Nabrsna kako terajež

Eko Taxi Vranje

Nabrsna kako terajež

-Bože, novinare, kakav košmar usni noćas, evo cel dan se tresem i pijem, dogura do pred fajront, i još sitku nemam. Dete! Daj po jednu! Ne znam, sanjao sam i mrtvaci, i političari iz kojekakve koalicije na vlast, i da se davim, i da padam od soliter, i da su mi u kafanu ukinali recku, i sva tako neka ludila, ali ovo od noćas, bog da ne da ni na najgoreg dušmanina. Nego, spomena ono za kafanu i za recku, pa da napravim jednu, kako se ono kaže, dir… dis… e, tako be, digresija!
-Elem, jedini koji je uspeo da me zajebe za aprililili bio je onaj ugursuz, konobar na takozvani PTO. Ja, inače, mnogo pazim na taj dan, da ne budem onodena stranka od oni zlotvori, moji drugari, ma znaš ih, i sve prvoga aprila izbegavam mesta de bi oni mogli da budu. I tako, uđem na PTO, dzvirnem ovam-onam, nema opasnost. Ušančim se, to jest stanem u šank, tamo onaj konobar. Izvolte molim lepo. Daj mi, reko, jednu duplu mešinkovaču, stomakliju, znaš što pijem. Gl gl, daj još jednu, nisam na jednu nogu došo, s jednoga vola se ne ore. T`p. Gl gl, daj reko, i da potrećim, danas dan na budale, a ja izbegna pojebuvačku, pa da se častim. Gl gl, uoff uoff, dosta je za danas. Daj ono moje lišče, de mi upisuješ recku, raboš, pa upiši ovo što sam sad polokao. On ode tamo, prebira po nekakve artije, te ti ga dolazi, a uozbiljio se kao prase kad moča. Što je sad? Žao mi je, kaže, i ne znam kolko da ti opišem, ali recka ti je dekretom gazde ukinuta. Ja nabrsna kako terajež. Kako be ukinuta, pa ja nemam pare, što će pravimo sad? Ne znam, kaže onaj konobar ajduk, da vidimo s gazdu da pereš sudovi jedno dva-tri meseca, ili da meteš kafanu, evo baš smo onomad kupili novu metlu. Ja s glavu u duvar z`mbe z`mbe, vide on da se, što kažu političari, stvar usložnjava, odnosno da sam usrao motku, pa kad se iz`pna – aprililili!!! Nisam ga odrobijao, odlegao na levu stranu, samo zato što nisam mogo ovako mešinat da preripim šank.
-To ti je tako bilo, ali da ti pričam za ovaj san. I budim se jutros, u golu vodu, šljik šljikosani, tresem se kao prvoborac, eto je žena mi – dragi, srce, dušo, istišti li se, da ti turim li jedno tursko kafe, tatli, kajmakli i sindžirli? More, kad joj se izbečim, da ti ga turim ja na tebe majci, džerimo nijedna, flinto, to li sam zaslužio?! Ona se nađe u čudo. Što ti je be, dal si normalan, što vikaš po mene i nazivaš me svakako? Ono, poštenski, nisam baš ni normalan, nisam skroz onako pod libelu, nisam u vinklu, zato me i zovu Menča, od mentol, ali ona je znala za to kad se udavala za mene, posle mi je priznala da je to nekako privuklo; kaže, to joj je delovalo mnogo seksi, a ja se pa setim na onu izreku – služi ga kao budalu čindo.
-A san poče lepo, čak idilično. Sanjam ti ja, žena i ja smo otišli na more, oni duševadnici, dečišta, ostavili smo kod babe i dede, malo njih da muče, oni su najviše odgovorni, da nisu napravili mene i ženu mi, mi ne bi ni mogli da napravimo ovi apaščiki. I izvrnali smo se na nekakvu kopakabanu kao karadnički bivoli, vrtimo se na ono sunce kao na ražanj, ravnomerno da pocrnimo; ja se doduše preljušti, kao poskok, ali nema veze, nešto mora i da žrtvuješ za onu lepotu. Mačkam na ženu mi grbinu s koperton, pa ona na mene, dok ja gledam okolo pupčiki, sisice i guze utegnute u tange – tc tc, ranije si morao da pomeriš gaće da se vidi dupe, a sad mora da pomeriš dupe da se vide gaće.
-I malko se vozimo u pedolino, pa polegamo u one ležaljke na plažu, ligeštuli, sisamo na cevku nekakva ludila sa suncobrančiki, slušamo Cecu na tranzistor, ja rešavam ukrštene reči, a žena mi čita Henri Milera, neksus li je, pleksus li je, ali skoro sam siguran da je bio seksus. Idila.
-U neko vreme, posle šmekanje onaj akvarijum okolo, setim se da pogledam i nakud ženu mi, čujem joj umilni glasić, mislim nešto me pituje. Što reče, pitam. Ma ništa be, kaže ona, ne pričam s tebe, nego s ovog finog gospodina ovde. Kad pogledam, ima što da vidim. Do nju sedi jedan ovolik bandzov, duplo mlađi od mene, nabildovan kao Švarceneger, i tačno pratim, kako sa ženu mi lafi, na kupaće gaće napred mu raste šatorče, ma kakvo šatorče, nešto ovoliko kao indijanski vigvam, pa očigledno oće da ga okiti sa skalp na moju zakonitu, ali onaj donji skalp. A ona samo cvrkuće, kao pile sojka, i vlaži kao oktobar.
-Odovde mi pođe! I prebajao bi mu ja na njega odma, ali on duplo pogolem od mene, sve u sajle i pločke, kao terminator, njegova ruka ovde kao moja noga ovde, će izmane, će me otpase, odma ima da počnem da mucam kad me rasveste. Aj malo da oladim glavu, da se smirim, fatim da plivam, ali kako odmakna jedno pedeset metra, tekne mi, što li rade sad one upalotine na plažu?! Pa brgo, ma kakav Čavić, obrnem se i zaplivam nakud obalu, ajkula ne mož me stigne. I što nazirem tamo, žena mi sunča tabani uvis, a između nji belo dupe što čini roke koke!
-I sreća, u taj ma` se probudim, cel u groznicu. I idi ti sad, pa na takvu ženu ne naređaj sve po spisak, i majku i šajku, do poganca u sigurnu kuću! To je samo san, kažeš? Mooree, lepo si kaže ona turska poslovica – svako sabajle kad se probudiš, tepaj ženu; ako ti ne znaš zašto, ona sigurno će zna!





  • Ostavi komentar