Bugarsko tepanje i Altnino buncanje

Eko Taxi Vranje

Bugarsko tepanje i Altnino buncanje

Vlajinski sokak poznat je po mnogim familijama, a krase je ljudi u pričama i anegdotama koje su i danas u svežem pamćenju Vranjanaca. Zato i prenosimo neke od njih kao trajno svedočanstvo na vreme koje je ostavilo večne uspomene



Sećanja na Uroša Markovića trgovca i njegove sinove Sretu i Milana, Gutu i Altnu, Peru i Mileta Grbinoga, baba Danu, Vasu Vražu, Jordana i Dine Češmedžiju, Milana Albatina, Ljubu Strugara, Vladu Furnju, Pop Trajka, deda Arsu, Milana Karauldžiju, Duška Ježu, Milana blagajnika, Milisava i Trajana, Simu Rusa, Voju Francuza i druge ne mogu nikad da izblede.
KO JE IZDAO SIMU: Dragutin Nikolić Gute, koji je ozidao zemunice u kojima su tokom Drugog rata boravili Sima Pogačarević i ostali iz partizanskog odreda, iako je sudski bio oslobođen, do kraja svog života od pojedinaca je bio sumnjičen za izdaju. Povodom pogibije Simine i još dvojice partizana dao je privatnu izjavu Vlastimiru Antiću, 12. avgusta 1977. godine, gde kaže:
„Dogovorio sam se sa svojom suprugom da u slučaju moga hapšenja odmah obavesti određene drugove koji će preduzeti dalje mere obaveštavanja ostalih da se čuvaju. Ona je, odmah, posle moga hapšenja to i učinila. Obavestila je druga Dragišu Nedeljkovića Barbače, Mileta Stankovića u apoteci, Ratka Mladenovića, Jordana Petkovića Filju i drugaricu Slavku Pogačarević. Kasnije sam saznao da su drugovi u Odredu odmah obavešteni od strane druga Ratka Mladenovića i Jordana Petkovića Filje.
Siguran da je supruga sigurno izvršila zadatak, znajući da će drugovi u odredu biti obavešteni o mom hapšenju i da će se skloniti na drugo mesto, budući da se za zemunice već znalo gde se nalaze, ja sam pod velikim mučenjem od strane Bugara rekao gde se nalazi jedna zemunica i to prva koju smo već bili napustili.
U ponedeljak, 22. decembra 1941. godine, u pet sati ujutru, vezanog su me predali zloglasnom Balkanskom koji je lično pošao sa mnom u pratnji jednog kaplara i dva vojnika do sela Sobina gde je bugarska vojska već bila raspoređena.. Ja sam odveo Bugare do jedne napuštene zemunice, pa kada su videli da tu nema ništa ponovo su se vratili prema Sobini, a potom u Vranje. Istoga dana, pošto je deo bugarske vojske bio u toj okolini poginula su trojica partizana: Blagoje Stojanović, Slavko Pešić i Sima Pogačartević i to daleko od zemunica“.
ČEŠMEDžIJA: Jordana Češmedžiju, vrednog i poštenog, svi su voleli u sokaku. Održavao je česme, „lišče neje davaja da padne u korubu“, pričalo se. Njegov sin Stojadin Dine sakupljao je, notirao i sa velikim uspehom pevao stare vranjanske pesme. „Kad Dine zapeva ni Biljana nije mogla da ostane ravnodušna“, govore njegovi drugovi.
TAKO JE SUDjENO: Za Milana Mulju, pričalo se „po cel d`n radi po cel d`n pije“. Voleo je da peva, a kad pusti glas sokak je odjekivao. Imao je u mladosti veliku ljubav. „Ne bidna rabota, takoj je suđeno“, govorio je. Ljubav svog života nije zaboravio, zato se nije ženio. „Da l` će gu razbijem grutku ispod čašku, toj će vidimo“, jadao se. Kad bi zaseo u kafani naručivao bi pesme: „Španske lađe svud po moru, a u gradu ja“ ili „De si Mile od jutra do mraka, evo mamo zanimam se oko devojaka“. Voleo je i da izmišlja reči i da ih ubacuje u poznate melodije. „Oj Jovanke, oj, oj, oj, drž` se za ovaj moj, kaiš od opanke“, s tom pesmom prolazio je sokakom.
