Mesečina kraj Odžinke

Na livade konji, rživ od radost, a mi razuzdani. Cigani sviriv, skidav mesečinu, dušu blažimo sa kanačiki vino, sa pesmu lečimo sve što uteče i takoj dočekamo zoru. A kad svane odemo u furnju, kupimo simiti, pa dom

Korito reke Odžinke u gornjem toku, kod prvih kuća, beše duboko pet metara. Voda, plahovita i brza, dolazila je iz podnožja Krstilovice i Goliča. Od prvih kuća kod Pirindžinog sokaka, pa naniže, obale reke behu išarane blagim, dugim putanjama kojima se prelazilo s jedne strane na drugu, kod komšija i poslom. Kad bi nadošla, voda bi nosila sve pred sobom, ali poplava zbog dubokog korita nije bilo.
– Jednom godišnje obavezno bi nadošla golema voda i očistila korito. Kad dođe leto tu smo se kupali, a ranije žene su prale prostirke iz kuća, posebno pred Uskrs i druge velike praznike – priča o gornjem delu Južnomoravske ulice Milkica VELjKOVIĆ – Mica Biridžikova.

DUVAN I ŽETVARKA

Pored reke bile su brojne šljive džanarike, topole, breze i vrbe. S leve strane, odozgo od Goliča, bila je zemljana utabana putanja.
– Veza sa gradom bio je sokak, a naniže rekom prema današnjoj Kosovskoj ulici bila je putanja koliko čovek da prođe kolicima. I ta putanja se prekidala na nekim mestima. Kuće su bile uvučene u dnu velikih dvorišta, sa kapijama i kapidžicima i zidovima od nepečene zemlje koji su ih opasavali – kaže Zoran MITIĆ Pirindža.
Kuće su većinom bile oniske, pokrivene ćeramidama. Pred ulaznim vratima je bio jedan stepenik, unutra dve sobe, hodnik i špajz. Ispod jedne od soba duboko ukopan podrum. U sobama, na nabijenoj zemlji stavljale su se rogozine, a potom tkane prostirke – ponjave.
Sirotinjsko, težačko vreme i uzgajanje duvana obeležili su život žitelja oko reke Odžinke.
– Duvan su sadili svi na okolnim njivama koje su se pružale ispred sela Sobine, između Odžinke i Šapranačke reke. Zeleneli su se listovi duvana kojima kraja nije bilo. Noću, najstariji je budio familiju, odlazili bi bunovni, deca su nastavljala da spavaju u brazde, a stariji, sve što je u kući, koristeći mesečinu krenuli bi da rade dok ne pukne vrućina i vršnjik ne udari na glavu. Tada se odlazilo u hladovinu, jeo vruć mešen hleb i ono što bi se našlo u kući, a obavezna je bila „žetvarka“, salata od sirća i belog klucanog luka koja je osvežavala i vraćala snagu – navodi Milkica.
Stariji žitelji sokaka, redom, žale za prohujalim vremenima. Srba Biridžik nije zaboravio priče kada su njegovi preci kupili kuću od Stane Tumanke, 1871. godine, o tadašnjem davanju oduška životu.
– Na livade konji, rživ od radost, a mi razuzdani. Cigani sviriv, skidav mesečinu, dušu blažimo sa kanačiki vino, sa pesmu lečimo sve što uteče i takoj dočekamo zoru. A kad svane odemo u furnju, kupimo simiti, pa dom. Cena, stoji ispred vrata, mete. «Dobro jutro, gazda Mito»? – vika. «Dobro veče»! – odgovorim i odem u bašču, pod dud, da na rogožu dočekam sunce kad odskoči prema Golič, pričao je Mita, a kasnije prenosio komšija Tane Funci – priča Srba.
Njihovo vreme pratile su igre oko reke i na širini za koju se sada kaže „novo naselje kod Djokinog kafančeta“.
– Izmišljali smo razne igre, reka je bila idealna za žmurke, širina za igre s loptom. Kad smo stasali kao devojke i momci, okupljali smo se na velikom kamenu kod Pirindžinih i uz gitaru i pesmu provodili večeri. Lepotom glasa i svirki prednjačili su Pera Tuman i Jova Talimat. Bilo nas je puno, glavni sedaju na kamenje, sviraju i pevaju, a ostali posedaju na zemlju u krug i slušaju – priča Milkica.
Zoran Pirindža pamti okolne bašte, voćnjake i vinograde.

