Ovoj je belkim gospodska ulica, kapije su zatvorene, ako se najaviš će te primiv. Šalim se, nije svuda tako, ali nije nikad bilo kao kod nas u Odžinku
U centru Dućandžik mahale beše prav, kaldarmisan sokak sa vadama strane. Okolo kuće prizemljuše, ali i moderne poput Kočićeve. Velika dvorišta sa baštama opasana kapijama i zidovima.
– Po pričanju moje baba Vaske, bilo je mnogo radnji, niskih sa velikim prozorima i drvenim kapacima. Svakojaku robu držali su trgovci Srbi, Turci, Cincari. Ispod raskrsnice, u mom dvorištu našli smo temlje kad smo kopali, a priča se da je tu nekada bila džamija – kazuje o delu svoje ulice Save Kovačevića vremešni Borislav Kostić.
Sokak je bio tesan, a današnji izgled ulica će dobiti posle oslobođenja od Turaka, 1878. godine.
– Tada su u ovom delu Vranja šorovane ulice prema projektima i zato su uredne, po propisu. Pre rata ulica se zvala Miloša Velikog, za vreme rata Generala Petra Peneva, a od 1950. godine Save Kovačevića. Inače, u starom Vranju pošta je stizala na imena domaćina, a umesto ulice stajao je naziv mahale.
KOČIĆEVA KUĆA
Deo ulice Save Kovačevića obeležile su familije Bogdanovića Čatlajaca, Markovića, Jovanovića Tabanaca, Kočića, Aleksića, Janjića, Kostića, Stošića…
Nenad Marković sa suprugom Ljubicom Mašutkom imao je sina Mileta učitelja, Svetu obućara i Marka trgovca. Ponosili su se i ćerkama Persom, Vidom i Nadom.
Petar i Zagorka Aleksić rodom iz Vlasa kupili su 1945. godine kuću od predratnog bankara i industrijalca Stojana Nikolića, koji se odselio za Beograd. U toj kući za vreme okupacije bila je smeštena bugarska žandarmerija koja je tu dovodila, isleđivala i premlaćivala ljude. Petar je imao tri sina i ćerku. U kući živi ćerka Nada udata za profesora matematike Vlajka Josifova.
U ulici je živela i Lepa Vla sa ćerkom Nadom zvanom Kučka. Na imanju ispod njih bila je porodica Olje Janjić Bojadžike i njenog sina Jovana. Od njih su kupili baštu i sagradili kuću Momčilo i Smilja Janjić. Iznad njih je kuća Petra Kočića, generalnog inspektora Ministarstva unutrašnjih dela Kraljevine Jugoslavije sa sedištem u Skoplju. Živeo je sa suprugom Zagorkom iz familije Palikuće. Kuća dominira u ulici izraženim reljefinim obeliscima. Tu je bila smeštena prva zubarska ordinacija u Vranju, potom Javno tužilaštvo, Komunalno preduzeće i drugi. Kuću je od naslednika kupio Milan iz Vlasa koji živi u Nemačkoj.
U delu ulice živela je i cenjena vranjska familija Tabanaca. Ostala je u sećanju baba Savka i njeni sinovi Petar, Dušan i Cake. Petar je bio građevinski inženjer i radio je na nacrtu vranjske Gimnazije; Dušan je jedan od osnivača Sokolskog društva, a Cake je radio u banci. Od Caketa ostao je sin Dušan i ćerka Veroslava koji žive sa porodicama u Boru.
Ispod raskrsnice na početku su kuće Duška Frizera, Bore Kostića, Stošića Tilinaca, a s druge strane obućarska radnja Draže Ignjatovića, kuća familije Djumurdžici.
Jedan od najmarkantnijih likova u delu ulice bio je Tihomir Stošić Tile šofer. Doselio se u ulicu 1936. godine iz Panađurišta. Izučio je šoferski zanat, pre Drugog rata vozio kamion i terao drva za gazda Nikolu Milisavca. Bio je jedan od najomiljenijih taksista koje je poratno Vranje zapamtilo. Druželjubiv, boem i „šaldžija“, kako su govorili Vranjanci, isticao se humanošću.
TILE ŠOFER
– Nikad nije znao da kaže „ne mogu“. Jednom prilikom, na taksi stanicu ispred crkve došao je momak i zamolio da ga odveze do Trgovišta jer je imao smrtni slučaj u porodici. „Nemam pare majstore, a utepa me žal“. „Sedaj u kola, idemo, će platiš pijenje u kafanu kad završiš školu i zaposliš se“, rekao mu je i povezao ga. Bila je zima i sneg, a Tile je mladića odvezao do sela iznad Trgovitša. Svi koji su ga poznavali u Vranju znali su i njegovu uzrečicu kada bi okrenuo ključ u bravi: „Ajde, laso“, čulo bi se glasno obraćanje autu – priča Dragoslava Stošić Liferanka.