ZA KAKVO TOJ PEVAŠ: Za vreme bugarske okupacije Vranja, Milan Mulja je sreo bugarskog načelnika i, onako pripit, obratio mu se: „Načalniče, pridrži ovoj šiše da te pozdravim“. Načelnik je bio zbunjen i uzeo flašu sa rakijom. Mulja je počeo da peva: „Kolubara mutna teči, Bugarin mi m… kreči“… „Za kakvo toj pevaš“, pobesneo je načelnik. Stigla su dva žandara, nisu mogla da ga savladaju, a onda je stigao čitav vod. Sutradan, Mulja je ležao na klupi u dvorištu, pokriven novinama, pio i žalio se. „Bugari mi iskršiše svaku kosku“.
GANDE: Milan Mulja je upamćen kao jedan od najboljih vranjskih obućara. Kod kuće je pravio sandale, cipele, prepravljao stare, od broja 43 pravio bi 41 i prodavao na početku sokaka u glavnoj ulici.
– Kod njega su specijalno dolazili po gande, sandale sa đon od kamionsku gumu i kožni kaiščiki sa šnalu. Toj kad kupiš od Milana, ne možeš da iscepiš dok si živ. Imao je razne mušterije i znao je svakog. Jedan mušterija iz Donje Šaperance pogađao se sat vreme oko cenu za gande. Izvadi Mulja jedne, upakuje i dade mu gi za pola kilo rakiju. Ovaj došja dom i vika od kapiju. „Pojeba ga pijanoga Mulju za džabe mu uzedo gande“. Kad je odmotao artiju imao je šta da vidi. Kaiši falš, a đon od koru na lubenicu premazan za imalin.
KOPANČE DA ŠTRČI: Sokak je bio prepoznatljiv, kao i ostali u starom Vranju, po mnogobrojnim sušnicama za duvan i po pravljenju tarane.
– Kad se mesi tarana, postavljaju se astali u dvor ili na sokak. Mesilo se u društvo. Saberu se po pet, šest komšike i krene sukaljka da leti u ruke. A kude je sukaljka, tuj su i smeške sve dok se kore ne prostru na čisti čaršavi. E, tad se sedne u ladovinu, pa slatko od dunje na kocke, a one rumene kako obraz na devojče kad prvi put sretne momče – priča Bane, ćerka Pere trgovca i nastavlja.
– Tarana se je jela preko celu godinu. Oćeš belu sa sirenje ili blagu sa mleko, pa u đuveč zapečenu i zaljutenu. Još kad ima neko kopanče od kokošku da istrči iz njum, prsti da izližeš.
NESLANA TARANA: U sredini sokaka živela je mnogoljudna familija koja se prehranjivala kako je znala i umela. Tarana je bila često jelo na stolu. Ali, problem bi nastao kad ne bi bilo soli. „Kad se ne posoli bljuntava je“, govorilo se po kućama. Tako i kod te familije, morala je da se jede neslana. Deca su uvek plačiljivo vikala: „Lele, nelana tarana!“ čulo se je na sokaku, a ta familija i dan danas nosi nadimak Neslana Tarana.
VRAPČIKI: Sirotinjsko vreme u sokak bilo je i pre i posle Drugog rata.
– Probirali smo mrvke po kredenci, jerbo, mnogo smo deca bili. Da bi napunili stomak snalazili smo se od malkečko kako znamo i umemo. Najubavo se najedešemo kad fatimo u klopku ili pod lavor dva tri vrapca. Nane gi oskube, uzne kašiku mas`, sol i klucanu pariku i isprži. Frlji ni mesen leb od dva kila, pa udri… Ne možemo vodu da se iznapijemo – priča Djoke Majstorče.
TATE, ŽI MI BATE: Kolika je bila nemaština govori jedna anegdota o vremenu odmah posle Drugog rata, koju žitelji sokaka prepričavaju dok govore o sadašnjoj ekonomskoj krizi koja nikako da prođe.
– U jednoj od kuća živela je velika familija i jednom se za ručak pekla tepsija sa samsu. Samsa vruća, puši se i krcka, odozgor kiselo mleko i kodža klucan bel luk. Izvadi gu domaćica, a ona kad zamiriše na svi gi tečiv ljige, a na deca najviše. Zateklo se oko tepsiju ubavo kućno devojče, nije moglo da izdrži vijenje u creva i omakne ga: trt… puf… Čuje toj tatko vu, počne da se smeje i da gu začikuje: „Mate čupe, ciju trt, op puf“. Ono pocrvene i počne da vika: „Tate, ži` mi bate od rados je za samsu“.
