Na tekst „MIR, MIR, MIR NIKO NIJE KRIV“ iz pretprošlog broja „Vranjskih“ najpre je reagovao reditelj Jug Radivojević, sin pokojnog direktora vranjskog pozorišta „Bora Stanković“ Radoslava Radivojevića. Potom je polemiku nastavio Nebojša Cvetković, aktuelni direktor tog teatra.
Cvetković uporno plasira neistine
Moram da odreagujem na određene neistine koje gospodin Nebojša Cvetković, direktor Pozorišta „Bora Stanković“, plasira i dezinformiše javnost.
Nije prvi put da on krajnje proizvoljno i neargumentovano analizira, komentariše, pa čak i zaključuje o istorijatu vranjskog pozorišta. Njemu na čast, ali bi krajnje vreme bilo da prekine sa površnim i lažnim tumačenjima. Stara izreka kaže: „Kad ne znaš – pitaj“, u ovom slučaju ne mora čak ni da se pita, može se konsultovati i literatura. Suma sumarum: Gospodin Cvetković je vidno zadovoljan svojim jednogodišnjim radom. Kaže: „Što bih podnosio ostavku nakon svega što sam u ovoj javnoj ustanovi uradio za samo godinu dana?“ Pa ako su festivali merilo kvaliteta rada od strane pozorišnih stručnjaka, na koje se gospodin direktor često poziva, samo ću konstatovati da se vranjsko pozorište ove sezone, koja je upravo završena, nije kvalifikovalo ni na jedan pozorišni festival, a kamoli na njemu učestvovalo i osvajalo nagrade. Što bi se reklo u sportskom žargonu, preuzeo je ekipu koja je bila prva u Srbiji (predstava „Krvave svadbe“ F. G. Lorke u mojoj režiji, na festivalu srpskih pozorišta „Joakim Vujić“ u Šapcu 2009. godine od strane kritike proglašena je za najbolju), a sada ta ista ekipa nije ni stigla do festivala, nije zadovoljila ni osnovne kriterijume za plasman! Neću dalje analizirati rad kuće, jer se istom nisam ni bavio prethodne sezone, vraćam se na pomenuti tekst.
Floskule tipa: „Stavio sam poslovanje ustanove u zakonske okvire što do mog imenovanja nije bio slučaj“ – svaka čast, s obzirom na to da je Pozorište „Bora Stanković“ započelo sa radom 1924. godine, dugo je radilo van zakonskih okvira, te predlažem da se gospodin Cvetković već na prvim januarskim (bivšim septembarskim) svečanostima posebno odlikuje.
Dalje: „Već je urađen program za jubilarne 30. Borine pozorišne dane i to četiri meseca pre početka festivala, što do sada nikada nije bio slučaj“. Otkud zna gospodin Cvetković da nikada nije bio slučaj?! Pa verovatno zato što ne pita, a ako ga to zanima trebalo bi da se raspita. A možda ga i ne zanima, kao i što ga nije zanimalo ništa po pitanju tradicije i uspeha Pozorišta „Bora Stanković“, jer od čega bi on počeo ako bi se na tradiciju oslonio?! Dakle, Pozorište je očigledno „počelo sa radom“ upravo sa dolaskom novog direktora, pa mi jedino preostaje da ga obavestim da je repertoar Borinih pozorišnih dana uvek pravljen u maju i junu jer drugačije i ne može, sezona je od od jula do oktobra u prekidu, a festival počinje 21. oktobra, tako da bi se repertoar sastavio svi dogovori oko termina i uslova se moraju definisati pre jula meseca. Eto još jedne neistine kojom se direktor samoreklamira.
Što se tiče saradnje sa Ministarstvom kulture, drago mi je da je ona na tako zavidnom nivou, jer to znači da je dosadašnja višedecenijska saradnja sa svim Ministarstvima kulture bila izvanredna, pa je ostavila traga i na ovoj postavi Ministarstva. Inače, aktuelni ministar kulture gospodin Nebojša Bradić, dugogodišnji je poznavalac i saradnik Pozorišta „Bora Stanković“, te je verovatno i to uticalo na dobijanje pomoći.
A kao poslasticu i jedan od najjačih argumenata, direktor Pozorišta kaže: „… a po prvi put u istoriji vranjskog pozorišta,dugoj više od sto godina, gostovaćemo van teritorija bivše Jugoslavije“. Šta reći osim, eto npr.: predstava „Koštana“ Bore Stankovića u režiji Ljubiše Stojčevića, godine 1962. gostovala je u gradu Perniku, u Bugarskoj; predstava „Uvela ruža“ u dramatizaciji i režiji Radoslava Radivojevića, godine 1985. odigrana je dva puta u gradu Ćustendilu, takođe u Bugarskoj; predstava „Sirotice“ Milivoja Majstorovića u režiji Vladimira Lazića, predstavljala je tadašnju SFRJ na Balkanskom festivalu u Korintu (kao jedino amatersko pozorište među profesionalnim teatrima sa celog Balkana) godine 1987.
