Se mačam, se patam!

-Aj novinare, da te častim ovako pred fajront, juče napravi dobru rabotu, prišpara si parke. Tiki, be u Kumanovo, dobro de, nemoj da mi odma rimuješ, turim ti ga nanovo… Napuni đepek kao kontroverzni biznismen s političara, sa suhomesnato i kačkavalji. Sve naša roba, srpska, a duplo pojeftina. Kakva li je to računica, da me onodi pola Vranje, ja nisam pametan. Pa u prvo kafanče, a Kumanovčani meraklije, lelkee, kakve đakonije! U Vranje mi oživeše ćevapi i pljeskavice, i ono što sam uštedeo na robu, duplo tolko otide na jedenje i pijenje. Prvo šiše žoltu, komovu, uz čorbaluk tarator salatu, pa daj škembići, prvo čorbasti pa pohovani, pa pleteni crevca, pa kokoreci, pa selsko meso, pa udri po tikveško belo sa sodu… U povratak, drvo pijanoga, kazni me i makedonska i naša policija… I tako, onodio ćar fajdu, pa se rodila šteta.
-Al dobro, barem pazari i što je najvažnije, vidim se s drugara iz vojsku, iz JNA. Iscelivamo se, sedi, što će piješ? A on se alosao, ovolka kosa, brada, puši na lulu, s njega neki gabor, magare pored nju da ne vržeš, i ona tako, vrzala nekakvu čajku, umotala se u pončo na ovu vrućinu, kao Klint Istvud, ono se podusparilo, kandi do Skoplje, šminka joj se razmazala, kao da je s maskaru krečila kuću.
-Pa kako si, reko, što rabotiš? E, šo rabotam? Se mačam, se patam! Znaeš, jas bidnaf poet, sega se vikam Neperštinoski, toa mi e umetničkiot pseudonim. Ama, nikoj ne razbira mojot talenat, luđe bidnale kako glušcite, a kolegite zboruvat da i vo Vranje, kade vas, ima go eden takav mojot sapatnik, kogo više nikoj ne go ebavat. Teškoto deneska živeat pesnicite, duri i vo Srbija i vo Makedonija. I šo ke pravam? Go džvakam Dostojevski, a i sam nešto pišuvam!
-Aj još po jednu, valjda će dade ovo dete, ako je pred fajront. E, šukar… Imam razlog, danas završi neku administraciju u sud, a znaš kako to ide kod nas. Muda da ti obele dok dobiješ najobičniji papir. I stojim onako u red sa građani pokorni i čekam, gledam što se radi. Sad pa izmislili da u javne ustanove ne mož da uđeš u kratke pantalone, mora da si prikladno odeven za ove tropske vrućine. Eto ti ga onaj Zane, što ima firmu „Kralj“, onaj be, radi neka osiguranja, što li već. Došo u kratke hlačice, onaj iz obezbeđenje ga ne pušta, kaže zabranjeno u kratke pantalone, da se naše vrle službenice ne sablazne. Ama, kuka onaj, brate mili, žurim se, pa sad li doma da idem da se presvlačim, a imam rabotu dve i po sekunde, samo da predam ovo na šalter. Onaj bezbednjak neumoljiv, jok pa jok, u vruće pantalonice ulaz nema! Tu, majke mu ga, poče onaj Zane da se vrti kao gluvo kuče; kad, tekna mu – a može li se, pita, u bermude? Službeno lice duboko razmisli, hmm, da vidimo što ovde piše… pa nigde nema da je u bermude zabranjeno; ali, ti nemaš bermude. Sa`će imam, vikna Zane, pa spušti pantalonice da mu nogavice dođoše do kolena, a odozgo prebaci majicu, da zaštiti pozadinu kolko-tolko. I tako, s golo dupe, ode na šalter i predade artišku.
-Ne prođe neko vreme, eto ti ga još jedan, isto u kratke pantalone. I poče ista priča – onaj bandzov ga vrća, ne može neprikladno odeven, onaj moli i kumi, brate, žurim se, a samo ovaj papir da predam, mnogo mi je hitno, molim te pušti me, moje pijenje! A još sam i kola tu ispred parkirao, i kaznu će mora da platim. Ma kakvi, onaj ni da čuje. Stranka u kratke pantalone primeni drugu taktiku – more, puštaj me, kaže, glavni u ovu ustanovu mi je teča, nemoj sad da ga vikam, će ostaneš bez rabotu! Ma vikaj i svetoga Petra, kulira bezbednjak, ja samo vršim svoju dužnost. Onaj vadi mobilni, božemski vrti neki broj – alo, tečo, pa de si be ti, ovde tečin. E tečo, ovaj tvoj ker na portu ne dava mi da živim, zamisli molim te, ne me pušta da uđem u ustanovu u kratke pantalone! Što da mu kažem, aha, aha, dobro, od sutra više da ga ne vidiš na rabotu! Eto, jesi čuo teču, bolje me pušti, da ne ostaneš bez lebac! Onaj se pa zainati – more, kad se nakostreši, kaže, da onodim i teču i tebe tečinoga, tek sad neće uđeš, a taman sam mislio da te puštim, pa neka me namava ako sme, će se tužimo do boga.
-Vide tečin da i to ne pali, onaj zapeo kao pinter u čvor. Poče intenzivno da razmišlja, a vidi mu se po facu da to odavno nije praktikovao, kad, tačno vidiš kako mu se u neko vreme upali sijalica izviše lejku. Istrča napolje, mi kroz pendžer gledamo što će radi. Otrča do limuzinu, otvori zadnja vrata, skina od zadnje sedište nekakav frotir, pa prepasa oko polovinu, ispade kao fustanče. Eto ti ga, šenjka se otud. Bezbednjak kad ga vide, uprepasti se – što radiš be to?! To što radim, kaže onaj; a sad, vidi tamo u tvoj pravilnik, u suknju da li je zabranjen ulaz? Ama, dal` si čitav, poče onaj da se krsti i s desnu i s levu, kako to muško, pa u suknju? Tako lepo, kaže stranka, ič tebe da te ne boli patašonka da li ja nosim suknju ili `aljinu, Škoti to nose iljadu godine, pa se niko ne iščuđuje. Uostalom, ako nisi znao, sad je moderna polna ravnopravnost, nemoj da najebeš zbog mobing! Nego, gledaj tamo, dozvoljen li je ulaz u suknju? Onaj poče da c`cka, tc tc tc, pogleda u ćitap, kaže, poštenski, nije zabranjeno. Ajde prolazi, pa idi u majčinu, ne mogu više s oči da te gledam! I onaj si kolaj završi rabotu.