Legija kao spasilac

Ni do danas nije razjašnjeno ko je i za čiji račun organizovao proteste u Bujanovcu i blokadu autoputa. „Odbrana srpske države“ je naročito pod sumnjom ako se vidi ko je sve učestvovao u ovoj prvoj ozbiljnoj krizi nakon 5. oktobra

Kada su u novembru 2000. godine u redakciju „Vranjskih“ ušli sadašnji ministar u gradskoj vladi Dejan Ivanović zvani Jova i sadašnji pritvorenik Goran Tasić Gogče, niko nije ni slutio šta se sve iza brda valja, koliko su velike razmere blokade auto puta kod Bujanovca, i kakve će političke posledice iz toga izaći. Iako je Ivanović Tasiću kum, i tada se videla razlika u pristupu ovih ljudi prema javnosti: Jova je dao izjavu za novine, a Gogče je samo mrmljao sebi u bradu i bežao od foto aparata kao djavo od krsta.
Srbija je tada gorela – ne samo da je sve bilo u promenama, ne samo da su krizni štabovi drmali gradom i zemljom, ne samo da je došlo vreme da druga postane sudija, nego je buknuo i južnosrpski, peti rat na teritoriji bivše Jugoslavije. Ivanović i Tasić došli su da javnosti objasne svoju ulogu u čitavoj priči, ali, do danas, ostalo je jasno pitanje na koje nema odgovora, još uvek: da li je, naime, blokada puta kod Bujanovca bila prvi pokušaj državnog udara protiv nove, još i neuspostavljene demokratske vlasti ili se radi o „odbrani Kosova i juga Srbije“? Ili je neko, možda, još tada računao na Milorada Ulemeka Legiju i JSO kao „spasioce Srbije“?
Kako se sve dogodilo tada, godine 2.000., ni dva meseca nakon pada režima Slobodana Miloševića? Ko je sve u priči učestvovao, sa kojim namerama, na čijoj strani? Na kraju, kakve to posledice ima na današnje, naše vreme, i koliko je važno, zbog ovih sada i ovde, saznati pravu istinu?