Tiletov sin Dušan Duca Tile takođe je bio šofer omiljen i poštovan.
– Sve si je bija na tatka. Jedanput, obesi se na kapiju sa ruke napred jedan postar seljak, a Duca trči i pituje što mu je. „Onemoćaja sam sinko, be kude doktora, noge me ne drživ. Nego, ako si duševan da me prebaciš do Rudinu“, zamolio je. Duca odmah upali kola i odveze ga. Nema ga, nema, pade noć, mi se sekiramo. Te ti ga ide. „Kude si, be, nesrećo“, derem se od vrata. „Tuj sam, ne li ga odvezo do Rudinu, a on poče da kuka: „Lele, ovde sam u rođaci bija, a oni me pogledujev rebrački, ili me frlji pored put da umrem kako kuče ili vojzi u Golemo Selo, tamo mi je dom“. Što ću, ne li vika na kapiju da sam duševan, fati i odvezo ga“, priča Duca. „Dobre, de, plati li ti? Nema pare, a? A, dade li ti jedno pile ili pet jajca barem“. „Jok, ne se je setija“, ubeđuje si Duca sam sebe – kaže Dragoslava.
Za Ducu Tileta u Vranju se govorilo: „Pogledaj ga, prav dvorski šofer“. Vozio je dugo Vlajka Stojanovića, glavnog u vranjskom srezu, potom u opštini Duška Devedžića.
U ulici se slabo druže, mnogi se gledaju mrko preko kapije.
– Ovoj je belkim gospodska ulica, kapije su zatvorene, ako se najaviš će te primiv. Šalim se, nije svuda tako, ali nije nikad bilo kao kod nas u Odžinku odakle sam devojka. Tamo idev po ulicu i pevav: „Enu gu na prozor, Pižinka rošava devojka“. Danas, dođe poslednje vreme. Ranije se znalo- u ulicu jedan lopov, a sad vrijev. Obraše limon na komšiku, toj se neje dešavalo nikad – ističe Dragoslava.
– More, sve se otkači od lanac jer se uništi patrijahalna porodica. Koj koga sluša danas? Deca tatka ili tatko deca? Ne mogu da firaju kuće gde se deca redovno služe sa četiri zbora: „neću, ne mogu, baš me briga i daj pare“ – dopunjuje Bora.
PRIZREN KAFANA
Leto. Od vrućine i omorine opusteli sokaci. U centru varoši, lipe sa lišćem utrnule, kao u ramu za slike. Tek u podne, kad Sunce odskoči prema Goliču i čestelinskim planinama, varoš se prene iz dremeži. Trgovci u letnjim odelima sa šeširima od slame na glavi, laganim korakom „nogu pred nogu“, dolaze da otvore radnje načičkane u glavnoj ulici. Ostavljajući momke da počiste ispred radnji i naprskaju kaldarmu vodom, odlazili su na kafu u Prizren kafanu, koja beše tik uz gradsku crkvu. Imali su, napolju, svoje stolove sa belim čaršavima, ispod nastrešnica koje su zaklanjale od sunca. Kafa sa mirišljavim grčkim lokumom služila se u džezvama i sipala u porculanske šolje sa ukrasnim drškama. Pili su je polako, uz dim žutog kao zlato hercegovačkog duvana, gustirajući je uz tih, isprekidan razgovor o svakodnevnim trgovačkim probelemima. Odlazili bi odjednom, kao po dogovoru, a ispratio bi ih gazda kafane Blagoje Bogdanović Čatlajac, naočit, sa pantalonama na pruge, prslukom od štofa i mašnom oko vrata..
Eh, kako beše letnje veče u varoši kad padne sumrak i navali svežina iz Ćoške i sa Pržara. Tad sve živne, otvaraju se porte i kapije i izlazi na sokak, deca se igraju, a stariji sede na klupama i odmaraju uz razgovor. Varoš imaše puno boema, meraklija sevdaha i derta i čim padne mrak krenuli bi u kafane da „blaže dušu sas špriceri dok ne s`mne“.
