Donjeck na Kipru

Eko Taxi Vranje

Donjeck na Kipru

Sredinom devedesetih godina prošlog veka, Simpo je, zbog sankcija, u Ukrajini poslovao preko „off shore“ firme CALX-LTD Furniture osnovane na Kipru. Kada je došlo vreme da Dragan Stošić, privatni preduzimač iz Vranja, preko te firme naplati 242.514 dolara vredne građevinske radove za koje ga je angažovala vranjska kompanija, simpovci su počeli da zvižduću i gledaju u nebo



Dragan Stošić je Vranjanac. Bivši vlasnik privatne firme GPR „Građevinac“, danas penzioner. Ništa neobično. Međutim, on je i bivši simpovac koji je, kao privatni preduzimač, u drugoj polovini devedesetih izvodio građevinske radove za Simpo u inostranstvu. Prevaren je, kaže.
– Vranjska kompanija duguje mi tačno 242.514 dolara – jada se vlasnik „Građevinca“.
I to „bez uračunate kamate“. Međutim, u Simpu kažu da Stošić nije radio direktno za njih, već za firmu CALX-LTD FURNITURE, Nikozija, Kipar (u daljem tekstu Kalks). Ali, Dragan, opet, kaže:
– To je, u stvari, „off shore“ preduzeće koje je Simpo osnovao na Kipru kako bi vranjska kompanija, u vreme sankcija, mogla da posluje i ostvaruje devizni promet u Ukrajini.
Kako se sve ovo dogodilo Stošiću? I šta se zapravo dogodilo? Da bi se shvatila cela priča, valja se vratiti u sredinu sedamdesetih godina prošlog veka.
Stošić je od 1976. do 1980. godine šef za investicije i nadzor u Simpu. Sa te pozicije rukovodi izgradnjom upravne zgrade u Vranju (od temelja), fabrike štofova, restorana, objekata za vozni park, sušare, hotela „Pržar“ i dvadesetak salona nameštaja širom Srbije. Njegove građevinske reference u to vreme neobično ceni Dragomir Tomić, i tada i danas prvi čovek kompanije. Tomić to javno demonstrira prilikom otvaranja Simpovog hotela na Pržaru (vidi sliku).

BILO NEKAD

Stošić, nešto kasnije, odlučuje da napusti Simpo. Osniva firmu „Građevinac“. To u Simpu ne shvataju kao izdaju. On i narednih godina uživa visok ugled u samom vrhu kompanije. Rado je viđen gost u fabrici. Godine 1995. u hodniku upravne zgrade, sasvim slučajno, sreće Vladimira Arsića, direktora predstavništva kompanije u Moskvi. Arsić mu nudi da kao podizvođač radi za Simpo u Ukrajini. Stošić, bez dileme, prihvata. Arsić ga spaja sa Mikijem Krstovićem, tadašnjim direktorom firme Simpo Inženjering u Moskvi. Krstović je oduševljen Stošićevom rečenicom: „Radiću po vašim cenama“. „Zar postoje takvi izvođači“, iščuđuje se Miki.
Sve ide po planu. Stošić okuplja svoj građevinski tim i 2. februara 1995. odlazi u Ukrajinu. Simpo (Stošić kaže, izvesni Steva Kunčar), a ne neko drugi, obezbeđuje mu vize za njega i radnike. Kupuju im avionske karte. „Građevinac“ uspešno završava prvi posao u ukrajinskom gradu Marijupolju. „Vranjske“ poseduju dokument iz koga se vidi da u tom gradu Draganu i njegovim radnicima stan i hranu plaća Simpo (vidi faksimil).
U Simpu su prezadovoljni Draganovim angažovanjem u Marijupolju. Nude mu da kao podizvođač izvede radove na adaptaciji treće etaže Donjeckog metalurškog zavoda (DMZ) u Donjecku (Ukrajina). Prihvata. Poverenje je ogromno. Draganu je i ranije plaćano „na reč“, pa se ne potpisuje ugovor. Iako postoji, ispostavilo se. No, o tome u nastavku priče.
O poslovnom odnosu govore pisani tragovi. Godine 1995, 1. decembra, Stošić dobija pismo od Srdana Veličkovića (potpisao se „za Simpo“, kao referent za građevinarstvo) u kome doslovce stoji: „Vaša firma („Građevinac“, p.a.), sa našom firmom Simpo je preuzela obavezu da izvede građevinske i deo zanatskih radova na trećoj etaži administrativne zgrade DMZ“.
Stošić prima avanse. Donose mu ih Miki Krstović iz firme Simpo-Moskva, te Slobodan Davidović, referent u „Kalksu“.
– Čuo sam tada da taj „Kalks“ u stvari vodi Goran Tomić, sin predsednika kompanije – otkriva Stošić.
„Građevinac“ opet uspešno završava posao. Dobija još jedan nalog – da rekonstruiše i adaptira stanove za potrebe firme DMZ. Ovog puta je nešto oprezniji. Sklapa ugovor („Vranjske“ ga poseduju). S jedne strane, kako tamo piše, u ime „Kompanije Simpo Vranje, Jugoslavija, Inženjering Kalks Moskva“ (to je sve zajedno naziv investitora u ugovoru), potpisuje se direktor Milivoje Stošić. Ugovor overava već pominjanim pečatom CALX-LTD Furniture. Da razjasnimo. Dakle, „Kalks LTD“ i „Simpo Inženjering Kalks Moskva“ su jedno te isto. Dragan kao izvođač potpisuje u ime firme „Građevinac“ (vidi faksimil ugovora).
– Pitao sam tada Milivoja Stošića zašto ne udara pečat investitora – Simpa. On je odgovorio: „To nije važno, važno je da budeš isplaćen“ – priseća se važnog detalja Dragan.
Stošić radove privodi kraju „bez primedbi“. Međutim, tamo negde stoje dugovi prema Stošiću – za DMZ 186.058 dolara, za stanove još 56.456 dolara, ukupno 242.514 dolara.

