Bolje mrtav pijan, nego mrtav trezan

– E pa, novinare, proslavismo Vidovdan, najveći srpski poraz do Miloševića. Ajde na patericu, da popijemo još po jednu, ovako pred fajront, za dušu na kosovski junaci, i za zdravlje na ove žive mučene kosovske i naše duše. I tako, slavimo si Kosovski boj, jedemo, pijemo i kukamo. Što li bi bilo da smo pobedili? Nego, ovako odabrasmo carstvo nebesko, postanasmo nebeski narod, sve za dušu, a ništa za u gušu. I naši srpski porazi najviše slave oni koji su ih i izazvali, što pred svaki pičvajz vuku mačku za rep, šajkaču na šuplju lejku, mašu s barjaci, guslaju junačke pesme, muzika im svira „Marš na Drinu“, oni mrtvi pijani, bolje, kažu, mrtav pijan nego mrtav trezan, deru se – „ne damo Kosovo“, kao da ih neko pita, i -„ima da se borimo do zadnje kapi krvi“, ali tuđe. A kad počne okolo da kandi barut i da fuždi olovo, u gvožđe banjaju pa na vatru suše, ti junaci odma decu u inostranstvo, a oni pod jorgan planinu. I čekaju ishod, da li će pobedimo ili izgubimo, a svejedno im je – a pobedili a izgubili, oni su ovako ili onako u ćar, odma se prilagode i na poraz i na pobedu. Nego, sve će to narod pomlatiti, dobro li reko?
– A oko Vidovdan ima i čudne situacije, da ne kažem smešne, da nije tolko tužno. Tiki, dan pred Vidovdan, idem ja u šetnju po glavnu ulicu, ruke na dupe, nogu pred nogu, gledam izlozi, sve ono što ne mogu da kupim; al nekako opet ti milo, važno da država firaje, i oni pomenuti savremeni srpski heroji, sad ih zovu nekako drukčije – tak… tan… e, tako de, tajkuni! Kad, pred mene onaj čilager, član SUBNOR-, militantnog krila PUPS-a, član, iako je četerespete imao jedanaes godine. Utoporio se kao čindo u presolac, nosi neki koverat u ruke. Na rever, značka Titov potpis, oko gušu kajla, ovolika krstača. Ete ti ga, u susret mu ide drugar, i on borac. Smrt fašizmu sloboda narodu, pomoz bog, ruke šire, u lice se ljube. Kako si, što si, što ima novo, ima li nešto za jaribaš, he he he. More, pušti to, kaže mu onaj prvi, a mrtav ozbiljan, to sam odavno batalio zbog borbu za otadžbinu, nego, će idemo li sutra u crkvu?
-Onaj izbulji belci, ukoči se, pobele pa pocrvene, pa kad ripna, kao poparen pet`l – tooo, kaže, znao sam, znao sam! Što si be znao, zbuni se drugar mu. Znao sam, kaže onaj, da maršal nije mrtav, da naše opet će se vrati! Pa kad zapeva – požuri druže, brže, još brže! Idemo, kako neće idemo, da se podsetim na mladost, uvek se zaplačem kad gledam onaj film, de Miki Manojlović igra partizanskog komandanta, pa pred crkvu iz džip kad naredi, ovako s ruku – razvaljuj! Eee, mladosti, mladosti, more još sam kadar stići i uteći i na strašnom mestu postojati!
– Onaj utoporeni sve kao pokušava nešto da mu kaže, ali ovaj upao u revolucionarni zanos, i neminovno ide ka leva skretanja. Čekaj, kaže, posle će mi pričaš, a sad sećaš li se kad brijasmo onoga popa na suvo, s teslu, a on vreka kao jare kad ga koljav?! Pa onoga u milisavsku kuću, ti mu u podrum besiš ciglu na jajca, a ja u kancelariju na katedru jarim popadiju što je došla da moli za njega, pa se zamenimo?! A najslatko mi je sećanje, to dajma sanjam, kad jašismo vladiku Pajsija! Pa sve podvriskujemo – điha pope, moj te ope! Znači, sutra se vraćamo u stara dobra vremena, i krajnje je vreme bilo nešto da se preduzme, od kako se restaurira kapitalizam, popovi počeše nas da jašu, i unuke naše! Čujem, i kralja oće da vrate; oprem dobro, na vi ga! I njega ima da ga namavamo kao gluvu kučku, kao tatka mu, u mrsku Ameriku! Amerika i Kanada biće zemlja udruženog rada! Kazuj, kad idemo sabajle, da trčim doma da izvadim kožni mantil i čižme, da se izvetri, čekalo je to svoj trenutak, redovno je uljeno i održavano.
– Čekaj be, stani, poče onaj prvi da se odzrća kao mečka kad gu skubev, cela čaršija gleda i krsti se, ne idemo sutra u crkvu da jašimo popovi, idemo da slavimo krsnu slavu SUBNOR-a, svetog velikomučenika cara Lazara, evo pozivnica, čitaj što piše: neka vas bog čuva – amin! Pa program slave: sveta liturgija, rezanje slavskog kolača, pa slavsko posluženje. A vidi napred: ovamo sveti care Lazo, od Srbije glavo, a do njega odma petokraka, što sija usred mraka. Druže,
nema više leva skretanja, sad je u modu srpsko pomirenje!
– Onaj odma pomodre, i stavi ruke u džepovi. K k k, poče da muca kao nem za mindžu, kakva krsna slava SUBNOR-a? Takva, šarena, vika mu drugar, nego sutra odelo i mašnu, danas da postiš, da mož sabajle da se pričestiš! Eee, onaj obesi ulj kao pet`l u selsku torbu, će se pričestim ja odma sad s parabelu, moj ratni plen, pravo u čelo. I vi li izdadoste? Ma još onda ste mi bili sumnjivi, kad ono pred kraj rata dođoste iz četnici i predadoste se na Jovu Bokčana. I odma sam mu predlagao da vas strelja, a on, moj idol, onakav krvnik, sažali se – pušti, kaže, detišari, još ni bradu nemaju; sve to ima da bude dobar komuništa. Svoje ne dam, tuđe dizam, to se zove komunizam. I do skoro se kuna u onoga našega stihodelju, ugljara, što je teo popovi da besi od njihova creva, ali i on izdade revoluciju, preveri i ode u sujeverje. Ništa, samo parabela!