Ima da radi bager

Vlasnici prete da će srušiti ionako oronulu kuću jer nemaju gde da žive, a nadležni im poručuju da će, ako to urade, krivično odgovarati

Kako objasniti propadanje arhitektonskih bisera, starih vranjskih varoških kuća koje su, pri tom, pod zaštitom države? Nadležne službe i institucije, tradicionalno nebrižne, tvrde da nemaju novca za rekonstrukciju i otkup kuća. Na drugoj strani, nemoć samih vlasnika nije ništa manja, jer su im ruke faktički vezane da bilo šta sami preduzmu, jer zakon tako kaže.

LETEĆA ĆEREMIDA

Kuća koja se nalazi u ulici Patrisa Lumumbe 1 upravo je takav primer.
Prvi vlasnici ove kuće bili su Stojadin i Ljubica Rašić, a posle njihove smrti, 1989. godine, vlasnik postaje muž Stane Rašić, koja se danas vodi kao vlasnica jedne polovine kuće, dok druga polovina pripada trojici njenih sinova: Milanu, Goranu i Draganu Rašiću.
Vlasnici pričaju da je kuća sagrađena još u tursko doba i da je više od decenije pod zaštitom države. Dalje navode, a u to smo se i sami uverili, da se kuća svakoga trenutka može srušiti i da niko ništa u vezi toga ne preduzima. Ljuti su i ogorčeni nebrigom nadležnih, od kojih su nebrojano puta tražili pomoć, jer više ne znaju šta da rade niti kome da se obrate.
– Ima da radi bager! Mi ćemo da je rušimo jer nemamo gde da živimo. Šta nas briga što je ona proglašena za kulturno-istorijski spomenik kad mi od toga nemamo ništa. Guramo se, živimo tri porodice u dve sobe. To je sramota! Kuća se svakoga dana dodatno urušava, ćeremida pada sa krova po dvorištu, neko će nastradati i samo treba jedno jače nevreme da ode cela kuća! Rečeno nam je da ne smemo da rušimo ni kuću ni zid oko nje, jer se time narušava arhitektonska celina i da ćemo u suprotnom krivično da odgovaramo. A mi pitamo: kako ćemo da odgovaramo kada je nama ovde život ugrožen? Kakva je to krivica? Pogledajte samo na šta nam liči dvorište, nema čovek gde da se okrene – pričaju ukućani.
Tragom ove priče stigli smo do Zavoda za zaštitu spomenika kulture u Nišu, koji ima registar nepokretnih kulturnih dobara sa teritorije opštine Vranje, pošto ni posle nekoliko dana upornog traženja nismo uspeli da uspostavimo kontakt sa njihovim kolegom iz vranjske kancelarije, Miomirom Stojanovićem.
– Nema razloga da ne verujemo porodici Rašić jer su sve to lako proverljivi podaci. Tačno je da oni nemaju pravo da sruše kuću, ali je mogu prodati nekome ko će je renovirati. U tom slučaju pravo preče kupovine ima Zavod, a jedino u situaciji da mi nismo zainteresovani mogu je prodati trećem licu. Ako neko kupi kuću, dužan je da je rekonstruiše po nacrtima Zavoda, odnosno mora izgraditi kuću na istom mestu i u istom stilu. Porodica kuću može prodati Gradu Vranju, odnosno na njih može preneti pravo vlasništva, a ovi im zauzvrat mogu dati novac ili adekvatan odgovarajući životni prostor u zamenu. Napominjem da ovom zavodu nije u nadležnosti činovničko-pravni aspekt ovog problema, već samo zaštita. Procenu vrednosti kuće, takođe, vrše nadležne službe iz Vranja – kaže Mirjana Nikolić, savetnica u Zavodu.

GRADONAČELNIK NEMA K`D

Znači, ispada da imamo Zakon o zaštiti kulturnih dobara, ali ne i inspekciju koja bi nadgledala njegovo sprovođenje. Porodica je na ovo obrazloženje Zavoda reagovala tako što je iznela šta je njima u interesu.
– Mi ćemo kuću morati da srušimo ili neka je Grad uzme, a nama dodeli odgovarajući stambeni prostor. Tražimo tri stana, jer ovde žive tri porodice, a to odgovara i kvadraturi kuće koja ima oko 200 kvadrata. Gradonačelnik Miroljub Stojčić nam je obećao da će ovo biti muzej-kuća ali, vidite i sami, čak ni od tog obećanja nema ništa. Kuća je potpuno propala, a mi ne smemo ništa da preduzimamo na njoj. I šta sada da radimo – ogorčeni su vlasnici.
Prilično ljuta i razočarana ovolikom nebrigom jedna od snaja koja se zatekla tu prilikom naše posete, dodaje:
– Dolazili su i stručnjaci iz niškog muzeja, gledali kuću, hteli su čak da skinu i ukrasnu tavanicu u duborezu iz jedne od prostorija i da je odnesu u muzej, ali mi to nismo dozvolili. Zašto da se oni kite nečim što nije njihovo? Ne znamo kome se sve nismo obraćali, pisali raznorazne dopise, ali niko prstom da mrdne! Dolazili su i ljudi iz niškog Zavoda, ali se sve završilo samo na obećanjima. Iz njihove kancelarije u Vranju niko za nas nije zainteresovan. Od Stojanovića smo jedno vreme dobijali obećanja da je naša kuća „došla na red“, ali sada ne dobijamo ni to, ništa… Kod gradonačelnika Stojčića smo više puta tražili prijem ali je on uvek na putu ili na sastanku. Očigledno ga ne interesujemo. Važno je da on ima veliki stan, a što mi nemamo gde da živimo njega ne zanima. Ovo je naš plac, ali za gradnju nove kuće nemamo para, a i ne želimo kuću u ovom starovremskom stilu već neku moderniju. Hoćemo da ustupimo kuću svakome ko je za nju zainteresovan, jer mi više u ovakvim uslovima ne možemo da živimo. U suprotnom će, ponovo kažem, da radi bager!
Sve je izvesnije da će kuća Rašića, kako je popularno zovu, doživeti sudbinu Tonetove kuće u naselju Češalj. Ali to nikoga u ovom gradu savršeno ne zanima. Bitno je da se svake godine iznova asfaltiraju ulice, za to para uvek ima.