-Ufff, novinare, sve sam uilan, ali nekako će zberem takat da popijemo po jednu, ovako, pred fajront. Tiki, na svadbu sam bio, mladoženjski momak, službeno lice takoreći, s ono kondirče s blagu rakiju, u kondirče mu se ne našlo! A znaš već kakve su ti svadbe kod nas… Prvo te pokane, mladoženja i tatko mu čuk čuk na vrata s kilo rakiju, pa se tu zakrmimo – neka je srećno i berićetno, da cvatite kao cveće u prolet; mladoženja da je zdrav i da mu je vazdan prav! Pa onda momačko veče, noć pred svadbu, udri kao da ti je poslednje, pred streljanje, a sabajle treba da si prvi kod mladoženju, s kondir gosti da čekaš, a ono glava ti od noćas ovolika, pa puna s vazduh.
-Pa ko kako dođe od one kurotresine, mislim gosti, muzika „Marš na Drinu“, tam-taratatam, ta-tam-taratatam, tuu-ruu-tirilililililii-lii… Pa po tri puta, po starom srpskom običaju, celivanje, krstenje, pa iz pus` kondir – gl gl gl… Ono dvesta gosta, sa svakoga po tri puta, pa ti sad izračunaj hektolitri. Dok svi gosti dočeka, ja mrtvosan. Šesnaes puta smo punili kondir!
-Aj nekako se sabrasmo svatovi mladoženjini, će idemo po snašku. Mi iz gornju malu, a ona donjovranjka, tri svetlosne godine dok stignasmo do nju. Tamo, donjovranjci već ufatili maju, a oni seljaci, muži, cvrsti pijači, pa sve domaće, i vino i rakija, pije agrikola, a glava mu bistra, a nas gradski deca potepaše nas sa vinobrani i veštačke rakije.
-Nekako stignasmo tamo, odma nas one gelje ukačiše na astali, ogrnaše nas sa nekakve čerge, a čerga trista kila, grbina mi otpadna, goč čuka, a mi igramo kao mečke u ov`s. Takav je, kažu, kod nas običaj. Muzika se rasipa od duvanje, snaškini samo lepiv evra na čelenku na muzićari. Mi da se ne obrukamo, mladoženjini, pa i mi, što ćemo. Seljaci puni s pare, a samo kukaju na državu i na gradski svet kako su zapostavljeni, malinari i slivari blokiraju putevi i pruge, ne mož gradski čovek da stigne de je pošo, onomad me kazniše u firmu što sam zakasnio na poslovni sastanak u Niš, a ono paprikari kod Leskovac blokirali put, iscrcasmo na onu vrućinu, bez leb i vodu. Pa kakve ja veze imam s paprikari, što im je niska otkupna cena?! Nek idu u Afriku da sadimo papriku, znate onu žutu, finu ali ljutu.
-Ali ni to nije najgore. Prežive i kondirče, i čergu, kad, zovu me tamo unutra kod mladoženju. Šta je pa sad? Kažu, mladoženja u nove cipele, nije se setio da ih malo razgazi pre svadbu, pa ga nažuljale, nego vi da se zamenite; ipak, nema smisla mladoženja na venčanje da ide kao bangeja. Ajde i to. I tako ti ja u mladoženjine cipele od Donjo Vranje do opštinu, a znaš da mladoženjski ide uz snašku i mladoženju, u prvi red, cela čaršija gleda kako ja lazim nakud matičara, ovoliki stopala, kao dinje. A be, teraju seir, taj mladoženjski kako se vika? On Meho Puzić li se vika, tako puzi, kao pužimuž! Pužimuže, pušti roga, sve do boga!
-Završismo nekako kod matičara, aj će idemo u crkvu, to je sad moderno, i tamo da se venčaju mladenci. More, mislim se, ako pođe naopački, tu ni bog ne pomaga; samo gledam negde da sednemo, da se osvežimo s po jedno ladno pivo posle onu silnu rakištinu, ono bi i magare utepalo. Još pa i one cipele, tri i po broja potesne.
-Nekako otklendza i do crkvu, turiše one krune na mladenci, počeše da vrše oko predikaonicu. Neki pa mlad pop, od ovi vladikini Bosanci, pa da se dokaže, da nije za džabe zamenio Vranjanca popa, zaneo se kao muda u kosidbu, poje li poje, kao Pavaroti. Aman više! I taman pomisli da smo pri kraj, eto ti ga pop prinosi svete sasude, putiri, kuušajtee krrv Hriistovuu, otpinaše i snaška i mladoženja i stari svat, tiki, kad dođe do kuma, on ga zaluči! Fala, kaže, oče, al ja sam rakiski! Onaj pop se prekrsti i s desnu i s levu, možete, kaže, da poljubite mladu i da si idete.
-Falim ti se, bože, nekako stignasmo i do kafanu, na svadbeni ručak. Ali, oćeš! Eto ti ga neki teča, oni su obično ceremonijalmajstori, ajde, kaže, mladoženjski, dizaj guzicu, što si se izvalio kao rakovački bivol, evo pogača će prođe, a ti treba da je nosiš, mladenci da pečale za belu tehniku, ili letovanje u Grčku. I ja onako bangav, secaj onu pogaču, od gosta do gosta, kao neki božjak, napuni se ona tepsija s pare, odnesem ja pazar na mladi, ama deset evra što me ne častiše! Snaška izbroja do poslednji dinar, pa me sve rebrački gleda da nisam neku paru smotao u džep.
-I to se nakako završi, sednasmo, udarismo na pijenje. Počeše konobari da služe čorbicu. Kad, žena mi kad poče da me rita u cvoliku, kao Dijego Forlan; samo što izu one sprave za mučenje, mladoženjine cipele, opet inkvizicija. Što ti je mori sad? Olabi, kaže, s to pijenje, znam te ja – svaku svadbu pamtiš samo do čorbicu!
-Vidim ja da na ovu svadbu će prođem kao snaška doveče, pomirim se sa sudbinu, i gledam što se radi. A svekar tu do mene, samo nadiza, raspoložio se čovek, ženi sina, naručuje iljadu puta njegovu omiljenu pesmu „Priđi mome“. I u neko vreme, će ide po napolje. Vraća se iz ćenif, ima što da vidiš! Zaboravio da zakopča šljic, muzika tuš, čeka se svekrov govor.
-Uzede on čašu, stana pred celu kafanu, kao spomenik. Mi pokušavamo da mu pokažemo, mandamo s ruke kao nečitavi, on kao duče ovako s ruku, ućutka nas. Poče govor, kratke ali birane reči, a ceo aparat iz šljic na megdan.
-Dragi gosti, kaže, drago mi je što je sve ovo ovako ispalo! A snaška, ako je dobra i umejatna, sve će ovo da bude njeno, i na nju da ostane!
Pratite InfoVranjske.rs i na Facebook stranici portala.