Eto, i da nisu naišle godine haosa i bezumlja spisak gradova bio bi impresivan, jer pozivi kao i kvalitetne, nagrađivane predstave, nikada nisu nedostajale.
A što se tiče tog „istorijskog“ gostovanja u Moskvi, radi se o predstavi „Paviljon br. 6“ A. P. Čehova u režiji Nebojše Dugalića, premijerno izvedenoj za vreme upravnikovanja pokojnog Radoslava Radivojevića i njeno gostovanje u Moskvi bilo je dogovoreno još za vreme uprave Radivojevića. Čak je i termin bio zakazan za 4. novembar 2008. godine, ali je odgovor Ministarstva kulture, kao jednog od finansijera puta, bio da se gostovanje odloži za 2009. godinu zbog finansijske krize u kulturi. Još jedan u nizu „uspeha“ gospodina Cvetkovića, iako se radi o dogovoru Dugalića, Radoslava Radivojevića i Bradića.
„Novu pozorišnu sezonu“ počećemo sa čak dve premijere, a u planu je i koprodukcija sa leskovačkim pozorištem. Sa čak dve premijere, bravo! Pa zar to nije uobičajena praksa, da se nova polusezona dočeka spremno sa novim predstavama, ili je to uspeh pošto je novi direktor posle godinu dana shvatio da su potrebni i novci za rad, a da ih grad ne da, kao što ih i nije davao godinama unazad. Šta ćemo sad?! A što se koprodukcije sa Leskovačkim pozorištem tiče, pa nije baš za hvaljenje, izvinjavam se mojim prijateljima iz Leskovca s akojima sam ostvario takođe vrhunske rezulatate, doduše 2006. godine. Nadam se da će to blago pomeranje ka severu bar za kratko prikriti tugu juga (i bukvalno juga)!
Verovatno će zvučati ironično posle svega napisanog, ali zaista sve najbolje vranjskom pozorištu sa Cvetkovićem ili bez njega.
Jug Radivojević
REAGOVANjE : „VRANjSKE“ 698; CVETKOVIĆ PLASIRA NEISTINE
Tuga za jug, i baš Jug
Čitajući pismo gospodina Juga Radivojevića, pisano očigledno nakon telefonskog razgovora njegove mame sa mnom, čovek prosto pomisli da Pozorište „Bora Stanković“ nije moglo, ne može i neće moći da funkcioniše bez prezimena Radivojević. Neverovatno koliko kontrodiktornosti ima u ovom pisaniju. Ovaj beogradski reditelj u novembru 2008. godine reče kako je završio sa pozorištem gde je ponikao, jer se zaboga niko od ljudi koji su na vlasti u Vranju (a njegovi su školski drugovi) nije setio da mu dodeli „samo“ još jednu nagradu u karijeri. A zamislite neko se samo usudio da zatraži finansijski izveštaj od tadašnjeg direktora, njegovog oca Radoslava Radivojevića. Zato me čudi zašto je gospodin Jug zainteresovan za sve ono što se dešava u vranjskom teatru kada je pompezno izjavljivao da ga više ništa ne interesuje vezano za pozorište, kao i da nikada više neće ući u ovu ustanovu kulture. Stiče se utisak da pomno prati sve ono što ga, kako pre dve godine reče, ne zanima. Sada, da li to radi putem sajta, za koji redovno dobijam pohvale, ili ga neko informiše ne znam a i ne interesuje me. Suma sumarum: Gospodin Jug je za svaku sitnicu u pozorištu od 1. 4. 2009. do danas upoznat. I logično se nameće pitanje, zašto se baš on našao prozvanim da reaguje na članak? Zašto baš Jug?
