašao narodna kola na radiju i krenulo bi igranje. Naprska se zemlja vodom iz kanačića da se ne diže prašina, pa udri u krug, trese se zemlja, noga dupe dodiruje – navodi Lepe Gajina.
Za momke i devojke iz kraja, u to vreme poseban doživaljj bio je odlazak na korzo i u bioskop.
– Da bi nas pustili da „teramo bes“, kako su govorili, morali smo da to zaslužimo. Svakog dana je bilo posla za nas, ali kad je trebalo ići u bioskop tada najviše. Sve što bi nam naredili morali smo da odradimo – kaže Vlade Džane.
KRUŠKOVAC I NAPOLITANKE
– Ma, bunar icrpesemo s vodu da posipemo bašče, ruke iskidamo, noge ne drže, a mi uveče izmijemo se pa pravac korzo da vidimo svoga dilbera kude se podbočija uz drvo i svitka s oči – priča Lepe Gajina.
– Za korzo mora da su čiste pantalone i košulja. Ne mora da je novo, može da je i od postaroga brata. Cipele su bile najvažne. Djon odozdol mora da je čitav, a majstor Canja obavezno je stavljao plehani penčiki kad idemo da dropamo, devojke da se odzrćav, a stare žene da vikav: „Vidi ga kako cvrsto gazi, kako oficir“. Šimike su se nosile, špicaste napred, pa koj ima široku nogu kao lopatu nadrlja, ili zaradi žuljevi ili nađe tri broja pogoleme, pa kad hoda isto Paja Patak – kaže Vlade Džane.
– Odlazili smo grupno, teško da bi nas same pustili. „Da pazite na devojčiki kako na oči u glavu. Čuvajte gi od apaši, ali i od nji same“. Svi da ste dom na broj i na vreme. Promandajte aljinke na korzo, pa dom, eve vi reka, mesečina greje, merak za igranje i laf činjenje“, govorili su roditelji – seća se Blagoje Mazlinac.
Kada nije bilo para za bioskop u gradu, organizovao se ulični. Na krivini, kod grobljanskog puta, u blizini mosta, na utabanoj zemlji ispred nekadašnje pekare zasedalo bi društvo, i staro i mlado.
– Glavna faca je bio Slavko Ristić, najjači u kraju po snazi, ali i po jeziku jer je znao izuzetno dobro da prepričava i izmišlja razne scene iz kaubojskih filmova. Sedelo se na zemlji, pio „kruškovac“ i jele čokoladne napolitanke. To je bilo hit u to vreme. Stariji su pušili vranjsku „moravu“, a mlađi koji nisu bili pri pari „dravu“. To su bile cigare bez filtera tako da se stalno pljuckalo u stranu od zaostalog duvana u ustima. Slavko bi seo u sredinu, mi okolo, on priča mi ne trepkamo. Usta otvorena muva da uleti, kad dođe do napete scene ne dišemo – priča Vlade Džane i nastavlja.
– Sedi Slavko, pine kruškovac, zamezi napolitanku, povuče dim, gleda nas i ćuti zamišljeno. I mi ga gledamo – u vr` oči. Čekamo da nastavi, jer je stao do najglavno. Poglavice Žuto Dupe i Gomnjiva Motka u živo blato do gušu boriv se sa tomahavke koj će preuzme vlas u pleme i cel vigvam sa najubave Indijanke. „Kakoj ide dalje, pričaj, be, bata Slavko?, javio bi se neko. „Će nastavim, ali kude pepel da istresem“, ljutito bi se Slavko. Iako je svuda zemlja, javio bi se momčić iz komšiluka Mića Prka: „Evo ovde, bata Slavko“, sakupio bi šake i pružio ih umesto piksle. Slavko bi istresao pepeo u Prkine šake i nastavio da priča. Tomahavke su sekle živo blato, a pobednik bi se više puta ostavljao za nastavak priče, sutradan uveče. Ali, do tada morale su da se nađu pare za kruškovac, čokoladne napolitanke i „moravu“. Izlaz je bio da se obiđe groblje ili koji slabo zatvoren komšijski podrum. Na groblju bi se, da ne primeti crkvenjak Dida, krao bakarni fenjer, a u podrumu bakarni kotlić, u vreme dok su babe bile zauzete oko mešenja hleba i banica. Majstora za tako nešto, u kraju je bilo na pretek.
BIOSKOP
Posebna radost bi nastala kada se odlazilo u bioskop. „Idemo da sabiramo čaure na kaubojci“, govorili smo i smejali se goreći od želje da prebrojavamo koliko će glavni kauboj da utepa revolveraši“, seća se Vlade Džane.
– Koliko puta sam plakao da majka izvuče pare iz maramče prevrzano sa dva čvora da kupim kartu. „Daj, mori, mamo, da stignem što pre, ako zakasnim i dođem sat pre početak gotovo je, karte iskupovali tapkaroši iz gornji kraj i cena dupla“. Jedva je nekako ubedim, nije joj do pare, nije to bilo mnogo, nego se bunila zašto da dinarčiki idu u troviju – priča Bage i nastavlja.
– U bioskopu su bili komšijski doživljaji. Posebno smo voleli da gledamo filmove o kaubojima i Indijancima. Krenemo ceo komšiluk, uglavnom mladi, a bila je i jedna postarija komšika. Film kaubojki, puca se na sve strane, mrtvi kolko hoćeš. Uživamo, svi. Ali, komšika se nervira. Ulaze petorica u salun, otvarav ona vrata što ti se čini kao leptir da prne s krila, tišina u salu čeka što će se desi, a komšika se razdere: „Što gi mlatite tija vrata, besnici jedni, promaja će ne utepa, zbog vas li baba Zorka će mi duva kroz cevku nišad`r u gušu“. Uđoše onija kaubojci, počeše da mlativ jednoga, ubiše dušu u njega. Komšika ripna od stolicu, vika, dere se, onija od pozadi psuju ne vide dobro. „Aram da vi je, svi ste ripnali na jednoga. Crkli, dabogda, takoj li se krvnički udara, mozak će mu zašuntavite, koj će ga izdržava“. „Sedi, mori, budalo dole, ne vidimo pola platno od tvoju guzičetinu“, dobacivali su joj. „More, marš, ako je golema moja si je. A vi, kako poganci ste se šćućurili na sedišta. Što ne ripnete da odbranite čoveka. Ene gi grutke ugalj u dvor, trčite po nji, pa udrite, što ako imav pištolj ima da pobegnev pogledajte kolko smo, pun bioskop“, siktala je, a u sali bi nastao kikot, pa gromoglasan smeh. Aca, direktor bioskopa morao da interveniše. „Ako ne prestanete da galamite prekinućemo film i svi letite napolje“, bio je odlučan. Polako bi se umirili jer je sledio nastavak kada bi se pretučeni oporavio i počeo da sređuje svoje neprijatelje jednog po jednog. Svi su bili spremni za aplauze, a posebno komšika – priča Bage Mazinac.
Pratite InfoVranjske.rs i na Facebook stranici portala.