Sekiracija utepuje, vino vek produžuje

Kole Ćopa je bio poznat kao flegma. Držao je pekaru preko puta Saborne crkve i jednog dana, usled nepažnje, došlo je do požara u radnji. Njegova deca, koja su se tu zatekla, počela su da plaču i vrište: „Tate, lele, tate, be, gori pekara“. „Ne se sekirajte, važno je da ne gori Kole Ćopa, će ima leb da jedete“

Leto u Vlajinskom sokaku. Rano ujutro otvaraju se velike drvene porte a na sokak izlaze mlade domaćice sa kanačićima u rukama. Prskaju vodom ispred svojih kuća, metu, međusobno se dovikuju, teraju jedna drugu na kafu. Kafa se pije u dvorištu punom cveća, u šarenoj hladovini rascvetalih jorgovana. Mlađi domaćini se spremaju za posao. Većinu je čekao mukotrpan rad, borba za što više somuna da se prehrane porodice u kojima je retko bilo manje od šestoro dece. Starci, pošto bi iskašljali svoj tain od duvana, izlaze na kapidžik i sedaju na klupe ili oveće pločasto kamenje. Svi su čekali da naiđe komšija Krsta kafedžija. Iako je Krsta uvek prolazio na vreme, korili su ga čim bi ga ugledali: „Ajde, be, Krsto otvaraj kafanče, dolazimo za minut, stavi po jedno tatli kafe“. „Oću, oću i po jedno čokanjče domaću rakiju od krušku blagun“, odgovarao je smešeći se u brk. „Ako, de, ako i treba nekoj da je lak na polazu“.

BEGAJ, JA IDEM

Mnogi bi, u predveče, od prekomernog pića merili sokak koracima levo-desno. Neko je pevao, poput Milana Mulje: „Tužna jada od Mostara grada, kada Mulja od banditi strada“ ili deda Dzaka kirajdžija kod Lenče Samardžijsko: „Tera Lenka vranca i zelenka“…
Drugi, poput Toze Jaze, oglašavali su se vikom. Čulo bi se Tozino šgrgutanje zubima: „Raus“! Nemačka reč koju je Toza prevodio: „Begaj, ja idem“.
Mnogo je familija i ljudi, svojom osobenošću, obeležilo sokak. Na početku, gde je bila ulična česma „s meku vodu ubavu za gra i pranje veš“, bila je kamenorezačka radnja „Peća“ vlasnika Velimira Dimitrijevića Velje. Sa ženom Mladenkom i jednim od trojice sinova, Borom Gužvom, mogao je da se vidi u radnji gde pikanerom, zubastim čekićem pravi kugle za spomenike.
– Nosio je naočare kao piksle, čovek ne vidi, a čuka u kamen. Da se krstiš, svaku kuglu u milimetar napravi istu. Mlati po cel d`n, prođe neki iz ulicu i pituje s nameru: „Bata Veljo, težak li je zanat“. „Neje ič, treba samo da si zdrav, jak i da ne gledaš na sat“, odgovarao je.
Na uglu, prekoputa Velje kamenoresca, bila je kuće baba Save Bogoševke. Veliko dvorište, bunar, više kućica sa kirajdžijama: Racom Tasićem, Božom Stojanovim i sinom Duškom Cirklom, Tomom Koldžijom, Stoletom vatrogascem…
U to dvorište iz Panađurišta se doselio i kupio kuću Živojin Mihajlović – Žika Grne. U varoši će biti upamćen kao čovek koji je prvi doterao autobus. Rodio se Panađurištu 1902. godine u trgovačkoj porodici. Trgovina ga nije zanimala, odlučio je da u komšiluku, kod čuvenog majstor Nikole, izuči grnčarski zanat. Postao je majstor za pravljenje zemljanih poklopaca za kazane sa jednom ili dve lule. Kad je video auto i autobus rešio je da izuči za šofera i da od grnčarskog zanata ponese samo nadimak. Saopštio je ocu da želi da upiše Kraljevsku šofersku akademiju u Beogradu. Ocu je bilo čudno što Žika ostavlja zanat i ide u beli svet, u neizvesnost. „Ako, sinko, napravi što poviše zemljani poklopci, će ti trebav pare za školovanje. Od mene imaš džabe grnčarsku zemlju, malo li je“, saopštio mu je. Žika je završio šofersku akademiju, a ubrzo sa Vojom Avramovićem, 1932. godine, kupio autobus „federal“.
– Kad su ga doterali, Vranjanci su se sakupljali da vide to čudo i krstili se. Platili su šasiju 85 hiljade, a karoseriju 40. Dobili su garanciju od Lukarske banke. Za te pare mogle su da se kupe tri kuće u Vranju. Otac je osnovao preduzeće i počeo da vozi na relacijama do Železničke stanice, Vranjske Banje, a potom i do Leskovca, Kumanova i Skoplja – priča Miodrag Mihajlović Gage, Žikin sin.
Žika Grne je kancelariju imao na stanici, kod poslastičarnice „Pelivan“, na uglu gde je sada zgrada pošte. U autobusu je uvek bilo više putnika nego mesta, a moglo je da stane tridesetak ljudi. Žika je putnike peo zajedno sa stvarima na krov, gde je imao drvene klupe i ograde od gvožđa.

