Državnu bezbednost zanimali četnici i Pahomije

Eko Taxi Vranje

Državnu bezbednost zanimali četnici i Pahomije

Koliko god to zvučalo blesavo, Centar Resora državne bezbednosti u Vranju revnosno je pratio pokušaje navodnog formiranja paravojnih odreda četnika na jugu Srbije. Reč je, naizgled, o paradoksu, jer su takve formacije zapravo delovale pod okriljem države na ratištima širom bivše Jugoslavije. Samo što su ovi, kao, hteli da usput sruše Slobu. Osim toga, Služba je detaljno opservirala i delovanje episkopa vranjskog, koji je okarakterisan kao blizak saradnik ekstremne desnice



U Brozovo vreme se znalo: „antidržavni elementi“ trunuli su po kazamatima ili tucali kamen na Golom otoku. Doduše, takvi su se sa „južne pruge“ mogli nabrojati na prste. Južnjaci koji nisu bili zatočeni, a imali su nešto malo manje opasno protiv vođe, bili su, debejskim rečnikom, „na merama“. To je značilo dve stvari – ili ćutiš i trpiš, ili „pevaš“.
Operativci OZNA-e, UDBA-e SDB, RDB, danas Bezbednosno-informativne agencije (BIA), kako god, na jugu Srbije bili su relaksirani. Malo „šiptarska iredenta“, malo „ekstremna emigracija“ (čitaj: gastarbajteri na godišnjem odmoru), malo „paravojska“. Ili, ako nema napred pobrojanog, isleđivanje jadnika koje je alkohol u kafani prevario da izgovore reči „maršal“ ili „kralj“.

„LAUFER“ JE MALO DETE

Sa Slobom, međutim, počinje ozbiljnija politička zloupotreba tajne policije. U prestonici već lete glave. I u provinciji se izmišljaju gomile domaćih izdajnika, stranih plaćenika, „podrivača ustavnog poretka“ koji, posebno nakon raspada bivše SFRJ, Srbiji (čitaj: Slobi) rade o glavi.
Centar Resora državne bezbednosti (RDB) u Vranju, čudi li to, prati trendove. Po subordinaciji. Od Jovice Stanišića, pa i potonjih, do zadnjeg operativca u Preševu. Po čitavom jugu Srbije pripadnici tzv. tajne policije, pojačani saradnicima i dežurnim potkazivačima, ganjaju zlu opoziciju. Svrbi ih ispočetka šta to rade pripadnici Srpskog četničkog pokreta (SČP) koji u nastavku priče, zbog zabrane delovanja, „ubrizgava“ dobar deo članstva u SPO i SRS.
Metodologija rada Službe ne menja se posebno. Informatori, doušnici, operativci, svi „ snimaju i slušaju“. Opozicionari na stranačkim i drugim skupovima primećuju da su pod nadzorom. No, primarne arhive su nedostupne. Pa niko ne zna šta to oni tamo pišu. Mnogo toga je spaljeno. Nakon 5. oktobra oko 8.000 strana u Centru u Vranju. Ostatak papirologije, mikrofilmova i elektronskih zapisa brižljivo se čuva i danas. Treba li reći – daleko od očiju javnosti.
Ali, haški optuženik i neprikosnoveni radikalski tata, dr Vojislav Šešelj, ne miruje. I opet otkriva tajne BIA. Četiri najnovija toma njegovih sabranih dela (promovisanih prošle sedmice u Vranju), pod nazivom „Vojsilav Šešelj – policijski dosije“, nakon godina autorovog prepoznatljivog verbalizma (na slobodi i u sudnici) i pozivanja na već čuvenog „Laufera“, prvi put nude originalne dokumente sa datumima, potpisima analitičara i operativaca, delovodnim brojevima. Tu su i dokumenti Centra RDB u Vranju. Pominju se neki ljudi.
Najpre, Jovica Stojmenović iz Bujanovca. Udarna pesnica SRS na ovom području. Od osnivanja pa sve negde do 2001. (vidi okvir). U dokumentu od 10. aprila 1995. godine (sa evidencionim brojem 95-94684 i delovodnom oznakom 23398) vranjski Centar RDB izveštava beogradsku Petu upravu. Reč je o „aktivnosti ekstremista SRS sa posebnim osvrtom na paravojno organizovanje i naoružavanje na području CRDB Vranje“. Operativci bliže opisuju svoja saznanja, citiramo: „Stojmenović Jovica, predsednik Okružnog odbora SRS sa sedištem u Bujanovcu, glavni je koordinator aktivnosti ekstremista iz redova SRS na ovom području. On zagovara ideju o ilegalnom organizovanju i naoružavanju pripadnika stranke i formiranju tajnih spiskova članova stranke na kojima bi bili pripadnici stranke iz redova MUP-a, VJ i rukovodioci društvenih firmi“ – tvrdi se u dokumentu.
Na račun ovog radikala iznose se tamo i teže optužbe:
„Stojmenović se zalaže za izazivanje sukoba sa Šiptarima na području Preševa, kao i izazivanje incidenata na granici sa BJRM u cilju korišćenja situacije za nasilno preuzimanje vlasti u Srbiji“ – kaže se u izveštaju.