ĆE LETE PERJA: Vraćao se Žika Grne autobusom iz Bujanovca starim putem i došao pred ulaz u Vranje kod mesta Dva bresta. U to vreme po prvi put postavljale su se na ulaz u grad viseće sijalice sa abažurom. Te noći vetar je duvao i sijalice su se povijale i treperile. Žika je u Bujanovcu malo više popio i čudio se viđenom prizoru. „Ovoj ide drug autobus pravo na mene. Ne, more, izgleda preprečija put“, govorio je Žika putnicima koji su ćutali kao zaliveni. Počeo je da trubi, pa otvorio prozor i drao se: „Ajde, bre, prolazi, kad te aknem će te iscepim kako mačke svinjsko duvalo, znaš li ti, jedan je šofer Žika Grne“. Niko ne mrda i Žika se skroz iznervira: „E sad će vidiš, pravo u tebe pa neka letiv perja“. Da gas, krene i prođe bez problema. Nije mu baš sve bilo jasno, pa kaže putnicima: „Vidoste li kako pobeže, sila boga ne moli, a“…
VAMPIR: Leto, Sveti Ilija, sabor u Vranjskoj Banji. Vozio Žika Grne noću poslednju turu iz Banje prema Vranju.
– Uvek kada bi prošao pored sela Bresnica govorio je putnicima: „Znajete li da se na ovuj krivinu često pojavljuju vampiri“. Putnici nisu smeli da pogledaju kroz staklo, a Žika se zadovoljno smeškao u brk. E, tog 2. avgusta dođe on autobusom do Bresnice kad bandera na putu. Izađe, pomeri je u stranu i krene. Kad, opet bandera. Izađe, pomeri je. Jedna, druga, peta, šesta – priča njegov sin Gage i nastavlja – Lele, ovoj me zajebavav vampiri. Čuja sam od stari ljudi, ne verujem nego pravim komendiju. Ne moj da me navučev u neki jendek, što će istepam ljudi čuvaj bože, nego i mene će utepam“. Iskoči, vikne putnici, kači poslednju banderu na galeriju i da gas. „E nećeš vampire pa da iskačaš po put“, vikne i preznoji se. Dođe dom, istovari banderu u dvor i vrže gu s lanci. Sutradan, ete gu policija. „Žiko ti li si ukraja banderu što je Elekrodistribucija postavljala po put“. „Jok, ako mislite na ovuj ovde, toj neje bandera toj je vampir, imam svedoci pa će pričav“, branio se.
VOLA LI HOĆEŠ: Poslužio Dine Trajković nekog gosta u kafani kafom, ali nije video da je upala muva. Gost krene da se ljuti i pozove ga: „Dine, bre, ja sam za moje pare naručija kafu, a ne i muvu“. „Pa, što oćeš, za tej pare mesto muvu vola li da ti poslužimo“, odgovorio je otresito.
LjUBIŠINO BESENjE: Jedan od najživopisnijih likova u ulica bio je Ljubiša Makedonac, moler koji je živeo kao stanar kod pop Trajka. Voleo je da popije sa društvom, a obožavao je golubove i među prvima u Vranje doneo okretače duneke. U sokaku se o njemu stalno prepričavala anegdota o besenju.
– Uzeo je gajtan od peglu, vezao na plafon gde je terasa i stavio oko gušu. Kači se na stolicu, sekne onaj gajtan, odvali se plafon pošto je bio od kerpič, stropošta se Ljubiša i propadne kroz trsku u dnevnu sobu. Baš kad mu je kum ulazio u kuću. Izvezdi ga jer padne pravo na noge, sa gajtan oko gušu. Kako padne povredi nogu i počne da kuka. „Što ti je Ljubišo, što praviš ovoj“, pita ga kum, a on besan prosikta: „J…. ti besenje iskrši nogu“ – pričaju komšije.
ŠALDžIKA: Altna je bila golema šaldžika u sokak. Pa, i kad je trebalo da se rastavlja sa dušom.
– Iz priče znam da su njeni ukućani, kad je zalegla u krevet, tražili da je pričesti komšija pop Trajko. Iako je bila na samtri, uspela je da ispuni amanet koji je dala svojima: „Sas smešku da me ispratite“. Pop Trajko, pre nego da počne da čati i priziva Boga i rajsko naselje, pitao je: „Altno, poznavaš li me“? „Kako da ne, Malka li smo se voleli Trajko“, odgovori mu. Naravno da je to bila šala, ali pop Trajko se uzneverio i sav crven u licu počeo da se pravda: „Altna bunca, Altna bunca, Bog mi je svedok“! – priča Djoke Majstorče



  • Ostavi komentar