Vranjanci žive u svetu isprazne zabave

Eko Taxi Vranje

Vranjanci žive u svetu isprazne zabave

Nemam ja ništa protiv elitizma, ali pravi elitizam se valjda vidi kroz ono što je neko uradio u životu, to je jedino merilo, a ne poza i fraze



Uloga poezije u našim životima je veoma široka i različita, a njeno pisanje i čitanje, kažu, antropološka potreba. To potvrđuje i Nebojša Petrović – Levak (1972), koji je posle dugogodišnjeg bavljenja poezijom i muzikom, rešio da svoju prvu knjigu poezije „Svetlost tela“, izloži sudu zainteresovane javnosti. U tome su mu pomogle „Vranjske knjige“, koje su u svojoj biblioteci „Bistrik“ ovu zbirku, od nekih pedesetak pesama, nedavno i objavile.

ČIST PANK

Poezija traži vreme i posvećenost i nije površna stvar. Nebojša je piše godinama i kaže da mu nije bilo baš lako da se odluči koje pesme da odabere za ovu zbirku.
– Kada sam 2006. godine uz pomoć prijatelja priredio svoju „izložbu poezije“ u Galeriji Narodnog muzeja, mislio sam da je to jedini način da ljudima predstavim svoje stvaralaštvo i da ih nateram da nešto pročitaju. Sada sam se odlučio da, ipak, objavim zbirku „Svetlost tela“, jer mislim da je književnost jedna od stvari za koje mogu da kažem da se u nju nešto razumem. U kontinuitetu sam čitao i voleo književnost, zahvaljujući svom ocu koji je prosvetni radnik i koji ima veliku biblioteku. Čitao sam sve što mi je došlo pod ruku. U jednom momentu sam krenuo i da pišem kao što mislim i to je profunkcionisalo. Imam neke pesme koje su nastale pre petnaest i više godina, imam neke kojima i nisam nešto preterano zadovoljan, ali ima i onih za koje mislim da su zaista dobre, tu su i one koje su nastale bukvalno pre neki dan… Stalno beležim ono što vidim, ništa ne dodajem, ne „filujem“ – priča Nebojša.
Listajući „Svetlost tela“ shvatate da upuštanje u ovu poeziju znači bukvalno pristupanje jednom ranjenom i izvitoperenom svetu u kome, uprkos svemu, postoji grozničava potraga za nadom i uporištem („Skoči“, „Priča o lavu“, „Jutro“, „Tragovi“…).
Nebojšu je u životu uvek zanimalo da piše, da pisanje bude samo sebi smisao i nikada nije maštao da postane veliki pesnik. U tom smislu, ovu zbirku upadljivo karakteriše bunt, protivljenje svetu, ali i želja da se pronađe razlog koji će tom istom svetu povratiti izgubljeni smisao i poremećenu harmoniju. Presudnu ulogu u njegovom formiranju odigrala je muzika. Ljudi kojima je najviše verovao kada je bio klinac bili su The Clash i The Sex Pistols To je jedina socijalna opcija koja mu je u to vreme ulazila u glavu, jedino to ga je zanimalo.
– Ja sam panker, ne plašim se kritike – komentariše Nebojša kroz smeh i nastavlja – i sve ono što nisam mogao da uguram u rokenrol, u repertoar benda sa kojim sviram, ugurao sam u ovu zbirku poezije. Naravno da tu nisam mogao da prikažem sve što radim, ali to je neki moj izbor za koji smatram da dobro oslikava ono što pišem. Recimo, rokenrol u Vranju više nema nikakvu težinu, Vranjanci žive u svetu isprazne zabave… S druge strane, postoji ogromno nepokriveno polje u kome smo ja i meni slični. I to je jedan od razloga zašto sam hteo da objavim ovu zbirku – da ljudi u Vranju shvate da postoji još nešto izvan zvanične umetnosti. Nemam ja ništa protiv elitizma, ali pravi elitizam se valjda vidi kroz ono što je neko uradio u životu, to je jedino merilo, a ne poza i fraze. Trudim se da u onome što radim uvek bude ispoštovan bar minimum uslova kvaliteta – ističe Nebojša.
Kada pročitate njegove pesme „Vek“, „Melanholični pacov“, „I konje ubijaju zar ne“, „Ideali“, „Obećaše mi a slagaće“… biće vam jasnije o čemu priča.

IDEALNI DOŽIVLjAJ

Nebojša se često poigrava i sa žanrovima, što je dobar način da se obrade „pipave“ teme, a obradio ih je skroz iskreno. I mada je zbirka podeljena na dve celine, koje je autor nazvao Njima i Njoj, one se suštinski prožimaju, među njima je opna razdvajanja sasvim tanka, vidljivo prozirna. I ma koliko on bio panker, on je i veliki emotivac, što potvrđuju uslovno ljubavne pesme, kojih u knjizi ima najviše („Kako li joj se ja dopadoh“, „Ostadosmo sami za tren“, „Pusti sad tugu“, „Erotska pesma“, „Snovi“…). Zanimljivo je da je Nebojša i kroz ovu vrstu poezije uspeo da prikaže i oponaša ružno lice stvarnosti i društvenih odnosa, istovremeno kritikujući to lice.
Autor relativizuje sve osim mladosti, smrti i ljubavi i to je namerno uradio. Svesno je krenuo tim tragom – da čitaoca zavede, pa da ga onda „ubode“, ali da ga pri tom ne hvata na efekat, nego na emociju. On to ovako objašnjava:
– Nemam pojma koliko se dopada drugim ljudima ovo što sam napisao, ali valjda ću uskoro saznati. Voleo bih da najveći broj ljudi ove pesme doživi na način na koji ih ja doživljavam. Mada pesnici uvek poručuju, kao, neka svako shvati onako kako hoće, ja bih baš voleo da bude ovako. To bi bilo idealnoo. Kad počneš da radiš, postaneš deo nečega, vidiš da ima ljudi koji žive za to… Rezultat ne bih komentarisao.
Nebojšu Petrovića – Levak očigledno je teško smestiti u bilo koji fah. Napisao je po mnogo čemu neobičnu knjigu koju vredi pročitati.


Ostadosmo sami za tren

Ostadosmo sami za tren
i ruke nam se isprepletaše
u deliću sekunde
kao da su taj trenutak
čitavu večnost čekale
dodir
pomalo vlažan
reklo bi se na prvi pogled nevažan
a tako velik
kao obećanje
ostadosmo sami za tren
a umesto reči
polete bujica ćutanja
planina tišine
izdignu se pod nama
a mi
onako visoko u oblacima
ostadosmo sami za tren

            ***

Melanholični pacov

U nekoj šahti na kraju grada
gde je večita tama i večiti smrad
uplašen bedan i pomalo setan
melanholični pacov drema sad
ne zna za sunce ne zna za kišu
mesečev osmeh njemu je drag
živi on tako svoj prljavi život
dosadan ne ali pomalo blag
i na kraju puta ako se pita
zašto je živeo i disao teško
shvatiće surovu al ipak istinu
da nije neko a ipak je nešto

             ***

A na kraju poljubac

Isprepletanih tela dok vodimo ljubav
na tvom iznajmljenom otomanu
u tami zelenih zavesa uzimaš deo mene
kap po kap cediš me na grame
po hiljaditi put gubim u gostima
i kao stranci na autobuskoj stanici
cigaretu cigaretom pališ
pričaš mi voliš crveno
pričaš mi neprekidno
otimaš mi tišinu iz ušiju
kažeš znaš da te ne volim
pričaš i kad ćutiš
o svemu
a na kraju poljubac
i odeš u noć



  • Ostavi komentar