BLOKADE I MITINZI

Prema izveštajima iz tog perioda, ova priča počinje 21. novembra 2.000. godine, kada su kod Končulja, pod ni do danas potpuno razjašnjenim okolnostima, ubijena četiri pripadnika MUP-a. Sutradan je to obelodanjeno na konferenciji za novinare, ali uz sakrivanje jednog bitnog detalja: MUP je tu bitku sa albanskim teroristima izgubio, a sa njom i kontrolu nad Končuljskom klisurom, dakle i putem Bujanovac – Gnjilane, žilom kucavicom povezanosti srpskog naroda iz Kosovskog Pomoravlja sa maticom. Pokazaće se kasnije da je ova činjenica uzrok mnogih nevolja koje su usledile. Do njih je došlo veoma brzo.
Već 25. novembra u centru Bujanovca održan je „Miting upozorenja vlastima“, na kome je od države, izmedju ostalog, traženo da „narodu podeli oružje“. Potom je oko 300 kosovskih Srba prvi put blokiralo put Niš – Skoplje na nekoliko sati. Stvar je završena tako što je tadašnji načelnik SUP-a za Pčinjski okrug Novica Zdravković dao čvrstu garanciju okupljenim ljudima da će saobraćaj biti uspostavljen, kako je i učinjeno. Ljudi su u konvoju došli do Cerevajke u pratnji MUP-a, odakle ih je kasnije preuzeo KFOR. Stvar je na nekoliko dana legla, ali ne zadugo. Sve ključa, UČPMB sve je bliže gradu, države nema nigde, jer je nema ni u Beogradu, i nervoza je sve veća. Tada u Bujanovac prvi put dolazi kopredsednik prelazne Vlade Srbije Nebojša Čović, i lagano stvari uzima u svoje ruke. Videvši da je vrag odneo šalu, i poslovično neobavešteni legalista, tada predsednik SRJ Vojislav Koštunica, dolazi iz Beča helikopterom, tek da kaže da on ovde „braneći Bujanovac, ustvari brani Srbiju“. Jedini tadašnji DOS-ovac na vlasti pomalo smiruje narod tvrdnjama da je uz njih ne samo vojska i MUP, nego i međunarodna zajednica. No, na ulicama se priča da je narodu tajno deljeno oružje, što je načelnik Zdravković oštro demantovao.
Od blokade puta, ili nekakve „samoorganizacije“ naroda, još nema ni najave.
Bilo kako bilo, situacija je uzavrla, i do nove blokade auto puta, ovoga puta ozbiljnije, napravljene i na bujanovčakoj i na petlji kod Davidovca, dolazi 13. decembra 2.000. godine. Priči je prethodio miting u Bujanovcu, sa koga su ljudi „spontano“ krenuli na auto put. Zahtevi – da vlast vidi šta će sa njima. No, u tu spontanost posumnjao je bujanovački DOS, koji je izdao saopštenje da je blokada „deo marketinga SPS-a pred izbore zakazane za 23. decembar“. A onda se „iznenada“ pojavljuje Milorada Ulemeka Legije, sa sve JSO, „cervenim beretkama“, u akciju spašavanja Bujanovca, potanko opisanoj kao „herojskom delu komandanta Legije, koji je briljantnom taktikom prevario šiptarske teroriste i spasao grad“. Citat je preuzet sa sajta crveneberetke.com.
Tu, dakle, negde, počinje buđenje političara i njihovo verovanje da se od čitavog spontanog nezadovoljstva neka mala, a možda i velika, vajda može isterati. Stara vlast je pala, ali nije otišla, a nova je došla, ali nije ustoličena, pa se Srbija nalazi u vakuumu pogodnom za delovanje raznih zainteresovanih. Da li je tada došlo, pod uplivom Ulemeka Legije, ili možda nekog drugog, do saznanja da bi SDB na jugu Srbije mogao da pokrene talas koji bi preplavio čitavu Srbiju? Prema svedočenjima jednog novinara, koji je i lično napadnut tom prilikom, na blokadi je došlo do oštre polemike kosovskih i bujanovačkih organizatora oko uloge SPS-a, a jedni su sumnjičili druge da su socijalistima omogućili „prolaz“ među nezadovojan narod.