KIPARSKE VEZE

Simpo, međutim, ne pokazuje nameru da mu plati. Ali ga, kao, imaju u vidu. Dragomir Tomić odbija da ga primi. Preko sekretarice mu poručuje da pokuša rešavanje problema kod ljudi koji su u Simpovoj hijerarhiji odmah ispod njega – Milana Nikolića i Srboljuba Manasijevića. Dragan odlazi na sastanak kod Nikolića. Prisustvuje i direktor Budimir Mihajlović.
– Mihajlović, tada, tvrdi da ima indicija o tome da će Simpo eventualni spor dobiti na sudu i da je odluka rukovodstva kompanije da se ide u sudski proces. Ne znam kako je u tom momentu mogao imati informaciju o budućoj odluci suda – seća se Dragan.
Ne uspeva ni kod Manasijevića, iako ovaj pokazuje dobru volju i pominje, kaže Dragan, „prebijanje dugova“.
Stošić odlučuje da pravdu potraži preko suda. Tužbeni zahtev za naplatu duga podnosi preko advokatske kancelarije Stojana Lukovića u Beogradu 2006. godine. Neki advokati mu garantuju da ovaj proces ne može izgubiti ni u snu. Tu prednjači Srboljub Stefanović (bivši okružni tužilac u Vranju, a sada advokat u Beogradu). Stošić i njega angažuje.
– On mi je govorio da se ne sekiram. Da proces ne može biti izgubljen. Posle sam od ljudi u Vranju saznao da je „Simpov čovek“ i da je njegovo napredovanje u karijeri značajno pomogao sam Dragomir Tomić – otkriva Stošić.
Suđenje u Trgovinskom sudu u Leskovcu završava se 19. jun 2006. (ne)očekivano – pozitivnim ishodom za Simpo. Presudu u drugom stepenu potvrđuje Viši trgovinski sud u Beogradu. Obrazloženje – Simpo, kao, nema veze sa „Kipranima“. Zanimljivo… Pitanje je sledeće – ako je tako, zašto onda o sporu nije odlučivao u tom slučaju mesno nadležni sud u Nikoziji?!
Sudija leskovačkog suda Zoran Prokopović u obrazloženju presude kaže, citiramo: „Sud je konstatovao da nikakvo predstavništvo tuženog u Moskvi nije upisano u registar ovog suda“. Sud je, navodno, ustanovio iz nekakvog sporazuma između izvesnih firmi „Kalsim“ (ovo „sim“ neodoljivo podseća na „Simpo“, iako nigde na internet pretraživačima nema tragova o postojanju firme sa ovakvim imenom) i „Tonar“ koje su odlučile da otvore predstavništvo u Moskvi. Iz njihovih sporazuma navodno je ustanovljeno da je taj „Kalsim“ „osnivač firme „Kalks, Nikozija, Kipar“ (uzgred, na internet pretraživačima nigde nema tragova da je ova firma na Kipru ikada postojala). Simpo, koji ovo tvrdi, ne nudi uobičajene dokaze o tome da je Kalsim osnivač (ovakav dokaz može se na sudu izvesti samo uvidom u tzv. registarski uložak preduzeća „Kalks“, znači na Kipru, i nikako drugačije, p.a.). Sudu nije važno što to nije dokazano.
Blagoje Stošić, direktor Pravnog sektora u vranjskoj kompaniji, na suđenju izjavljuje da Simpo sve ugovore sklapa u Vranju. Kaže, to rade samo „ovlašćena lica“. A, po njegovim rečima, Milivoje Stošić, simpovac, navodno je neovlašćeno, kao predstavnik i punomoćnik „Kalksa“, u ime ugovorne strane investitora pisao reči: „HK Simpo, Vranje“. Svedoci Pera Strugarević, tadašnji direktor izvoza u Simpu, te Radoslav Raka – Zdravković, direktor Simpo-Moskva, na suđenju izjavljuju da Milivoje Stošić u kritično vreme nije radio u Simpu.
– To nije tačno, jer sam ja zatražio i dobio podatke od Fonda PIO iz kojih se vidi da je Milivoje Stošić do 28. marta 1997. godine bio radnik Simpa, što znači i u vreme sklapanja našeg posla (12. maja 1996.) sa stanovima. To znači da je bio Simpov čovek u „Kalksu“ – navodi vlasnik „Građevinca“.

