Dok Vranjanci glavnog krivca za činjenicu da ozbiljan kapital zaobilazi Vranje vide u Vladi Srbije, dotle Leskovčani prave tim profesionalaca čiji rad je već dao prve ozbiljne rezultate na ovom polju
Skopski „Alkaloid“ neće doći u Vranje, a kupovinu ovdašnjeg zemljišta neće iskoristiti slovenački „Tuš“, najnoviji je crni bilans promašenih vranjskih privrednih šansi. Doduše, od pravljenja „nove“ lokalne i republičke vlasti nije ni bilo mnogo obećanja da će investicije krenuti i prema najsiromašnijem delu zemlje, osim legendarnog „Zambera“, verovatno najveće investitorske prevare u istoriji grada. Mada ima nekih najava da bi i Vranje, jednog dana, kad sve ovo prođe, moglo da se podiči da ima stranog investitora, za sada ulagači u širokom luku zabilaze grad, tražeći sebi povoljnije mesto za ulaganje novca. Zašto je to tako, posebno ako se zna da Vranje ima sve sertifikate, od najekološkijeg grada u Srbiji, do NALED-a i sličnih za slikanje zgodnih diploma? Naravno, opšta mesta služe kao sasvim dobro opravdanje – te nema, udaljenost od centara je maksimalna, nema gasa, slaba je struja… To zaista jesu realni parametri koji Vranje čine pustarom neinteresantnom ni domicilnom stanovništvu, a kamoli strancima koje, logično, zanima jedino brza oplodnja sopstvenog novca. Ono, lepo bi bilo da je sve navedeno u potpunosti tačno, ali, primeri iz prvog komšiluka jasno pokazuju da nije sve kako se na prvi pogled čini. Eto, Leskovčani takođe nemaju ni put ni gas, Koridor 10 ih zaobilazi u tako širokom luku da su rešili da sednice skupštine drže na autoputu, ali, nekolike velike investicije već stižu u taj grad, a u najavi su i nove. Osim toga, EU im pomaže iz mnogih fondova, pa se nadležnosti iz Pčinjskog polako sele u Jablanički okrug, imitirajući tako nekadašnji Južnomoravski region, protiv koga su Vranjanci vodili tešku bitku decenijama. E sad, da li je u njihovom kafiću subota kad je kod nas sreda, ili u čitavoj priči ima i mnogo ozbiljnijih detalja? Ili, šta to Leskovac ima što Vranje nema, i što susede približava Srbiji, dok mi ostajemo na peronu bestragije da tužno mašemo vozovima koji prolaze?
KRIVA JE VLADA SRBIJE
Glavni problem za nedolazak investitora u Vranje zamenik gradonačelnika Igor Andonov vidi u odluci Vlade Srbije da određene delove zemlje proglašava za područja od posebnog interesa i stavlja ih u rang iznad devastiranih oblasti, dakle u situaciju mnogo povoljniju od drugih. Među srećnicima su Niš, Zaječar, Kraljevo, Novi Pazar, Šabac…
– Investitorima koji žele tamo da ulažu Vlada daje od 4.000 do 10.000 evra po radnom mestu. Pa ko će doći u Vranje za 2.000 evra po zaposlenom, a preskočiti Niš, gde mu daju pet puta više? Dajemo i besplatno zemljište i dozvole, oslobađamo od lokalnih taksi, ali džabe. Iz tih razloga pisali smo premijeru i predsedniku sa pitanjem – šta je to Vranje? I da li je i naš grad od posebne važnosti za Srbiju, ili nije – pojašnjava Andonov.
Prema negovim rečima, čak i mikro krediti koje deli Nacionalna služba zapošljavanja u Vranju iznose oko 80.000 dinara po radniku, kao u najrazvijenim srpskim sredinama, dok u ostalim sličnim gradovima, među kojima je svakako i Leskovac, ta pomoć prelazi 150.000 dinara – kaže zamenik gradonačelnika.