DEMANTI

– Moji lični, kao i motiv mojih prijatelja, su pre svega ljudski i patriotski. Pre nego što smo krenuli na put, obratili smo se vladiki, advokatu Aleksandru Stojkoviću iz NS-a, Miroslavu Nešiću iz SPO-a i Draganu Nikoliću iz SRS-a. Nismo našli Dragana Janjića iz DS-a, a obratili smo se i onom Laletu iz „Otpora“, koji nije podržao našu akciju. Posle, na putu, bili su svi, osim mladih socijalista i otporaša. Davidovčani nam se nisu pridužili jer im je Irićeva žena rekla da su to huligani, SPS i SRS. A ko smo, dokazali smo kada smo vratili kamione „Simpa“, ali i Miroljuba Stojčića – rekao je tada Ivanović.
Dakle, nije da nije bilo politike. I sam Ivanović, apostrofiran kao čovek koji je pokrenuo vranjsku čaršiju, verovatno svoje blisko okruženje, da odu do Bujanovca, potvrđuje da je politika i te kako bila zainteresovana za sva dešavanja, i tada i sada (vidi okvir). Ovde je jasno apostrofiran i čovek kome tu svakako nije mesto – vladika vranjski Pahomije, o čijem će učešću u čitavoj priči još biti reči.
No, Vranjanci su na barikade stigli tek kada su one bili postavljene, i kada je Srbija predstavljala tampon u srcu Evrope. Lepo, samo, ko je organizovao čitavu priču?
Jedan od glavnih organizatora, Bratislav Lazarević, tada bez zanimanja a danas dugogodišnji direktor Crvenog krsta Bujanovca, u intervjuu „Vranjskim“ u to vreme sećao se da je sve počelo kada je „neko“, sa oko 600 štampanih letaka, pozvao narod na miting u centar Bujanovca. Sakupilo se oko 5.000 duša, a prema Lazarevićevom pamćenju, nije imao ko da im se obrati, pa počinje opšta trka, iz koje se iskristalisao Krizni štab, koji je kasnije upravljao dvodnevnim protestom. Ako mu je verovati, „neko“ se setio da sakupi ljude, a onda njihovom strahu i pripadajućoj mašti prepustio sve ostalo, na vreme se sklanjajući sa glavne scene. Da li je taj neko mogao biti SPS, udružen sa čvrstim i promenama netaknutim sistemima vojske, policije i državne bezbednosti? Ili je to bila SDB, preko svojih ljudi u vranjskoj čaršiji?
– Kasno smo videli da je SPS hteo nama da manipuliše. Najpre su pustili taj letak, u pokušaju da usmere protest u neželjenom pravcu. Ali, kada je narod video šta hoće SPS i JUL, dao je podršku našem Kriznom štabu – izjavio je samo nekoliko da na po prekidu protesta Lazarević.
Prema njegovom tadašnjem mišljenju, iza čitavog protesta nije stajala velika, nego mala i dobro organizovana grupa ljudi. Samo, ko bi oni mogli biti? Kako to do danas nije otkrila policija, BIA, neko? Ili, kome do danas ne odgovara da se istina sazna?
E, tu u priču, bar novinsku, ulazi i jedna od najvažnijih figura čitavog događanja, Novica Zdravković, tada načelnik SUP-a za Pčinjski okrug. On je tada smatrao, i javno o tome govorio, da su stvar organizovali pojedinci, protiv kojih su podnete i krivične prijave. A njih je, prema policijskim nalazima, bilo petorica – Dragan Golubović Golub, Vojislav Dojčinović Voćko, Goran Tasić Gogče, Nebojša Mladenović i Bratislav Stošić. Protiv svih njih su podnete krivične prijave, najavljeno je ubrzano suđenje, ali do njega, čini se, nikada nije došlo. Predmet je išao tadašnjem sudiji a sadašnjem predsedniku Prekršajnog suda Draganu Stankoviću. (vidi okvir).
Dok se čekalo na suđenje ovoj grupi, uhapšen je Baća Tomić, jedan od sinova Dragomira Tomića, za privredni prestup. Takvo je vreme, očigledno bilo.

