Novac, sreća i još ponešto

Eko Taxi Vranje

Novac, sreća i još ponešto

Postoje načini da se bavite umetnošću i živite normalno, ali to podrazumeva da vam je primarna delatnost nešto drugo



Fraza „mlad i talentovan“ danas dođe skoro kao neka vrsta dobronamerne uvrede, jer ide skoro uz svakog ko počne da se bavi slikarstvom, grafikom, dizajnom… Iza toga se uglavnom krije poruka: moraćeš još mnogo da radiš da bi bio ozbiljno shvaćen u okruženju. O stvarima koje ih pokreću, teškoćama sa kojima se susreću, prodaji slika, željama i ambicijama, pričamo sa onima koji su poslednje tri, četiri godine aktivni učesnici ovdašnje ili likovnih scena širom Srbije, na brojnim samostalnim i kolektivnim izlaganjima. Bez namere da bilo koga diskvalifikujemo ili učinimo manje vrednim, ovom prilikom vam predstavljamo one koji još uvek spadaju u kategoriju mladih.

KAKO UNOVČITI RAD

Milena Tošić (1985), najmlađi ali veoma zapažen učesnik „Bijenala umetnika Vranja 2009.“, apsolventkinja je na Fakultetu umetnosti u Nišu, na odseku za slikarstvo. Iako je trenutno zaokupljena slikarskim istraživanjima na temu portreta i fuguracije, ona kaže da još uvek traži sebi oslonac, izraz, stil… Interesuje je lirska apstrakcija, ono što ispod ruke nastaje munjevito, kao produkt unutrašnjih doživljaja.
– Glavna pokretačka snaga u radu mi je težnja za analizom. Privlače me kompleksne situacije, mnoštvo podataka koje bi da reorganizujem. Nemam uzore ni idole koje slepo pratim, postoje samo umetnici koje poštujem. Kada bih mogla da biram, želela bih da na svom zidu imam sliku Kazimira Maljeviča, umetnika ruske avangarde zato što ona nosi u sebi neku lagodnu, a ipak uzbudljivu atmosferu – kaže TOŠIĆEVA.
Njoj blizak po godinama, ali sasvim drugačijeg umetničkog senzibiliteta, Slobodan Ljubić (1985) sa samo sedamnaest godina je upisao Fakultet umetnosti u Nišu, diplomirao slikarstvo i bio proglašen za najboljeg studenta, da bi potom prešao na dalje usavršavanje u Beograd, upisao master na tamošnjem Univerzitetu umetnosti, ali paralelno i u Lionu, u Francuskoj. Ljubić svoje stvaralaštvo opisuje kao apstraktni ekspresionizam, proces traganja koji sam po sebi nudi rešenje. Pored toga, bavi se i konceptom.
– Postoje načini da se bavite umetnošću i živite normalno, ali to podrazumeva da vam je primarna delatnost nešto drugo. Moguće je živeti i od prodaje slika ali to nosi veliki rizik jer umetnik direktno zavisi od okruženja. Ušli smo u duboku krizu iz koje nije lako izaći, a da bi se to prevazišlo potrebno je stvoriti stabilan sistem u kulturi. To podrazumeva dobro funkcionisanje kulturnih institucija i organizacija kao i svih ostalih aktera u kulturnom životu, što još uvek nije slučaj – zaključuje LjUBIĆ.
Slično razmišlja i njegov vršnjak, modni dizajner Miloš Živković (1985), koji je završio Fakultet umetnosti u Nišu i do sada već dva puta, veoma zapaženo, učestvovao na Beogradskoj reviji mode, mestu gde se okupljaju najznačajniji domaći modni dizajneri i modne kuće. Iako je put koji je odabrao malo je reći trnovit, njemu optimizma ne nedostaje. Svestan činjenice koliko za sve to treba novca, ali i sreće, ovaj mladi umetnik nastavlja da se usavršava. Do sada je uradio više kolekcija, inspirisan različitim temama.
– Da bih kolekciju izneo onako kako sam je zamislio, moram dosta da se obrazujem i informišem o oblasti koju radim, al i da obezbedim dosta novca. Nije moj posao, kako ga neki zamišljaju, da samo sedneš, crtaš i imaš reviju. On je sve, samo ne to – razmišlja ŽIVKOVIĆ.
Kada je neko kao Jelena Stojiljković (1984) istovremeno mlad, pametan i talentovan teško da mu se neće zavideti barem na jednoj od te tri stvari. Svojom upornošću stigla je do pobede na ovogdišnjem, Drugom bejanalu umetnika Vranja, paralelno volontira u Likovnoj radionici. Ona je završila Fakultet primenjenih umetnosti u Beogradu, dizajnerka je tekstila, do sada je imala čak tri samostalne izložbe.
– Bavim se različiitm stvarima, a najviše crtanjem i šivenjem. Kroz sve što radim se provlači jedan isti senzibilitet, ali ne znam gde bi se to stilski svrstalo. Svaki umetnik je stalno na relaciji spolja – unutra i unutra – spolja, pri čemu svaki njegov rad predstavlja deo realnosti u kojoj živi i koju oseća. Umetnicima je najveći problem da unovče svoj rad, a drugi veliki problem je to što mnogi od nas nemaju atelje – iznosi STOJILjKOVIĆEVA.