Mada Andonov ne želi da ulazi u razloge zbog kojih je to tako, njih zaista nije teško zamisliti. Kako u nerazvijene računati grad sa povoljnim poslovnim okruženjem, najbolju srpsku opštinu, vlasnike sertifikata o svim mogućim ekonomskim povoljnostima i kvalitetima? Srpskim rečima, da se nisu onoliko razmetali, možda bi im neko i poverovao da je ovde pustolina koja traži makar šta od pomoći, jer joj je svaka neophodna.
– Ako želimo investicije ovde, Srbija mora da stane na našu stranu. U suprotnom, investicija ne samo da nema, nego ih neće ni biti – ogorčen je Andonov.
I drugo oko u koalicionoj glavi, SPS, preko svoga predstavnika za ekonomske poslove, pomoćnika gradonačelnika Bobana Stanković, slaže se da ovde nema krupnih stranih investitora iz sličnih razloga. Ipak, Stanković kaže da nešto od investicija ipak ima, tu su „Sanč“, pa „Deni stil“, „Nutriko“, „Mita“…
– Bilo je razgovora, ali još na početku krize. Najzainteresovanija je „Super nova“, za plac iza „Dunav osiguranja“. Očekujemo ih na jesen. Eto, za „Alkaloid“ smo pripremili sve, čak i snimanje terena, ali je kriza presudila. Razgovarali smo i sa investitorima za solarne elektrane, jer Vranje ima 176 sunčanih dana godišnje. Bilo je priče i o reciklaži, ali pre toga grad mora da se opredeli za model koji će biti najprihvatljiviji – referiše Stanković.
Prema njegovim rečima, postoje ideje i o takozvanom privatno – javnom partnerstvu, u kome bi Grad praktično bio deoničar neke firme i mogao da ubire prihod i posle dolaska same investicije. Pripreme lokacija za izgradnju fabrika prioritet je lokalne vlasti, ali se Vranjanci ne bi mnogo zaletali da tamo uvode vodu i struju, „jer je to mrtav kapital dok neko ne dođe i počne da gradi“.
– Lokacije su imovinski rešene, nudimo ih sa građevinskom dozvolom, imamo sve papire za svaku parcelu, nudimo i naše kancelarije u početnoj fazi. Sve to, jer nam je zapošljavanje najbitnije – pojašnjava Stanković.
Eto, tako stoje stvari, bar ovde. Jedni kažu da od investicija nema ni I, drugi tvrde da spremno dočekuju moguću navalicu. Za to vreme, neke druge sredine rade drugačije, ali i sa vidljivo drugačijim rezultatima od Vranjanaca.
KLjUČ U RUKE
Nemački „Falke“ i „Feniks“, italijanski „Bonto Italijana“, slovenački „Merkator“, Emirates Power iz Ujedinjenih Arapskih Emirata, kao i domaći MK, investitori su koji su u poslednjih godinu dana otvorili ili počeli pripremu za otvaranje pogona ili najavili ulaganja u Leskovcu, uz zapošljavanje najmanje 1.000 novih radnika. A i njima je Beograd daleko, put i gas još dalji nego nama, i njima Vlada daje pet puta manje podsticajnih sredstava nego Nišu i Kraljevu. Uz to, Leskovac je dobio i čak 10 miliona evra za regulaciju otpadnih voda, malo – malo pa im kod EU ili domaćih donatora prođe po neki projektčić od stotinak hiljada do milion evra, i stvar se, bar njih što se tiče, polako kreće sa mrtve tačke.
– Smatram da je ključni razlog zašto se investitori sada odlučuju da dođu u Leskovac činjenica da Grad vodi grupa ljudi koja ima viziju i koja je posvećena tome što radi. Za poštovanje dogovorenog investitorima je garant gradonačelnik lično. Sve funkcioniše po sistemu „ključ u ruke“ – ulagačima je dovoljno da dođu u moj kabinet i tu se njihov put kroz birokratiju završava jer ne moraju svaku dozvolu da traže pojedinačno. Mi idemo u susret potrebama investitora u skladu sa našim sloganom „Investiramo zajedno“. To i činimo ustupajući bez nadoknade zemljište za izgradnju, dajemo popuste na naknade za komunalno opremanje ali i efikasno rešavamo sve eventualne imovinsko-pravne probleme brzinom koja mnoge iznenađuje – objašnjava Slobodan Kocić, gradonačelnik Leskovca, koji, eto, ima vremena i za novinare sa strane, dok Stojčić nema ni časak čak ni za domaće miljenike.
