Cvetkoviću, sram te bilo

Eko Taxi Vranje

Cvetkoviću, sram te bilo

Jedno je godišnji izveštaj već pomenutom osnivaču a drugo politikanstvo skriveno iza transparentnosti! Kažeš da se nije znalo koliko je karata prodavano i koliko je prihodovano – pa kod tebe verovatno ne, jer kako čujem finansijska te svako malo obilazi, pa kad je tako ko što kažeš, kako to da Radoslav nikada nije bio prozivan po tim pitanjima



Au direktore iliti priznati menadžeru. Tek sada razumem profesore književnosti kada pokušavaju da ocene radove sa promašenom temom. Djak se svojski potrudio, ali umesto jedne,načeo je , ni manje ni više, nego tridesetpet tema, pa kako sada sa tim materijalom izaći na kraj?! Za početak ja i ne razumem ko je ustvari meta? Radoslav, Ljiljana, Ana ili Jug? Ili svi zajedno? Ali kako god, meni je i onako sve jedno! Ja ću i ovoga puta u ime istine i već „čuvene transparentnosti“ pokušati da demantujem, ali samo demantujem ( bez analize lika i dela Još uvek direktora Cvetkovića) sve one laži, bljuvotine, prostakluke i po ko zna koji put neargumentovane izjave nalik žutoj stampi. E, direktore, koliko ti ne znaš…Šturu literaturu nije pisala porodica i žao mi je što nije, pisao je Radoslav baš kao i drugi deo monografije od 1985. do 2009.g. Možda će ova knjiga koju je on pred smrt završio doprineti da literatura bude manje štura, pa zahvaljujući Radoslavu Radivojeviću i naravno Momčilu Antiću, pozorišni život Vranja je u potpunosti rekonstruisan od Domanovića i 1896. do 2009. Šturo?! Da Rade i Moma nisu pisali tu stručnu literaturu, a to je menadzeru stručna literatura jer je vezana za struku, vranjanci verovatno nikada ne bi saznali kako je Radoje Domanović pokrenuo pozorišni život Vranja!
Skromni reditelj, pa dobro, da podsetim :
86 potpisanih režija u skoro svim profesionalnim teatrima u Srbiji, Crnoj Gori, Republici srpskoj, 17 nagrada za režiju, skoro sve što se moglo osvojiti, 14 puta su moje predstave pobeđivale na domaćim, skoro svim, i međunarodnim festivalima. U proseku svaka treća moja režija, predstava ili ja kao reditelj, proglašavana je za najbolju na festivalima, na Kubi u konkurenciji 40 predstava iz celog sveta, predstava skromnog reditelja proglašena je za najbolju 2009, skromni reditelj je osvojio i Sterijinu nagradu, moje predstave gostovale su na scenama Pariza, Londona, Toronta, Rijazanja rodnog mesta Jesenjina, Malmea, Geteborga, Stokholma, Lunda itd. Serija Ljubav i mrznja od sto epizoda na TV Pink proglašena je za jednu od najboljih I najgledanijih u istoriji te televizije, koncert Luisa u Sava centru u mojoj režiji proglašen je za koncert godine, koncert Severine Vučković u mojoj režiji u beogradskoj Areni, proglašen je za muzicko scenski događaj godine, bio stalni reditelj JDP u kojem sam diplomirao predstavom Koštana ocenom 10, i posle cetiri godine ga napustio, nezadovoljan, svojom voljom, već šest godina radim kao pedagog glume na FDU u Beogradu, jednom od pet najboljih fakulteta u Evropi, glumu predajem i na Akademiji u Bijeljini u Republici srpskoj, i da ne smaram više, ali jedna od glavnih odlika skromnog reditelja je ta da je sa svojim ocem uz pomoć glumačkog ansambla i tadašnje gradske uprave, tada amatersko pozorište Bora Stanković, 1997. proizveo u profesionalno!
Tužni slučaj drage Slavice Djoković, moje prijateljice još iz dečačkih dana, zaista neću komentarisati, ali zbog gnusne laži o krvi koja je lila, možda bi ipak Sud bio prava instanca, Sud ili savest dotičnog direktora, razmisliću, u svakom slučaju sram te bilo Cvetkoviću!
Kada je reč o oproštajnom govoru moje majke mom ocu na Borinim pozorišnim danima 2009, u trenutku kada je vranjskom ansamblu uručivala diplomu za učešće a ne samovoljno uzurpirala scenu kako kažeš, Ljiljana se obratila prisutnima rečima da je Radoslav osnivač Borinih dana i da bi on i porodica najviše voleli da taj festival zauvek traje. Nebojša Cvetković je nakon toga prisao gospođi Radivojević, izljubio je i rekao – Kakvo dostojanstvo! Hvala Vam, svaka čast, ovo je najbolji završetak Borinih dana! – Au! Verovatno ga je ponela atmosfera u Sali kada su ljudi na pomen imena Radoslava Radivojevića gromko aplaudirali. Kakvo licemerje, šta reći?! A o neodržanoj komemoraciji u pozorištu mom ocu – e pa, šta tebe to briga Cvetkoviću, gledaj ti svoja posla a mog pokojnog oca ostavi više na miru! A o održanoj komemoraciji Srbi Aritonoviću, na kojoj nisi dao ni uvodnu reč, a našao si za shodno da komentarišeš naše oproštajno pismo najboljem prijatelju moga oca – sram te bilo! Vera, Lidija i