Žak beluštrak

– Novinare, prihađić k menja, da propivać po ađin votka, ovako pred fajront! Ionako sve propivać, pa može i po ađin votka, išoj raz! Čudiš se što gavarić pa ruskij, a? Pa njeknja dođo iz majčicu Rusiju, i još ne mogu da se odviknem. Ni od ruski jezik, ni od rusku votku. Jedva se i na ženu mi opet navikna, dak nije Ruskinja.
-Pa li, prati me firma pre tri meseca u svetu Rusiju, s braća Ruje da ugovaram neki poslovi. Ne be, ne odbranu Kosova, ne daj bože Kinez da te `rani i da te Rus brani, nego nešto za đengi, direktor kaže – slušajte ljudi, od ovaj truli zapad i pustu Ameriku i Englesku, zemlju proletersku, nema ni moj crn čindo! Od nji ni za vodu nema da zaradimo; sve traže neki papiri, porezi i ovo mi-ono mi, nego da se mi okrenemo na istočno tržište. Tamo ti niko ništa ne traži, nego se kao čovek, ne kao stoka, stoka pije dok joj je dosta, pa prestane, nego kao čovek, što boga popije, pa mu još nije dovoljno, nego samo dosipuje, daklem, s Rusa se olešiš kao čovek, i završiš rabotu na opšte zadovoljstvo. Kakvi papiri, kakvi ugovori i porezi, tamo se ne zna ni ko pije ni ko plaća, ustvari, zna se ko pije, svi, a ne zna se ko plaća. Eto, čitam u njihove novine, kažu, došli ujutru, posle neku londžu Putin i Medvedev na rabotu, ovolike glave, pa Putin pita Medvedeva – a be, ko ovde beše predsednik, a ko premijer? Pa ti baćuška, kaže Medvedev, ti si premijer, a ja sam predsednik. E, harašo, kaže Putin, aj onda ti trk po pivo, da se otreznimo!
– E, kaže ti moj direktor, tako se radi, to su ljudi biznismeni, a ne nekakvi Amerikanci! Nego, ko će ide u Rusiju, da uspostavimo ekonomsku saradnju? Hmm, ti ne, ti si vinski, i ti ne, znam da ti je omiljeni glumac Džon Vejn, nego – pa se okrena nakud mene – ti će ideš! Na rakiju sitku nemaš, i to limun votku, a i učio si ruski kod Sretu Macana; jes da si dve godine ponavljao zbog ruski jezik, ali valjda si nešto i zapamtio, da možeš tamo da komuniciraš, da ne brukaš firmu! Ajde doma, pakuj kuferi, i do svidanije.
-Rečeno-učinjeno, dođem doma, ženo, izvadi be onaj moj drveni kufer iz šupu, obriši ga od prašinu, spremi mi čist veš, guzic papir, omesi zeljanče, idem na službeni put! Čekaj be, kaže moja zakonita, nije ti ovo sefte da ideš na službeni put, evo onomad si bio u Donji Vrtogoš, pa pre to u Gornju Otulju, pa ništa od ovo nisi tražio; de to sad ideš, pa samo li si ti u tu tvoju firmu, zašto neki put ne ide neki drugi? Ženska rabota, jedna glava sto jezika, vržem jednu preko oči i učinkovito završim svaku raspravu. Idem, reko, u Rusiju, samo to da znaš, a ti usta da imaš jezik da nemaš, nego trk u šupu po kufer!
– Donese ona, počnem ja da se pakujem, svi se zbrali, žena, deca, majka, tatko, kao da igra mečka. Turam ja ovo-ono, i prevarim se, reko, mamo, daj mi i jedno dva kila pasulj da ponesem. Kad ti ona zakuka – lelkeee, crni sinko, u kakvu to zapizdinu ideš, de nema ni pasulj! Kakva je to zemlja, i kakvi su to ljudi, pasulj da nema! Ne li su nekakvi ljudožderi? Zato li te rodi, da zakasaš negde odokle ni vrana kosku ne mož` da ti donese?!
– Ja pa imam neka saznanja od paćenici koji su već bili u Rusiju pre mene, iz posrnuli vranjski giganti, pa pakujem i nekolko boce glukozu, zna se što je rusko pijenje. Tatko mi gleda, i trepka kao koza na grmljavinu. Dotle li dođe, kaže, pamtim ja kad nas Rusi ono oslobađaše, pa se nalokaju s benzin, i traže ženšćina. Nema ženšćina, a Rusi u tor, pa kad zajašu koze, zadnje noge u čižme, prednje u tepsiju, one jadnice samo tkaju i vrekaju. Tako se, kažu, prave kozaci.
– Ništa, odolim ja na svi pritisci, dužnost zove, odem u Rusiju, tamo u nekakav grad u Sibir, pa još u istočni Sibir. Tamo vidosmo sve uspešni Srbi, iz nedavnu slavnu prošlost Srbije – tu i Bogi Karić, i Mira i Marko, on se pa sad ofarbao u zeleno, tu i jedan sa šapku, ma, reko, ovaj isto Ratko Mladić; njet, njet, kažu Ruje, to je srpski vidovnjak Srebrenko Babić. I sabraše se njihovi privrednici, da ugovaramo rabote, tu i nekakav Francuz. Sednasmo na poslovni sastanak, oni iznesoše kofu votku. Pa iz nju s krivaču sipuju u ovolike čaše, nešto kao vazne. Ja i Francuz otpijemo malko, ali Rusi se uvrediše – njet tak, kažu, na eks, inače, ništa od rabotu nema! I Žak i ja, iz one vazne gl gl gl, pamtim samo prve dve, posle što je bilo, sam savaot znaje.
– Ujutru se opet nađemo s ruski menadžment, oni nam čestitaju na uspešno završenom poslu, a trezni kao mleko iz sisu da su pili, a ne tri hektolitra votku. Žak i ja samo porevamo. Tiki, u ime sklopljenog privrednog ugovora, od koji naša strana ima fajdu muda na vrcu, naručiše pivo. Francuz pobele, kreč, Žak beluštrak. Kaže, sinoć sam mislio da će umrem, a sad mi je žao što nisam umro! I tu moja glukoza odigra epizodnu, ali vrlo značajnu ulogu.
– E sad, zovem i ja Rusi, da uzvratim gostoprimstvo, ali na srpsko pijenje, po moj merak. Slava mi, sveti Simeon Dajbabski. Čaške ovoličke, nula tri, meze, sve se služi na tanal`k, Rusi kad vidoše ono, obesiše ulj, kao petlovi u selski bisazi. Srkav onu votku, nekolko i progutaše čaške, one ovoličke, zaboravi da ih zavržem s konče, pa izvadiš iz grcman. Eee, kaže jedan Rus, sad vidim da ste vi Srbi stvarno spasili Evropu da je Turci celu ne zauzmu. I to kako? S vaše srpsko pogrešno pijenje! Mi Rusi polokamo kilo-dve votku, pa u juriš, za dva dana stignemo do Berlin. A Turci dođoše u Srbiju, i ostanaše tu pesto godine, piju iz ovi naprsci, pa meze, pa vi složite neku vašu priču uz gusle kako je još Aleksandar Makedonski bio Lesandro Srbljanin, i oni si tu zakasaše, a do tad bi bili već u Kopenhagen, ili nekakvo Oslo! Jedva se ljudi razbaraviše pa posle pet veka utekoše od vas, evo ih sad će uđu i u Evropsku uniju, a vi će si kukate kako ste predziđe hrišćanstva. Pa posle, Rusi kabati. Na!