KAKAV DUG?

Sud, simptomatično, nije prihvatio svedočenje osoba koji su imale konkretne kontakte sa firmom „Građevinac“ na terenu. Iskazi Srdana Veličkovića i Milivoja Babića (šef gradilišta na objektu DMZ koji je na sudu doslovce kazao: „Ja znam da je firma u Nikoziji sestrinska firma Simpa“) išli su na ruku vlasniku „Građevinca“. Veličković na sudu jasno kaže: „Ovde prisutni Dragan Stošić angažovan je od strane Simpa. Sa svojom firmom izvodio je radove u ime i za račun Simpa“. Više nego jasno.
Sud odbija naknadni predlog podnosioca tužbe Dragana Stošića za saslušanje Milivoja Stošića, ključne osobe u celoj priči. Sudu nije važno ni to što Raka Zdravković, direktor Simpo-Moskva, 14. jula 2000. godine piše Dragomiru Tomiću u vezi dugovanja prema „Građevincu“, doslovce ovako: „Za izvedene radove na objektu DMZ lično smatram da izvođaču treba isplatiti srazmerni deo od onoga što smo naplatili“.
Zdravković 25. septembra 2000. obaveštava vlasnika „Građevinca“ pismom da će dobiti „zvaničan poziv radi usaglašavanja dugovanja“. Narednog dana Zdravković opet šalje faks Stošiću: „U Vranju te pare niko ne može da vam isplati. Predlažemo da to uradimo preko Moskve i to robom sa lagera“. Jasno je da komuniciraju Simpo i Građevinac.
Zdravković pominje „delovodno zavedeni osnovni Ugovor za treći sprat DMZ između Stošića i „Simpa“ u vrednosti 156.299 dolara“ (koji, eto, ipak postoji). Ali, navodi da ga „nema sačuvanog“. U prepisci učestvuje i Milan Nikolić. On konstatuje Zdravkovićevu „spremnost na razgovor za izvedene radove na objektu DMZ i izmirenje stečenih obaveza“.
– Mi smo (misli se na Simpo) u te stanove takođe ugradili materijale i deo novčanih sredstava koje nismo naplatili, te prema tome ta potraživanja treba da regulišete sa Stošićem (Milivojem, p.a) – poručuje Nikolić u dopisu vlasniku „Građevinca“.
Sve ono što je niži sud propustio, Viši trgovinski sud u Beogradu je aminovao, uprkos žalbi koju je uložio Stošić preko svojih advokata, ukazujući na mnogobrojne propuste.
Jelisaveta Vasilić, beogradska advokatica, izjavila je u ime Stošića Vrhovnom sudu Srbije reviziju protiv presuda pomenutih sudova „zbog bitnih povreda parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava“. Zatražila je da Vrhovni sud donete presude ukine i proces vrati na početak.
– Advokatica Vasilić mi je kazala da je svoj posao oko revizije uradila pošteno i da ovakav proces niko na ovom svetu ne bi smeo da izgubi. Međutim, na kraju mi je rekla još jednu rečenicu: „Vi znate ko je Simpo“. Kasnije sam saznao da je ona učestrovala u proceni vrednosti kapitala ove kompanije, ali ne znam koliko je to moglo da utiče na njenu eventualnu pristrasnost. Nakon uložene revizije u januaru 2008. godine, nikada nisam dobio informaciju šta je s tim bilo na Vrhovnom sudu – zaključuje ogorčeni Stošić.
Informacija je, međutim, sledeća. Veće Vrhovnog suda Srbije, kojim je predsedavao sudija Stojan Jokić, još 13. maja 2008. godine odbilo je kao neosnovanu reviziju koju je izjavio Stošić preko svoje advokatice. Simpu je presuda dostavljena još 20. novembra 2008. godine. Zašto Stošić nema informaciju o tome, zašto i on nije primio presudu, drugo je pitanje. Advokatica mu je rekla da je i ona nije primila. Za pravdu mu ostaje samo Strazbur. Ili da obnovi postupak u našim sudovima, uz uslov da ponudi nove dokaze.