TRAJČE IZ SKOPSKE CRNE GORE

On je, dodaje se, zajedno sa već čuvenim poslanikom SRS Branislavom Vakićem (onaj niški bokser koji je svojevremeno u skupštinskom holu nokautirao poslanika SPO Mihajla Markovića), „glavni organizator, koordinator i usmerivač aktivnosti ekstremista“. Iz Beograda je, tvrdi se, „nakon hapšenja Šešelja doneo plakate sa Šešeljevim likom na kojima se predsednik republike (Milošević, p.a.) optužuje i osuđuje da je izdao nacionalne interese“.
Operativci tajne policije opisuju da je mirođija u ovoj čorbi, navodno, vladika vranjski Pahomije. Naime, najpre se kaže da „ova aktivnost iz SRS nailazi na podršku i blagonaklon stav ekstremnijih pripadnika SPC na ovom području“, i dodaje:
„U prvom redu vladike Pahomija koji je došao iz bivše BIH i aktivan je u kontaktu sa Srbima u BJRM gde podržava radikalnu struju i ekstremne pojedince, pripadnike SČP kojima pruža utočište u manastiru Prohor Pčinjski, kao što je to slučaj sa Kmetović Trajčetom iz Skopske Crne Gore. Zajednička aktivnost SRS i SPC došla je do izražaja prilikom nasilnog zauzimanja dela konaka manastira Prohor Pčinjski kada je došlo do uznemiravanja i osude njihovog postupka od strane građana sa ovog područja“ – izveštavaju iz analitike vranjskog Centra RDB.
„Neprijateljsku aktivnost sa pozicija srpskog ekstremizma i terorizma“, po mišljenju vranjskog odeljka Službe, osim već pominjanog Kmetovića, ispoljavaju i Zlatko Mladenović, predsednik mesnog odbora SRS u Vladičinom Hanu („zagovara obaranje postojećeg sistema nasilnim putem, fizičku likvidaciju predsednika republike i drugih visokih političkih rukovodilaca zemlje, stvaranje ogranka paravojne formacije SČP, planira njeno naoružavanje“ i sl), a posebno Miodrag Popović iz trgoviškog sela Kozji Dol. Njega operativci karakterišu kao „komandanta četničkog odreda u Trgovištu“. Svi već pomenuti, sa sve Popovićem, prema već citiranom dokumentu Centra RDB, bili su „na merama“ od jula 1993. godine. Tada, navodno, počinje njihova „pojačana i organizovanija aktivnost“. Preciznije, od momenta kada se u selu Kozji Dol priređuje parastos pripadnicima SČP poginulim u Drugom svetskom ratu. Analitika izveštava Petu beogradsku upravu:

PARASTOS ČETNIČKOM KOMANDANTU

„Ovom skupu prisustvovalo je oko četrdeset članova, a gosti su bili Stojmenović i Vakić. Nakon ovog događaja, 19. avgusta 1993. godine, na verski praznik Preobraženje, u navedenom selu je u prisustvu pedeset građana, među kojima su bili Vakić i Stojmenović, dva savezna i tri republička poslanika SRS sa juga Srbije i Kosova, postavljen nadgrobni spomenik na grob Petruša Stefanovića, četničkog komandanta iz Drugog svetskog rata – stoji u dokumentu.
Tu je, kažu debejci, dotičnom prigodom navodno formirana paravojna formacija „Četnički odred pčinjskog kraja“ od četrdeset članova.
– Za komandanta je proglašen Miodrag Popović iz sela Kozji Dol. U čin četničkog vojvode unapredio ga je tom prilikom Vakić koji je na ovom skupu istakao da je cilj formiranja odreda zaštita srpskog stanovništva u BJRM, a odred bi učestvovao i u eventualnim sukobima na Kosovu – navode iz Službe.
Zaista je čudno da se vranjska tajna policija ovako odnosi prema navodnim pokušajima formiranja paravojnih formacija na jugu Srbije. Pa zar nisu upravo one bile od velike koristi državi na raznim ratištima. Nego, da. Ovi su, kao, hteli da usput sruše Slobu.