PRVI AUTOBUS

– U autobusu se mnogo puta stajalo na jednu nogu. Pričao je: „Pođem jednom prepun za Kumanovo noću. Nagazim ga do daske, 30 na sat, letimo. Negde kod Preševo, na Samoljački rid, bio je most. Letimo mi, k`d vidim od most ostale samo grede, popravljaju ga putari. Udarim brndzu (kočnicu) štomogajeći, a putnici, kao Duško Romel i tatko mu, sas glave probiše ceradu. Ali, važno zakoči pred most i izvukosmo žive glave. Vratim se nazad u Vranje, utrčim u kacelariju, onako besan počnem da vikam na Pančića, šefa putarske službe. Što sam sve rekja ne znam, na kraj sam čuja jedino: „Žiko, brate, veruj mi, nesmo mi krivi, seljaci te pojebaše, ukrali lampe gasaljke koje su svetlele ispred most“. Posle Drugog rata Žiku je stigla konfiskacija i radni vek je završio kao šofer u vranjskom Jedinstvu i raznim preduzećima.
Zaštintni lik srednjeg dela sokaka, kad se prođe krivina kod Ketinih, bio je Nikola Stojanović zvani Kole Ćopa. Dok je radio uzrečica mu je bila: „Sirotinjo ubava ljubi svakog drugoga“. Kad bi se zapio u kafani Evropa, praćen Selimom basistom, pevao bi: „Kad zaigra Kole Ćopa zatrese se cela Evropa“.
– Nije bio ćopav, nego onako golem, rmpalija kad odi klati se. Od toj ljuljanje, posebno k`d popije, izgleda kao da krivi, č`s na jednu č`s na drugu nogu – priča Djorđe Stojanović – Djoke Majstorče, njegov unuk.
Kole Ćopa je bio poznat kao flegma koji je govorio: „Sekiracija utepuje, vino pijenje vek produžuje“. Držao je pekaru preko puta Saborne crkve i jednog dana, usled nepažnje došlo je do požara. Njegova deca koja su se tu zatekla počela su da plaču i vrište: „Tate, lele, tate, be, gori pekara“. „Ne se sekirajte, važno je da ne gori Kole Ćopa, će ima leb da jedete“, odgovorio im je. Kad mu je izgorela radnja prodavao je na ulici burek i simite, potom kokice, pucke kako se govori ovde. Bio je prvi puckar u varoši. Morao je da prehrani 12 dece.
– Išao je ulicama, ispred trgovačih radnji, nosio vruć burek i simite i hrapavim, prozuklim glasom reklamirao robu: „Vruć burek mama mesila, tata peko na dupe se vleko. Vruć burek pipna ga snaške“. Pucke je prodavao na ulici, po meane, merio ih je na specijalno kantarče. „Uf, od Ćopine pucke nema poubave“, vrteli su s glavu mušterije. „More, k`d gi arno osolim, kako kuče da gi zamoča, nemate sitku na ladni špriceri“, zahvaljivao im se, a smeh je nadjačavao kafansku vrevu.
Ulicu su obeležili i Boško i Vlasta Trajković, Dine ugostitelj, Čilko, Mika Dajre, Slavko Kaćuša, Pera Stošić Ježa, baba Doca, Djoka Dzivdzorep, Draga Ketina, Neđa rukometaš, Srba Karadža, Djoke Majstorče, familije Džipkovi, Kaluđeri, Neslane Tarane, Manasijevići…

SITNE PARE SU U DRUG DžEP
Kole Ćopa je, nakon što mu je izgorela pekara, da bi prehranio porodicu prodavao vruć burek i simite na ulici. Nosio ih je na glavi, u korpi merici, a jednom rukom je pridržavao dasku na kojoj je stajala.
– Jednom pred Drugi rat, kod Monopola, naiđe neka gospođa i zatraži burek. Deda, s jednu ruku drži dasku, a s drugu vadi burek i vika: „Gospođo, stavite tri groša u džep, molim vas“. Ona izvadi pare i zavuče ruku u dedin pocepan džep. Odjednom se žena prenerazi, kao da ju je zmija ujela: „Sram vas bilo, sram vas pojeo“.., ali deda je bio spreman. „Izvinite, vi ste krivi, drug džep je za sitne pare“. Da pojasnim, deda nije nosio gaće – priča njegov unuk Djoke Majstorče.

GLAVU ZA OFK BEOGRAD
Vlada Džipko biće upamćen po golubarstvu, ptičarstvu i fudbalu. Čuvao je po stotinak golubova okretača od 1937. godine. Kanarince od 100 do 120 komada. Imao je bele kokoške, šatke. Fudbal nikad nije igrao, ali je glavu «davao» za OFK Beograd. Zarazio se gledajući pre rata Mošu Marjanovića i Glišovića u dresu BSK-a. Nakon rata se veselio i plakao sa «romantičarima». Odlazio je redovno na utakmice, dan pre i vraćao se dan posle. Ostajao je i pomagao da se počiste tribine. Deca u ulici željno su ga očekivala kada pobedi OFK. Bilo je čašćavanja nekiliko dana.