U kafanu Prizren pristizali su Andra Petrović, Rade Nakić, Mile Pile, Mile Barbače, Rade Džolja, Ranko Kanabdžija, Stanko berberin, Dušan Doktor, Vasa Liferanac, Duško Budurac, Merza, Vasa Piža i drugi. Posebno mesto imali su prosvetni radnici, poput Ante učitelja, Uroša Trajkovića, Mirka Mihajlovića Davulike, Ivana Puljevića, Srete Grneta, Srete Bogdanovića, Vlade Simonovića i drugih. Tada se palila skara, a vešte ruke Vlade iz Leskovca pravile su najbolje čevapčiće, uštipke, ćulbastije i ostale specijalitete. Somuni su se donosili iz obližnje turske pekare. Dok stignu ćevapčići, gosti su obožavali da vruć somun umaču u zejtin i kupnu posoljenu alevu pariku. „Sas somun se najedosmo, a ćevapčiki će mezimo uz vino“, govorili su. Kelner Dušan iz Bujkovca nije imao pauzu ni znoj da obriše. „Dete, daj još kilajku belo, ladno da je kako zmiče i sifon sodu obavezno da ga nagazimo odozgor“.
Orkestar iz Gornje čaršije, sastavljen od gitara, violina, basa i tambura počinjao bi starogradskim pesmama da polako kruži između stolova. Baršunasti glas gitariste Bektaša krenuo bi sa pesmom „Hladan vetar poljem piri“, a kad bi kazaljka na džepnim satovima najavila ponoć završavao sa „Otvori mi belo Lenče, vratanca“. „Ne, tuj, mora da si idem“, udisao je Mile Pile.
– Kafanu je otac držao pod kiriju, a bila je u vlasništvu braće Branka i Ace Džuvarevića. Nalazila se tik pored crkve, išla u dužinu i pružala se sa tri štale, ajetom i dvorištem čak do današnjih penzionerskih zgrada u naselju Češalj – kaže Smilja Janjić.
Kafanski prostor sastojao se iz velike sale sa oko 50 stolova poređanih u četiri reda. Imao je i intimni deo, salu sa bilijarom, gde su se igrale i ostale igre sa kartama i dominama.
– U dnu kafane nalazio se drveni šank u kome se točilo piće. Isticao se veliki aparat za pivo koje se hladilo pomoću leda koji je uziman iz ledenica iz duboko ukopanog podruma. Ledenice su bile sanduci u kojima se stavljao red leda pa red slame. Led su iz Morave zimi donosili na volovskim kolima seljaci i dobijali novac. U kujni su bila dva ozidana šporeta, potom ozidani đeriz, nalik na sudoperu u kojem se vodom sa bunara ili ulične česme pralo posuđe. Voda je kroz cevi oticala u uličnu vadu. Uz kafanu, postojala je radionica za izradu soda vode i klakera kojom je rukovodio Blagojev brat, Bogdan – priča Smilja.
Danju, a posebno subotom bila je gužva u kafani, tražilo se mesto za doručak i ručak. Pijaca koja je bila u blizini, ispred današnje pošte, činila je svoje.
– Kuvala su se razna jela, a glavna je bila majka Leposava koja je podnosila najveći teret rada u kafani. Imala je dve kuvarice, četiri spoljna momka, a i mi deca iz kuće smo pomagali. Po desetak je radilo u kuhinji, posla je bilo na pretek, a hrana osim u kafani nosila se i po kućama, oficirkama i drugim gospođama – navodi Smilja.
Osim piva, najviše se služilo domaće vino i rakija. Vino i rakiju, Čatlajci su sami proizvodili od grožđa iz svoja tri vinograda kod železničke stanice.
Kafana je imala pet soba za noćenje i uvek su bile pune. Radila je i posle Drugog rata dok je nije konfiskovala nova vlast, oduzela i prenamenila, deleći prostor, za druge poslove.
SVINjČE
Baba Marija Kalaska, koja je živela u kući gde je sada radnja Draže obućara, čitala je unuku Miletu Bondetu tekstove iz čitanke osnovne škole srpskog naroda u Turskoj carevini iz koje je svojevremeno učila. Mile pamti zanimljive opise domaćih životinja, kao što je svinjče.
„Svinjče je ružno, – piše u Čitanki – ima podužu njušku, krive oči, klopave uši, povrh leđa nakostrešenu čekinju, zakovrčen repić, debeo trbuh i kratke noge sa četiri papka. Najvoli brlju, te je uvek prljavo; otuda se i prljavoj deci kaže, da su kao prasci. Kad se svinje kolju, pa topi mast, onda mnogo dece jedući halapljivo čvarke i kobasice, onom maščurinom ukvari se, te oboli, a neko i glavom košta. Deca treba da se klone svinja, jer mnoga krmača nasrne na decu i osakati ih“.
– Imalo se koristi od Čitanke – smeje se Mile – kao deca izbegavali smo kočine i svinje. Ipak, kobasice i čvarke smo poštovali.
Pratite InfoVranjske.rs i na Facebook stranici portala.