Pa on, koliko znamo, ne živi u Vranju, nije na platnom spisku ovog teatra, ne režira ovde samovoljno, dakle nema ama baš ništa više što bi ga trebalo zanimati da bi svoju nervozu (čime li je izazvana), delio sa čitaocima. Redovni posetioci pozorišta znaju da festivali nisu merilo uspeha jednog teatra, ali ne znaju da gospodin reditelj u Šapcu nije hteo da mu bude uručena nagrada kritike, već je ZNAO (ali samo on) da su „Krvave svadbe“ najbolja predstava na „Joakimu“ 2009. Pa, gospodine Radivojeviću, onda informišite ljude koji vole i cene pozorište zašto su glavom bez obzira pobegli sada već izuzetni glumci: Ljubomir Bandović, Milan Vasić … Eeee, da su ostali ko zna na kojim bi sve međunarodnim festivalima profesionalnih pozorišta osvajali nagrade, ma ko ih predvodio! Znači, hteli ne hteli moramo za sve da pitamo porodicu Radivojević. Ako ste mislili na šture literature gde bi eventualno mogli da se informišemo, malo ste se prevarili. Pa, svaku od njih je potpisao neko od Radivojevića! Frapantno je što ne znate, a još strašnije što niste pitali: OGROMNA je razlika između priznatog menadžera i „skromnog“ reditelja. Za to se konsultuje ne bilo koja, već isključivo stručna literatura. Do koje mere se može svojatati ustanova čiji je osnivač grad, potvrđuje događaj kada ste nakon premijere predstave „Nesporazum“ kojom je tadašnji direktor Radoslav Radivojević obeležio 30 godina rada, tukli Slavicu Djoković, nekadašnju glumicu ovog teatra. Dobila je batine baš od Vas jer ste je tako udarali da joj je krv curila iz ušiju i nosa. Zašto ono beše došlo do nesporazuma? Da bezobrazluk bude još veći, majka gospodina reditelja, glumica druge kategorije, Ljiljana Radivojević je na prošlim „Borinim pozorišnim danima“ samovoljno održala oproštajni govor povodom smrti muža. Kontrodiktorno je što porodica nije dozvolila da se u pozorištu održi komemorativni skup, jer postoje ljudi koji su poštovali i poštuju pokojnog gospodina Radoslava. Licemerno i neumesno je što je gospođa Radivojević na komemorativnom skupu povodom smrti Srboljuba Aritonovića sama odlučila da više govori o svojoj porodici, kiflicama, cveću i proleću, nego o preminulom umetniku. Gospodine reditelju, pozorište definitivno ne može bez Vas, a i kako bi moglo kada ste svi zajedno blizu 40 godina bukvalno radili u toj ustanovi šta ste hteli. To je javna tajna i to znaju svi. Pitam se, a verovatno i mnogi, zašto Vas toliko boli što sam poslovanje ustanove stavio u zakonske okvire pa se potajno bojite da slučajno ne dobijem nagradu koju Vi nikada nećete dobiti. Pa kako biste je i dobili kada ste se usudili da tužite pozorište u kome ste ponikli za milion dinara, ne ispuštajući rečenicu iz usta da koštate za pola miliona više. U najmanju ruku bahato! Pa, što ne kažete da volite sudske sporove i obavestite javnost da Vam i JDP nije išao uz dlaku pa ste i sa ovom renomiranom ustanovom kulture u sudskom sporu? Zašto gospodine reditelju ne informišete Vranje, grad koji Vam je pružio SVE (i baš sve) da imate samo tri potpisana ugovora od 20 predstava koliko ste kao reditelj potpisali ovde! Šta ćemo sada?! Očigledno ste nervozni i što je promet od ulaznica u 2009. povećan za hiljadu posto u odnosu na 2008. Da li sam ja samo dobar menadžer ili se pre mene, tačnije 37 godina, radilo „malo“ drugačije? Za ovo „malo“ Vam ne treba stručna literatura. O kakvom samoreklamiranju govorite? Pošto ne znate, a niste pitali, objasniću Vam da to što radim transparentno, podrazumeva i odgovore na pitanja novinara, makar se radilo i o novcima. Ne znate, jer javnost o poslovanju do mog imenovanja pojma nije imala koliko para ima ili nema na računu Pozorišta. Da li ste zato nervozni? Godinu i po dana je mali vremenski period da se „osemenjivanje“ pozorišta pretoči u normalni teatar. Ali podrška vrhunskih pozorišnih znalaca i imena, poput Božidara Djurovića, Branka Cvejića, Ksenije Radulović, Ivana Medenice, Željka Hubača, ljudi iz resornog ministarstva zaduženih za pozorište, daje mi podstrek da i dalje radim i na ispravljanju tuđih grešaka kao i vraćanju milionskih dugovanja koja su mi ostavljena u amanet.
A kako bi građani mogli znati da je sve spremno za novu sezonu, ups, sezone, u septembru kada je to i za medije bila tajna. I da se ne lažemo, poslednjih 15 godina sezone su počinjale predstavama koje su premijerno postavljane na scenu maja meseca. Zašto bi se bilo ko oslanjao na tradiciju? Pa za to bi trebalo da budete pitani, jer niko ništa nije znao šta se dešava iza kulisa osim vas, što je u najmanju ruku sramno. A da ste putovali, čitajući Vaše pismo, putovali ste. To je zaista vredno pomena. Da se nije znalo koliko karata je prodato za jednu predstavu ili manifestaciju, kako ste nazivali „Borine pozorišne dane“, nije se znalo. Da se nije znalo koliko para je prihodovano od ulaznica, nije se znalo. Ništa se nije znalo gospodine reditelju. Dakle, pozorišni život u Vranju nije počeo sa Radojem Domanovićem, već sa porodicom Radivojević. E, to se zna. I na kraju, možda je Vaše pismo za mali procenat ljudi KUL , ali prave znalce, verujte mi, ne dotiču Vaša pisanija. Kako god, pa makar bilo i ironično, a jeste, želim Vam mnogo uspeha u političkom angažmanu stranke Rasima Ljajića.
Nebojša Cvetković
Pratite InfoVranjske.rs i na Facebook stranici portala.