ŽITELjI ULICE
Aleksandra Evagenlista i Goran, deca Miljana i Veljko; Toma i Stanče Mičić, ćerke Verica i Maja; Sava Bogoševka, sin Momčilo Djus; Raca Tasić, ćerka Branka; Živojin Mihajlović i Dobrinka Dunđerka, sin Miodrag, ćerka Stanislava, Miodrag Gage i Jelena, sin Vladimir, ćerka Aleksandra, Vladimir i Snežana, deca Sava i Milena, Uroš i Ljubica Trajković, sinovi Boško i Vlastimir, ćerka Stanče; Boško i Buba Miludinka, sin Miša, ćerka Vesna; Vlastimir i Stojanka, sinovi Zoran i Uroš, Krsta Trajković žene Dena i Persa, sinovi Stojadin Dine i Milovan, ćerke Roska i Stana; Stojadin i Todora, sinovi Boško, Srboljub i Ljubiša; Boško i Radica, sinovi Saša i Bojan; Srboljub Karadžić i Milenka, ćerka Tanja, sin Stojadin Nine; Ljubiša i Lule i Radica, ćerke Sanja i Maja; Živojin i Borka Milojković, sinovi Branislav i Vladeta Vale, Branimir i Gordana, deca Nikola i , Vladeta i Nadica, sinovi Miodrag i Miloš; Dzaka iz Kopanjane; Mika Dajre i Desa, ćerke Margita, Sunčica i Stanče; Anica, sinovi Voja, Predrag i Zoran, ćerka Gordana; Anta i Draga Ketinka, ćerke Ljubica i Katica; Ivan i Smilja Paunović, Igor i danijela, Miloš; Stojka Djorđević, sin Slavko Kaćuša i Lenče, ćerke Ljubinka i Divna, Ljubinka i Velimir, Divna i Rade; Pera Stošić, prva supruga Persa, druga Nada, deca: Stojadin, Desanka, Milan, Vera i Branislava; Branislava, ćerka Nadica i Nenad, sinovi Nikola i Miljan; baba Doca, Djoka Manasijević Dzivdzorep i Radojka, sin Srboljub sa porodicom; Velimir i Marija Stojanović, sin Momčil Čilko, ćerka Ruska, sin Filimon; Momčil sa prvom ženom Rajnom, ćerke Zora, Jela, Mira, Vukica i Nadica, sa drugom Ikonijom, sin Draga sa surugom Ljiljom; Filimon i Zora, sinovi Miroljub sa porodicom, Miodrag sa porodicom, Dragoslav Prle i Aleksandra Cale Avramka, deca Mija i Joca; Toma Neslana Tarana i Tala, sinovi Nikola i Klonimir; Nikola i Vera, ćerke Svetlana i Natalija, Svetlana i Boban Jovča, sin Pera i Ksenija, ćerka Minka; Klonimir, sin Vlada i Kim, ćerka Mirjana i Nenad, sin Miloš; Nikola Kole Kaluđer i Lepa Ilić, sinovi Dušan, Čeda i Mita, ćerke Daca i Zaga, Dušan i Vera, deca Sunčica i Zoran; Nikola Jovanović i Nikoleta, sin Milan Mulj, sin Dušan i Smilja, sin Dragoljub i Desanka, deca Snežana i Sunčica, ćerka Stana i Ivan; sin Svetozar Toza i Ljubica, deca Nikola sa Marijom, Vidosava sa Živetom, Djorđe sa Mirjanom, sin Predrag, snaja Tatjana, unuci Veljko i Vidak, Olivera sa Mirkom, Dragoljub sa Vericom, Borivoje sa Danicom, deca Radmila, Miroslav, Dušan i Vlada; Nikola i Stana Džipković, sin Djoka, ćerka Sanda, Djoka sa prvom ženom Dutkom, ćerke Stana i Dragica, sin Dragutin, sa drugom iz Rakovske familije sin Dobrivoje i ćerka Ljubinka, sa trećom Dikom, ćerke Jelena i Vida, sin Čeda, blizanci Mile i Milkica; Dragutin Džipko Zagorka Pižinka, sinovi Vladimir i Nikola, ćerke Vera i Mira, Vladimir i Kruna, ćerke Snežana i Dušanka, sin Mita; Mita i Bobika, ćerke Nataša i Jelena, Nataša i Ivan, sin Nikola; Dobrivoje Džipković, sin Aleksandar i ćerka Verica, Aleksandar i Slobodanka, sinovi Dejan sa Gordanom i Srđan sa Sašom; Verica i Petar Savić, sinovi Bogdan i Bojan; Jelena Lenka i Tasa, ćerke Anđelka i Goca, Vida i Ježa, deca Bane, Milica i Svetislav; Čeda sa porodicom; Mile i Mila, deca Aleksandar, Milkica, Miroslav…