SIMPO
STOŠIĆ NIJE RADIO ZA NAS

Iz HK Simpo „Vranjske“ su dobile sledeće odgovore na konkretna na pitanja u pismenom dopisu koji je potpisao direktor Pravnog sektora Blagoje Stošić:
– „Simpo“ ne duguje nikakav novac Draganu Stošiću, niti je imenovani kao podizvođač radio za „Simpo“ na adaptaciji trećeg sprata zgrade DMZ u Donjecku u Ukrajini 1995. godine.
– Firma „Inženjering CALX Moskva“ nije nikada bila Simpovo zavisno preduzeće. To što je navedenu firmu zastupao Milivoje Stošić, nema nikakve veze sa Simpom, jer je imenovani posle odlaska iz Simpa mogao da radi za koga hoće.
– Nije nam poznato da li je firma „Inženjering CALX Moskva“ isto što i CALX-LTD Furniture iz Nikozije, kao što nam nije poznato ni ko je navedene firme zastupao.
– Dragan Stošić nije nikada radio za Simpo a.d. u Rusiji i Ukrajini, niti smo sa imenovanim imali bilo kakvu saradnju. Takođe, Simpo nije imao nikakve finansijske obaveze prema firmi „Građevinac“, o čemu je i vođen spor pred Trgovinskim sudom u Leskovcu koji je pravosnažnom presudom P.br. 99/01 od 19.06.2006. godine odbio tužbeni zahtev, kojim je „Građevinac“ tražio od „Simpa“ da mu isplati 242.515 USD sa domicilnom kamatom od 1.1.1997. god., kao neosnovan. Navedena presuda je potvrđena presudom Višeg trgovinskog suda u Beogradu II Pž.br. 10792/06 od 14.11.2007, kao i presudom Vrhovnog suda Srbije Prev. 122/08 od 13.05.2008. godine.

STRUKA NA STRANI „GRADjEVINCA“
Na suđenju u leskovačkom Trgovinskom sudu sudija Prokopović odbacuje nalaz struke – sudskih veštaka Dobrivoja Stojanovića i Antonija Stamenkovića – urađen na osnovu relevantne građevinske i finansijske dokumentacije koju je dostavio vlasnik „Građevinca“. Oni su jasno zaključili da „Kompanija Simpo nija isplatila Građevincu 242.515 američkih dolara“. Ovi veštaci u zaključku još navode: „Prema izjavi predstavnika Simpa, pravnog referenta Bogosava Cvetkovića, dug treba da plati Poslovni centar Simpo u Beogradu, registrovan za spoljnu trgovinu kao posebno pravno lice sa predstavništvima u Moskvi, Nikoziji itd.“ Za sud to nije validno. Sudija Prokopović insisitira na tome da je Stošić morao posedovati ugovor o izvođenju radova za DMZ. To, ukazuju Stošićevi advokati, nije tačno. Naime, ugovor postoji. Istovremeno, kaže zakon, a podsećaju advokati „i ugovor koji ne poseduje formu punovažan je ako je izvršen“.

ULOGA RUŽICE STOŠIĆ
Vlasnik firme „Građevinac“ tvrdi da je „najraspoloženija“ za izmirivanje Simpovih dugova prema njemu bila pokojna direktorka spoljne trgovine Ružica Stošić.
– U više navrata mi je obećavala da ću dobiti pare. Simpovci su – evocira događaje Stošić – na suđenju osporili njenu aktivnu legitimaciju u celoj priči. Tvrdili su da joj je radni odnos u kompaniji prestao 10. juna 1991, dostavili sudu rešenje, ali bez njenog potpisa. Ja sam onda iz evidencije Fonda PIO pribavio dokaz od 14. marta 2006. prema kome ona još nije odjavljena sa evidencije tog fonda. Stoga se mora puna pažnja pokloniti dopisu koji je ona 4. oktobra 1999. godine slala kao direktor spoljne trgovine u kome se na kraju kaže, citiram: „… tek po isplati ukupnog duga DMZ iz Donjecka od 432.500 američkih dolara moći ćemo (misli se, dakle, na „Simpo“) da platimo ostatak duga firmi Građevinac iz Vranja“.



  • Ostavi komentar