Prvi čovek tima o kome Kocić govori je Milorad Mladenović, koji dolazi iz NVO sektora, i otuda donosi i znanje i radne navike. On leskovačku priču vidi u dva pravca – rad ekipe okupljene oko gradonačelnika Kocića i pripadajuće opstrukcije, i rad prema spolja, dakle prema državnim organima i EU.
– Prvo što smo uradili je otpuštanje 313 radnika, a u tu svrhu smo podigli i kredit kako bi to mogli da okončamo. Oni koji su ostali mnogo više razmišljaju kako da dobro rade, ne bi li sačuvali posao. I dalje imamo najveći sistem, ali i ozbiljan plan racionalizacije koji se sprovodi kao nigde u Srbiji. Posle toga, krenuli smo u stezanje poreske administracije i kvalitetnije punjenje budžeta. Ipak, ništa ne bi moglo biti urađeno bez posvećenosti tima okupljenog oko gradonačelnika Kocića – kaže Mladenović.
Prema njegovim rečima, gradonačelnik je u ekspozeu po preuzimanju dužnosti pobrojao stvari koje će raditi, i sada se na tome i radi, bez mnogo izmišljanja tople vode.
– Rešavamo krupne probeleme. Ali, ako imaš dobru vodu, ispravnu kanalizaciju, rešen problem zaštite životne sredine, odmah si interesantan za firme iz EU, koje će po istim standardima kao bilo gde u EU proizvoditi robu za višestruko manje troškove – kaže Madenović.
On ovde iznosi i jedan detalj koji je, čini se, u Vranju potpuno nepoznat – ulaganje u pripremu projekata. Za dobar projekat, veli Mladenović, neophodno je vreme, novac, energija…
– Da bi projekti imali šanse da prođu, morate imati okončanu tehničku dokumentaciju, i to je bio glavni zadatak naše Direkcije, da nam pripremi što više gotovih građevinskih projekata kako bi mogli da konkurišemo kod raznih fondova EU. Za te fondove svi su znali i čekali da Evropa da novac, a Evropa je čekala projekte. Mi smo se buvalno trkali sa Suboticom i Novim Sadom, i pobedili. Odmah se troma administracija pretvorila i hitru i spremnu da svakome izađe u susret – ocenjuje Mladenović.
I eto, razlika je vidljiva i preko pantalona. Dok Vranjanci sa nekim sumnjivcima iz Kanade potpisuju sporazume o razumevanju oko geotermalnih voda, Leskovčani prave projekte o termalnim bušotinama na sopstvenom Tehnološkom fakultetu. Dok Vranjanci za 50.000 evra prave napravljeno jezero, komšije od Unije uzimaju 10 miliona evra za rešavanje otpadnih voda. Dok mi na „Prvoneku“ pravimo bazene za kupanje, oni vodu razvlače do Lebana i Vlasotinca… I sad, u čemu je kvaka? Je li istina da su Leskovčani na vreme propali, pa se na vreme i dozvali sebi? Ili je istina da je „Simpo“ najveći usisivač svih para koji na bilo koji način imaju nameru da stignu do lokalne vlasti? Ili je pitanje, jednostavno, lične sposobnosti? Od svega, čini se, gorak ukus ostaje – Vranje lagano, ali sigurno tone u bezličnost i neprepoznatljivost združenim snagama svih zainteresovanih, ostajući palanka, bez mnogo nade da će se sa tog dna ikada pomaći. Je li majka rodila junaka da tu stuaciju promeni? Ili će oni koji su kola i doveli u blato, i dalje da ubeđuju narod da su jedini i bogom dani da ih iz njega i izvuku?
Pratite InfoVranjske.rs i na Facebook stranici portala.