JOVICA STOJMENOVIĆ
TO NEMA BLAGE VEZE SA PAMEĆU

Jovica Stojmenović, iako sebe danas naziva „polubivšim političarem“, i dalje je aktivan u SRS kao potpredsednik Okružnog odbora za Pčinjski okrug. Iza njega je, moglo bi se reći, bogata stranačka i politička karijera. U tri mandata republički, jednom savezni poslanik. Participirao u skupštinskim odborima za bezbednost, inostrane poslove i saradnju sa Srbima izvan Srbije. U stranci član Centralne otadžbinske uprave u četiri mandata. Uvek prvi na izbornoj listi SRS na jugu Srbije i u Kosovskom pomoravlju. Kaže, u zatvoru je bio sedam puta, ali „uvek zbog politike“. Najduže u Gnjilanu, trideset tri dana, kada su radikali, uprkos zabrani, hteli da održe miting u tom gradu.
– To što sam bio „na merama“ državne bezbednosti mi nije nepoznato, niti čudno. Kontakti sa državnom bezbednošću uvek su bili na njihovu inicijativu, obično pred naše mitinge kako bi se dale garancije za bezbednost. Bio sam narodni poslanik i to su uvažavali. Sve je bilo intenzivnije kada ovde dolazi Šešelj. Njihov se rad uglavnom svodio na „procenu“ – ima li u nečemu što se planira, događa ili se treba dogoditi elemenata ugroženosti sistema i državnog uređenja i sično.
Čovek koji je prošao sito i rešeto u radikalskoj istoriografiji od početka devedesetih dodaje da je uvek znao kada SDB ubaci njihove ljude, doušnike, infomatore, u redove ili na skupove stranke.
– Uglavnom se radilo o ucenjenim ljudima. Međutim, bilo je i dobrovoljaca. Ti ljudi su infiltrirani da bi prenosili tamo gde treba šta ja pričam na stranačkim sastancima. Za mene je to bio veliki izazov.
Stojmenović naglašava da pola od iznetog u dokumentima Centra RDB o njemu „nama blage veze sa pameću“.
– Da je to bilo tačno, zaglavio bih debelu robiju. Mi smo se samo postrojili u Kozjem Dolu, odali počast pogunulom četničkom komandantu i to je sve. Bilo je tu četničkih simbola. Ali smo samo rekli po koju reč o časnoj ulozi četničkog pokreta i kraljeve vojske, a nismo formirali nikakve paravojne formacije. Međutim, to nije smetalo tadašnjem uredniku „Politike ekspres“ da me opiše kao „četničkog vojvodu koji je formirao četnički odred u Trgovištu, podelio činove i oružje“, te da je da jedinica „spremna da ruši ustavni poredak u Srbiji“.
Stojemnović smatra da od tog terenutka otvaraju njegov dosije u državnoj bezbednosti.
– Prisluškivali su mi fiksni, mobilni telefon, morao sam šifrovano da komuniciram sa stranačkim kolegama, jedva sam se ponekad probijao na sednice skupštine u Beogradu kada je Šešelj insistirao da svi prisustvujemo nekim važnim glasanjima jer je policija pokušavala da nas u tome spreči. Otvarali su nam dosijee, ali smo mi znali da se oni otvaraju kad nešto počne da „raste“. A u tom momentu je strašno rasla politička moć SRS.