TREŠNjE

– Kao deca znali smo svaku trešnju, prasku, gidžu. U baštama gde su najslađe krastavice, pardajzi jabukari, gde može da se dođe do belog kukuruza koji se uveče peče na žaru – kaže Zoran.
Najviše su odlazili noću u Gičin vinograd gde su bile najbolje trešnje kalemke.
– Muke su ljudi imali, nikako da održe trešnju od dece. Poljak nam nije mogao ništa jer smo planski radili. Dovoljan je zvižduk, znak za skok sa trešnje i beg kroz žicu putanjom do reke gde smo bezbedni – ističe Zoran.
Nekadašnje druženje danas nastavljaju komšije iz starije generacije. Kod Biridžikovih kapija se nikada ne zatvara, komšije redovne dolaze na bunar po vodu.
– Posebno se poštujemo mi koji smo tu odavno fatili koren. Ljilja Tumanka, Bilja Palanzinka, Milena i ja odlazimo jedna kod druge na kafu, činimo laf, požalimo se, pofalimo se – navodi Milkica.
U ulici je i deo familije Nokini. Vremešni Vlada Kostić, veliki zaljubljenik u fudbal, ne propušta ni jednu utakmica na televiziji.
– Igrao sam fudbal odmah posle rata, bio sudija i trener. Klubovi kao što su bili „Koštana“ i „Alfa“ biće uvek prepoznatljivi po meni. Bio sam fanatik, nisam štedeo ni` vreme ni` sebe. Novac kod mene nije igrao nikakvu ulogu. Sve sam radio iz ljubavi. Kad držim trenig dešavalo se da dođe toliko dece da ne znam kako da ih sve animiram. Snalazio sam se, bio strog ali pravičan, govorio sebi i drugima: „Ako mi na sledeći trening dođe makar još jedno dete, uspeo sam u svojoj misiji“. Dolazila su, rađali su se vrstni fudbaleri. Trenirao sam i prve timove, i to s uspehom – priča Vlada.
Brojna familija Palanzini, s desna strane na kraju ulice, osobena po mnogo čemu, obeležila je život u varoši. Časni i pošteni, dali su činovnike, dokrtore, domare, direktore, stolare, profesore, molere… Bavili su se sportom, a Dule Palanza jedan je od pionira vranjskog stonog tenisa.
– Kad se osnovao klub, 1958. godine počeo sam da nastupam na takmičenjima. Stoni tenis sam naučio od studenata koji su igrali u Gimnaziji. Kad dete, postavaljo sam strunjaču pored stola jer sam bio mali i igrao sa vršnjacima. U klub sam primljen posle odigranog turnira. Nastupao sam u postavi koja je ozvaničila početak rada kluba, sa Dušanom Kuzmićem, Blagojem Ježom i Draganom Jajcetom – kaže Dušan Veličković Palanza.
Deo ulice pored familija Palanze, Pirindže, Tumanci, Biridžici, Nokini i Mumuruznice obeležio je i Stoilko Božilović zidar i Sreta berberin.

IDE PO GAZDARICU
Stanoje Kostić Noke došao je u Vranje iz sela Bresnica da uči bozadžijski zanat kod čuvenog majstor Pere. Među dvadesetak zaposlenih bio je najbolji. Ljubomorni, da bi mu napakostili, kolege su ga optužile kod majstor Pere. «Ide po gazdaricu kako kuče po mršljak. Pripazi, b`e, majtor Pero k`d uape dockan će je». Besan, majstor Pera je pretukao Stanoju, pocepao mu odelo i najurio ga, vičući: «Mamu ti seljačku, zato li te primi? Ja na tebe leb, a ti krastavicu u zamenu. I još onuj što se klati, natam-navam. Begaj, oči da te ne gledav, krvavi su, će izleti andžar iz nji će ti izvadim bel džiger i frljim na mačke»!» Stanoje Kostić prešao je da radi kod Kice bozadžije, preko puta kafane «Evropa». Ne zadugo, majstor Pera je shvatio da je pogrešio. «Imaš li malka ak`l u glavu, Noke od rabotu mrsolj ne može da obriše, a ja li ti ličim na opštinsku kasu, pa drž` uzni koj stigne. Sram te bilo»!, besnela je gazdarica. Pera je otišao, izvinio se Stanoji i pozvao ga da ponovo radi kod njega. Noke je pristao. Majstor Pera i njegova žena navodadžisali su Stanoju i on se oženio Danom iz roda Jazinih. Svadbu su pravili 1912. godine.

