Najubavu krušku svinja gu jede

Eko Taxi Vranje

Najubavu krušku svinja gu jede

-Ajde ajde novinare, stara kurvo pijačarko, uđi u kafanu, ovako pred fajront, gledam te, vrtiš se pred nju pola sata, kao gluva kučka. Nane tarja, a? De, de, ja će vikam. Jebi ga, ni strendžeri nisu ono što su nekad bili, vi strani plaćenici ostadoste na bezder… Nego, bog da poživi ove mučene duše, ovi konobari, i instituciju veresije. Kažu, što da pravimo, i u njega je duša, ako je novinar.
-Didiij, glej onu domaćicu, s onoga derepa! Što da praviš, najubavu krušku svinja gu jede. Uh, sestro, što bi ti ja prebajao, samo da imam takat… Pa domindžos, kao bikini, i to samo gornji deo, pa tange, pa tetovaža, pa pis… pig… e taj de, pirsing! A znaš li kako će razlikuješ gradsku devojku od selsku datku? Gradska na pupak ima pirsing, a selska krlježa!
-Pa posle, dižu frku, silovanje u porastu, kažu oni gabori i lezbosi iz nevladine organizacije. Pa slažem se, možda je u porastu, ali ona tebe će siluje, a ne mož ni da pobegneš do sigurnu kuću, a ako se nekako i dokopaš do nju, ne puštaju, kažu, to je samo za žene i decu, mesta su numerisana. Vi muški mož da duvate u vuvuzele, nigersku varijantu kožne frule.
-Nego, kad smo već kod nigeri, seti se za svetsko prvenstvo. Vide li ovi naši sapl`ci, otidnaše u Južnu Afriku kao orlovi, a će se vrate kao petlovi gološije. Pa ajde, neznanje i da razumeš, ne ide mu od anđela da keči loptu, ali neće ni da se zamuči, kao da je tamo otišo na svetsko prvenstvo u bilijar, a ne u fudbal, još leptir mašna mu fali. Gledam, izlaze od teren, a džopke suve, kapka znoj na nji nema. Pa se setim kako je vikao legendarni navijač na naše Dinamo, Iva Totoreja – „ajde be, potrčite malka, muda li su vi s olovo premazani“?!
-I to, ko nas napenali? Ganci! Mislim, fudbaleri iz Ganu, pa ne znam kako da ih nazovem, a da ne ispadnem rasista, da me ne nakabate da mislim na naši, domicilni nigeri iz Gornju čaršiju, Sarajinu i Panađurište; Ganjani li, Ganalezi li, Dragani li?
-Kako zašto Dragani, ti de živiš? Pa svaki onaj Vranjanac s konjsko ime Dragan, ovde kod nas ti je Gane. Osim „tate“, naravno, al on pa nije ni Vranjanac, on je Žbevc. Znaš kako piše u ukrštene reči – čivluk nadomak Žbevca, pet slova. Vranje.
-I uopšte ne znam zašto mi slovimo kao rasisti, to što kažem niger, dođe mu kao kompliment, od dete, pa do dan danas, mator konj, davim se u „negro“ bombone. Još nas i kabate da smo antisemiti, znaš onu legendu zašto su Jevreji otišli iz Vranje, nema ni jedan, da se zakunemo u njega. Kažu, u davna vremena, dok su Ješe još bili tu, jedan od njih uzeo od Vranjanca nekolko jajca na zajam, bio čovek na zor. Ovaj mu da, Židov posle neki dan dođe da mu vrati, tolko i tolko komada. Aaa, kaže Vranjanac, komšijo, ne ide to tako; pa jajca na kantar, što ga mi zovemo palandza, izmeri, kaže, komšijo, kiče ne odripa, dužan si mi još dva jajca. Ovaj donese, odme sve rasproda, zbere familiju, i zbriše u obećanu zemlju, kaže, ovde ni mi fajdu neće vidimo. Neće veruješ, znao sam čoveka, starog, uglednog Vranjanca, što je na pijac nosio jedan prsten kao merku kad pazari jajca, pa koje jajce se protne kroz prsten, on ga frlji na stranu, a koje se zaglavi, to u ceger.
-I uopšte, na tog starog Vranjanca pijac mu je bio opsesija. A pazi ovo – to mesto je za cel svet ženskog roda, ta pijaca, samo u Vranje muškog; a obrnuto, ono što je za ostali svet muškog roda, krastavac, čvarak, kod nas je ženskog – krastavica, čvarka… Nego, pusti to. I taj ti lik svaku božju subotu podrani na pijac, i među oni seljaci pođe kao kaznena ekspedicija. Uplu su agrikole od njega ufatili, više nego od onoga opštinskoga reketaša što naplaćuje pijačne takse. Pošto ovo? Tolko. Eh, tolko! Ne li malka prekara? Da ti dam pola? I onda počne cenkanje do iscrpljivanja, dok gelja ne digne ruke i dođe mu i džabe da mu da, samo da se otkači od bedu. On ništa ne pazari, kako takav gospodin će nosi nešto u ruke, samo utvrdi cene, zapamti tezgu i dođe doma. Žena odma na kakambašiju slatko, kafu, rakiju. Srrk, što treba, ženo, da kupiš na pijac? Pa dva kila patlidžani, kilo papriku, ovo, ono… jajca… Ne, jajca ću ja!
-Onda izvadi plajvaz, napravi spisak, i u dinar prebroji na ženu za pazar; srrk, otkukaj uši i pamti – patlidžani će kupuješ na tu i tu tezgu, treći red od češmu, će ga poznaš seljaka, malko prefrskuje; paprike u drugi red od Žabinu kasapnicu, selja ovolik bandzov, nosi jedan icepen slamen šešir, da ga u njivu ne utepa slunce; sirenje, znaš već sirenjarku, ona što liči na Meril Strip, crveni obrazi, pa rušti… I tako to, ode rob na pijac da pazari. Vraća se otuda, tovareno magare tovar nosi pa se zanosi. Dođe li? Doo…đoo… brev… brev… Dobro, počeškaj me ovde po leđa, ne mogu da dokačim, ne tu, ulo, pogore i ulevo, e tu, tu, off, off, e sad idem ja po jajca.
-Uzme onu alku, i pođe u akciju, jajčari kad ga vide, život da im se povrati. Pošto jajca? Pa prodavam trista dinara gajbu, ali za tebe dvesta, samo potamo se, potamo! A može li za stopedeset? Može, može, samo begaj da te ne gledam! I vraća se čiča, nosi onu gajbu kao trofej, kad, sretne ga sestričina, seca dete od tri četiri godine, unuče mu se pada, i ona pošla na pijac, a detište se dere i otima kao da ga kolju. O, zdravo ujko. Pošto plaća jajca? On da se pofali, pa i smanjuje – sto dinara, sinko, celu gajbu! Ujko, molim ti se, idem na pijac samo zbog jajca, a ovaj moj ugursuz me izede, u glavu mi se uvika, ne rovi be više!!, živ ti sestra, majka mi, daj mi gu tu gajbu, evo ti sto dinara, ti će si kupiš drugu.
-I ujče, ku`će-što će, jajca na sestričinu, ne mož da odbije, ima cela familija da ga pronese kao katila. Pevaj ujko, pevaj rode!





  • Ostavi komentar