MIODRAG POPOVIĆ
STRAH OD POLITIČKE MOĆI SRS

Vranjski Centar RDB okarakterisao je Miodraga Popovića iz Kozjeg Dola kao „ekstremistu koji je, kao dobrovoljac SRS, bio na ratištu u istočnoj Slavoniji i sa sobom doneo izvesnu količinu oružja i municije“. Debejci tvrde: „Popović zagovara nasilnu promenu vlasti u Srbiji i u svojim istupima omalovažava i preti pripadnicima Vojske“. Novembra meseca 1994. godine došlo je, navodno, do fizičkog obračuna između grupe ekstremista iz SRS sa Popovićem na čelu i pripadnika VJ. Protiv članova SRS je nakon toga podneta prekršajna prijava.
– Ne postoji nijedan drugi razlog zbog koga bih mogao biti na meti tajne policije osim ako im je smetalo što sam kao dobrovoljac bio na ratištu u Slavoniji. Ili im je bolo oči moje članstvo u SČP i SRS. Možda im je smetala i simbolična titula četničkog poručnika koja mi je dodeljena na onom skupu u Kozjem Dolu. Iskreno, nisam znao da me prate i prisluškuju, osim što sam od nekih ljudi čuo da su nas na parastosu Petrušu Stefanoviću navodno snimali kamerama. Jednom je obezbeđenje predsednika Šešelja, prilikom njegovog bioravka u Trgovištu, uočilo čoveka koji se popeo na prozor restorana da prisluškuje neformalni razgovor koji se smo tamo vodili sa našim liderom. Ali je taj operativac DB u poslednjem trenutku pobegao. Ostali su samo otisci cipela kraj prozorskog okna.
Popović dodaje da su mu stvari postale jasnije kada ga je, kaže, „policija kidnapovala u zgradi skupštine, dok je bio potpredsednik lokalnog parlamenta, i to u vreme „Sablje“.
– Desetak policajaca, naoružanih „dugim cevima“, odvelo me do moje kuće. Bez naloga su pretresli sve, od krova do podruma. Naravno da tamo nije bilo nikakvog oružja koje sam, navodno, doneo sa ratišta. Tamo su napisali da sam ekstremista koji bi da ruši vlast u državi. Bojim se da su se u stvari uplašili rasta naše političke moći i osvajanja vlasti u Trgovištu.

„EKSTREMISTI“ IZ JELAŠNICE I PAVLOVCA
U Šešeljevim „Policijskim dosijeima“, od desetak naznačenih dokumenata koji potiču iz Centra državne bezbednosti u Vranju, objavljena su svega tri u integralnim verzijama. Ostali su samo pomenuti po broju i datumu. Osim najopširnijeg iz četvrtog toma, prezentovanog u našem tekstu, drugi je iz trećeg toma, od 8. februara 1993. godine. Predstavlja belešku o informativnom razgovoru sa „operativnom vezom“ pod konspirativnim nadimkom „Diča“. Reč je o tajnom razgovoru u Surdulici, a opet imamo „ekstremizam sa pozicija srpskog nacionalizma“.
„Diča“ tu potkazuje Jelašničanina, izvesnog Radeta Ristića, jer mu je ovaj, samo dan pre toga, u svojoj kući pričao o formiranju odreda Srpske garde u Vranju. Taj Rade, navodno, priča da je već u gardi. Prenose se detalji razgovora o planovima naoružavanja, gardijskoj obuci, o instrukcijama koje njenim pripadnicima, navodno, daje Vuk Drašković, pominju česti Radetovi kontakti sa najbližim saradnicima lidera SPO.
Treća službena beleška takođe predstavlja informativni razgovor. Ovog puta od 26. aprila 1993. godine. Objavljena je u drugom tomu Šešeljevog „Policijskog dosijea“. „Na merama“ je Rade Zdravković iz Pavlovca. Čovek je radnik ali, kažu u državnoj bezbednosti, i pripadnik dobrovoljačke jedinice „Četnici iz Južne Srbije“ koju je organizovala SRS. Razgovor je obavljen na inicijativu operativca Službe tri dana pre sačinjavanja službene beleške. Ispitivan je u vezi okolnosti navodnog „paravojnog organizovanja i namere zloupotrebe dobrovoljaca SRS za nasilno rušenje vlasti u Srbiji“.
Iz tog dokumenta saznajemo da je čovek navodno instruktor u obuci dobrovoljaca na poligonu pored kasarne Južnomoravske brigade u Leskovcu. Zdravković, navodno, otkriva operativcu koji je s njim razgovarao da Šešelj od momenta približavanja Slobodanu Miloševiću ima oponente u vrhu stranke. U likovima Ilije Vakića iz Niša i Ljubiše Petkovića iz Beograda. Oni, navodno, u tom momentu žele da pocepaju stranku. Da njima lojalne ljude naoružaju i upotrebe za svragavnaje vlasti u Srbiji. Sve to, prema ovom dokumentu, navodno inspiriše Vuk Drašković. Ovde se pominje i podatak da je MUP od Vakića u Nišu u tom periodu zaplenio izvesnu količinu pešadijskog naoružanja namenjenog ovoj jedinici.


GLAS NARODA

MISLITE LI DA VAS NEKO PRISLUŠKUJE ?

Stevica Stojanović (35), nezaposlen:
– Ne, zašto bi neko prisluškivao mene ?
Marija Pešić (21), student:
– Ne verujem ali nikad se ne zna.
Vladimir Mladenović (25), student:
– Ne, nema potrebe.
Nenad Ilić (27), radnik:
– Možda devojka.
Sanja Andrejević (19), student:
– Ne postoji razlog.



  • Ostavi komentar