USPAVANI TOKOVI

Jedna od retkih sasvim mladih umetnica koja se opredelila za grafiku je Marija Spirić (1983). Ona je diplomirala na Fakultetu likovnih umetnosti u Prištini i do sada je imala jednu samostalnu izložbu, a uskoro ćemo imati priliku da je vidimo i na izložbi koju radi sa grupom istomišljenika u okviru zajedničkog projekta. Za vreme studiranja dve njene grafike su se dva puta našle na Studentskoj izložbi u Beogradu, što nikome od njenih kolega nije uspelo.
– Ono što povezuje sve moje grafike je naracija simbolike, mistike i zavodljivosti, drugim rečima spoj tajanstvenosti, ljubavi i erotike. Mnogi od nas koji previsoko ili prebrzo polete, padnu a njihova umetnost biva anatemisana i obeležena – kaže SPIRIĆEVA.
Izuzetan mladi slikar koji je diplomirao na Fakultetu umetnosti u Prištini a koga svakako treba pomenuti je Svetozar Tasič (1982). Njega krasi sasvim osobena poetika koja u potpunosti korespondira s vremenom u kome živi i stvara.
-Na Zapadu je zadatak umetnika da dar koji ima pokaže na delu, a kod nas on mora dosta da „gazi“ i da se bori da bi bio prihvaćen i cenjen. Ja težim nekom svom perfekcionizmu. Moram da zadovoljim sebe i svoje zahteve. Ljudi su sumnjičavi kada su u pitanju mlađi umetnici, ali uvek se nađu i oni koji se ne pridržavcaju te banalne i prizemne podele – iskren je TASIĆ.
Njegova koleginica, slikarka Jelena Zdravković (1981), diplomirala je na istom fakultetu. Iz vizure umetnika najmlađe generacije Zdravkovićeva slikarski ambijent u Vranju, uprkos svim poteškoćama, procenjuje kao takav da ovde ima onih koji ne prave kompromis tipa „slikam sliku da bi je neko kupio“, nego se trude da budu svoji i rade na tome da od svoje umetnosti ne stvaraju potrošnu robu. To što oni stvaraju postaje umetničko delo koje je deo njihovog stava, a oni su ti koji menjaju „uspavani tok“ ovdašnjeg slikarstva.
– Kada izlažete samo u svom mestu to vam daje lažnu snagu o svojoj stvaralačkoj veličini i o tome gde ste zaista vi i vaša umetnost. Prilika da izlažete i u nekim drugim sredinama pruža mogućnost da i drugi ljudi i neka druga publika proceni i vidi vaše radove, a takođe i to da i vi sami vidite tehniku radova ostalih učesnika, pa da na osnovu toga shvatite da li idete u korak sa vremenom – ubeđena je ZDRAVKOVIĆEVA.
I slikarka Sofija Azemović (1980) je diplomirala na Fakultetu umetnosti u Prištini, a karakteriše je njena posvećenost umetnosti mozaika. Za to je i nagrađena prvom nagradom na 8. Novogodišnjem salonu.
– Ono što trenutno radim je apstrakcija. Trudim se da svojim slikama kod posmatrača izazovem osećanja i utiske, da pokažem svoj lični osećaj lepog. Treba puno raditi. Iz kvantiteta se dolazi do kvaliteta. to nikako ne znači da po svaku cenu treba plasirati veliki broj bilo kakvih dela i računati da je to dovoljno – ubeđena je AZEMOVIĆEVA.
U Vranju se sve jasnije formira mlada slikarska scena, i to je dobro. Ovi ljudi, koji svoje duhovno i svako drugo utočište ne pronalaze u utopijskim pričama i idealima sa kojima je živela etablirana generacija vranjskih stvaralaca, žive vreme koje dolazi.


SEZAN I MIKELANDjELO MEDjU VRANjANCIMA
Kada je francuskom impresionisti Polu Sezanu otac, bankar, želeći da ga odgovori od te profesije, govorio da slikari ne zarađuju dovoljno i da je potrebno mnogo toga da bi se živelo dobro, Pol je odgovorio: „Ja ne želim da živim dobro, već želim da slikam“.
Slični razgovori se neretko vode i u kućama budućih umetnika danas u Vranju jer, sudeći prema njihovim tvrdnjama, od ove profesije može da živi veoma uzak krug umetnika. Većina slikara koji žive i stvaraju u Vranju ističu da su nezadovoljni svojim materijalnim položajem, nedostatkom radnog prostora i posebno, tretmanom koji imaju kod nadležnih. Prema tumačenjima nekih od njih, svoja dela uspevaju da unovče jedino oni skloniji samoreklamerstvu, odnosno oni koji se manje oslanjaju na svoj likovni, a više na trgovački talenat.
Prozvani, pak, poručuju da je i u vreme Mikelanđela bilo boljih slikara od njega, ali je samo njemu povereno da oslika svod Sikstinske kapele, a to zato jer je znao da se nametne. Tako je i danas.
Znači, svaki mlad umetnik u jednom trenutku mora da odluči šta mu je primarno: prodaja umetničkog proizvoda ili vlastiti izražaj. To često ne ide jedno sa drugim, a slediti vlastite ideje nikada nije bilo lako. Postoje i projekti koji su kompromis umetnika, jer preživeti se mora. Ali za umetnika je pogubno ako ti kompromisi postanu njegova glavna preokupacija.



  • Ostavi komentar