Dušan, to je Srbina porodica koju verovatno ne poznaješ, čuvaju naše pismo sa komemoracije kao nešto najdraže! Još jednom sram te bilo! Što se gospodina Rasima Ljajića i SDP tiče – SDP je stranka koja smatra da je kadriranje jedna od najvažnijih stvari u politici, tako će nam slučaj Nebojše Cvetkovića i sličnih, biti jedan od glavnih argumenata kada se tom temom budemo bavili, pa ako nas jednoga dana neki drugi budu ubedili da direktor fabrike vode može biti i direktor pozorišta, ja ću dići ruke i od pozorišta i od politike. Pa valjda se za vođenje pozorišta uče neke škole ili ne moraju, je li gradski oci? A što se tiče prozivki na račun mog pokojnog oca, bivšeg direktora, jedinog u Evropi sa tridesetsedmogodišnjim stažom na takvom mestu u jednoj kući, osnivaču ne kako smo ih zvali nego kako se i dalje zovu, Borinih pozorišnih dana koje je vodio 28 godina, rećiću sledeće. Direktor Radoslav Radivojevic je uredno na kraju svake godine dostavljao finansijski izvestaj osnivaču, skupštini opštine Vranje, što je i bila njegova zakonska obaveza, pa tako i izveštaj o poslednjim Borinim danima 28. po redu, i ja ga imam, a neka ga tebi pokaže tvoj šef gospodin Zoran Najdić, da više ne bi lagao đače, sram te bilo! A kad smo već kod Najdića, kažu ljudi da se za glavu hvata zbog tebe, ej Najdić! Ovo nije žuto ovo je crno! Pa kako ti je učeniče porastao promet 1000 posto sa polupraznim salama? A ako jeste, na čijim si predstavama toliko zaradio? Na predstavama u režiji Radoslava Radivojevića! Zašto bi javnost morala da bude obaveštena koliko para ima ili nema na računu pozorišta? Otkud ti ta ideja? Jedno je godišnji izveštaj već pomenutom osnivaču a drugo politikanstvo skriveno iza transparentnosti! Kažeš da se nije znalo koliko je karata prodavano i koliko je prihodovano – pa kod tebe verovatno ne, jer kako čujem finansijska te svako malo obilazi, pa kad je tako ko što kažeš, kako to da Radoslav nikada nije bio prozivan po tim pitanjima, ili je bio toliko moćan da mu niko ništa nije smeo? Pa super, sviđa mi se i jedno i drugo. Ja posedujem sve njegove beleške, jer je takav čovek kakav je on bio, uvek sve detaljno beležio i u svoj dnevnik, jer je znao da će ga takvi kao ti jednoga dana naslediti. Srbija je ovo! Sve do jedne prodate karte je zavedeno, a ti dokaži drugačije, ja sam za Sud opet spreman! Govoriš o osemenjivanju s naše strane i vraćanju u normalan teatar ono što ti radiš – pa kad budeš napravio neko novo SEME, mozda i ja dođem da ti režiram. Nemaš ti pojma šta je ta predstava bila i šta je značila za srpski teatar – pitaj Jovana Ćirilova ako ga poznaješ, ustvari ako znaš o kome se radi?! A što se tiče milionskih dugova, opet opšta mesta, znam da je dug za struju postojao, kao što znam da grad nikada nije pristao da i pozorištu plaća tu najveću balast, a to je jedina ustanova kulture u Vranju kojoj se struja ne plaća! I na kraju, naravno, ne po vaznosti. Radoslav Radivojević, kao čovek koji do preseljenja u Vranje 1.maja 1972.g. nikada nije bio u istom, mirno je ušetao u nepoznati grad, svoj skromni život uz neprekidni rad utkao u kulturnu istoriju grada i drzave, tiho kako je i živeo tako je i otišao sa ovoga sveta na dan Svetoga Save 2009. Sahranjen je na Novom groblju u Beogradu. Pošto me ne bi čudilo da se i sahranom i grobnim mestom spekuliše od strane Cvetkovića, moram da budem do kraja transparentan – da bi umetnik bio sahranjen u aleji velikana potrebno je da dobije tri potpisa, jedan od ministra kulture, drugi od predsednika udruženja u ovom slučaju dramskih umetnika i treći od gradonačelnika Beograda. Svi su bili složni da se radi o pozorišnom umetniku koji je bio velikan srpske, ne samo lokalne kulture. Na ponos vranjanaca! Na sahrani je oproštajni govor održao ministar kulture Republike Srbije gospodin Nebojša Bradić, upravo govoreći o stvaralačkoj veličini Radoslava Radivojevića, o čoveku koji je život posvetio stvaranju jednog pozorišta!
P.S.
Juče me je moj prijatelj, kolega i upravnik Ateljea 212 Kokan Mladenović podsetio na jednu Čehovljevu priču –
Vo vuče ralo i obrađuje zemlju. Ostavlja trag za sobom. Što je rad naporniji, on se sve više znoji i taj znoj privlači mnoštvo velikih štalskih muva. Muve ne vuku ralo. One se hrane znojem i grizu onoga koji vuče. Što je brazda dublja, muva će biti sve više i više. Iako ponekad zamahne repom, vo ih ne osuđuje, jer zna da muve nemaju drugi način da ostave trag za sobom, duboki trag na zemlji.
Ovim, drugim pismom, moja se korespodencija zauvek završava.
Jug Radivojević



  • Ostavi komentar