ŽIVKO TRESORUK
Živko Biridžik bio je apotekarski radnik. Rano je oboleo i ruke su mu se neprekidno tresle. I pored toga bio je vičan na kartama i «vrtenju» para. „Misliš će mu ispadnev pare iz ruke, pa gi još mota oko prsti. Svi zevav dole, a k`d gi opušti u vis gotovo. Kako pločke poletiv i padnev, zalepiv se za zemlju. Mame mu ga, ovaj tresoruk ne ošuri“, govorilo se po Odžinki. «Za poker i ajnc pravi je majstor. Igrav mu ruke kako na zajca srce pred klanje, gledaš u nji umesto u oči i nikad ne znaš da li što je dobar ili tropa» – govorili su kartaroši. Po njemu, u Vranju je nastala izreka «Tresev ti se ruke kao na Živka Biridžika»!

PERA GOLUBAN
Petar Stojanović Goluban voleo je golubove, „letnju đuvečku, vruću i ljutu da se maca i znoji dok se jede“. Ipak, ženu Stojanku stavljao je na prvo mesto. Govorio je u društvu: „K`d gu cunem mislim obrašče će vu pukne. Mnogo je mila, za č`s u pamet ti ulegne. T`g kako golupče u ruke da držiš. Miluješ, celivaš, kako kapku vodu gledaš i čuvaš“. Ratovi su prekinuli srećnu porodičnu idilu. Bio je mobilisan 1912. godine i nije se vratio živ. «Ni kosti mu se ne znaju gde su«! – kukali su po kući. Jedino Stojanka do kraja života nije verovala da Petar nije živ. A, živela je oko 90 godina. Svakog dana izlazila je na reku, gde je bila putanja, stajala jedno vreme i vraćala se kući. Unuci su to primetili i pitali je: «Nane, što stalno izlaziš na reku»? «Čekam Peru, belkim će se vrati»! «Nane, poginaja je»! «Neje deca, ne znajete vi Peru. Mnogo je ubav, neka ga je namamila, prevarila, ima gi tamo vračarice, bacile su mu žarčiki oslepile mozak. Ama, će se vrati! Znam ga, ja. Će ga povuče žal za deca što je ostavija»! Brisala je sasušene suze crnom maramom, a kako ne bi, kao mladi oboje omaleni i punački, jedri i kršni mamili su poglede u varoši. „Stvoreni jedno za drugo, kako manistre ispod gušu“, govorilo se.

PARE U DžEP, LOPOVI U BOCKE
Blagoje Pirindža izrastao je u momka kao od brega odvaljenog. Preko dva metra visok, krupan, sa nataknutom šubarom na glavi i dugačkim brkovima, kad bi prošao sokakom svi su se sklanjali u stranu. A tek, kada bi uzjahao konja belca i podigao u vis radikalsku zastavu i krenuo u agitaciju po okolnim selima. „Seljaci, srpski junaci, koža je jedna i uvek je na šiljak. Od naše gazenje šare obavezno ostaju, al` ako dođev demokrate na vlast će vi gu oderev, gologuzani prvo gaće mora da zakrpiv“, vikao je. Otvarale su se porte, ljudi se klanjali, nazivali boga i pozdravljali njihovog Blagoju, na «batka Mane sina». Iz jedne takve agitacije u selu Otulja, vratio se sa nevestom Danicom. «Tatko, uzedo je zbog ubavinju i rabotu. Daj blagoslov, nemoj da vikaš, kako k`d pineš malka: seljački opanak neće prođe naš prag“. Blagoslovi za kućni berićet» – saopštio je Manetu. «Tvoja volja, sinko, tvoj merak, vodi samo račun k`d skine opanak i razgazuje sandale. Drži čvrsto dizgini u ruke, sekni, obali, nagazi, posle ima da poštuje svaku kocku šiker iz tvoju ruku“ – blagoslovio je Mane i krenuo da sprema svadbu. Veselje je trajalo danima. Pilo se, lumpovalo. «Samo familija ima ih sto» – krstili su se meštani.