DRUGA STRANA

Situacija se smiruje, odmah po skidanju blokade. U Bujanovcu se održava 15. decembra sednica savezne i republičke vlade, Čović pregovara sa Albancima, i narod se lagano povlači iz južnosrpske istorije.
Ali, daleko od toga da se čitava priča smiruje. Krajem marta 2001. godine Koordinaciono telo izdaje saopštenje za javnost, u kome opominje da snage starog sistema ne miruju. Prema navodima iz saopštenja, dobijenim iz policije, 23. marta na Pržaru je održan sastanak kome su prisustvovali tada šef SPS-a Zoran Knežević, vlasnik pekare „Klas“ Miša Antić, Dragan Golubović Golub, Goran Tasić Gogče i Milovan Drecun, tada ražalovani novinar i osnivač sopstvene političke stranke.
– Dok Vlada pokušava da spreči novo krvoproliče, ovi ljudi pokušavaju da svoje prljave tragove, koje su ostavili u prethodnom vremenu, zatrpaju izazivanjem još jednog krvoprolića – kaže se u saopštenju. Pa, o čemu je to razgovarao šef SPS-a sa čovekom iza koga stoji 21 krivična prijava?
Akteri čitave priče negiraju da je bilo takvog sastanka (vidi okvir), i da su oni, i da ga je bilo, na njemu učestvovali. U saopštenju se sa navedenima uvezuju i pojedini bujanovački Srbi, koji su tada, ako je verovati Koordinacionom telu, pokušali da naprave neko svoje Srpsko nacionalno veće, i tako potpkopaju napore države da smiri situaciju. Pominju se dva Gorana Taškovića – Šef i Šilja, potom radikali Svetislav Stojmenović Stručnjak i advokat Slobodan Jovanović, kao i socijalista Nebojša Stojmenović Dubak, uz privatnika Srđana Kalimanca.
– Jug Srbije je državno, a ne partijsko ili ideološko pitanje – kaže se u saopštenju Koordinacionog tela, koje je, na kraju, završilo na sudu, gde se pojedini vlasnici imena sa spiska tuže sa državom. (vidi okvir).
Na kraju, šta se može zaključiti? Da li je zaista Zoran Knežević pregovarao sa Goranom Tasićem o uspostavljanju reda u državi? Da li je Goran Tasić na ovaj način uveden ne samo u političke, nego i u državne strukture? Da li je policija bila kriminalizovana, ili su kriminalci bili politizovani? Jedino, nema sumnje da je do bliskog kontakta došlo, tada, ili kasnije, ili ranije, i da on, bez prekida i ni od koga ometan, traje i dan danas. Neki ljudi o kojima se ovde govori povukli su se u miran život i ne mogu se dovoditi u vezu sa kriminogenom sredinom, a neki ljudi su u zatvoru, dok su neki ponovo na vlasti. Ima li kraja mračnim dogovorima, mešetarenjima i zloupotrebama? I, treba li Vranju novo krvoproliće pre nego se neko usudi da stvari, jednom i zauvek, dovede u građanski, dakle zakonski, red i poredak?

BLOKADA
Što se tiče blokade auto puta, Dejan Jova Ivanović i danas tvrdi isto ono što je govorio 2.000 godine – da je u čitavoj priči učestvovao samo da bi pomogao Srbima sa Kosova, te da ga nikakva politička pozadina priče ne interesuje. Inače, Ivanović je kum Gogčetu Tasiću, mada više, daje se zaključiti, njih dvojica odavno nisu ni u bliskim, a kamoli kumovskim odnosima.
– U blokadi sam učestvovao jer sam želeo da pomognem kosovskim Srbima, tako što sam izveo ljude na taj jedan dan tamo, kao neko ko je i kao redovni vojnik i kao rezervista učestvovao u svim ratovima u bivšoj Jugoslaviji, osim Slovenije. Ne kajem se zbog toga ni dan danas. Da li je to kasnije ispolitizovano, ja to ne znam. Moje namere su bile čiste, i čista mi je duša – kaže Ivanović.
Dragan Golubović Golub danas nije želeo da komentariše svoje učešće i čitavoj priči, uz konstataciju da od prekršajnih prijava nije bilo ništa, jer se u međuvremenu sve razjasnilo sa policijom.
Nebojša Čović takođe nije želeo da se vraća na prošlost („što je bilo, bilo je, sada se treba okrenuti budućnosti“), uz tvrdnju da su „oni“, misleći pri tome verovatno na državu, i tada hapsili Gogčeta Tasića. Sličnog se seća i Sima Gazikalović, prvi operativac Koordinacionog tela, uz napomenu da ne može da komentariše događaje jer u njima nije učestvovao iz prve ruke.
– I kada sam svedočio na sudu po tim pitanjima koristio sam samo arhivsku građu, jer je Prescentar u to vreme vodila Biserka Matić Spasojević – kaže Gazikalović.

PRŽAR
Tajna sastanka na Pržaru ni do danas nije dobila značajnije svetlo. Dragan Golubović tvrdi da sastanka nikada nije ni bilo, Zoran Knežević ostao je nedostupan „Vranjskim“ da pojasni svoje učešće u čitavoj priči, a Miodrag Antić se kune da nikada nikakvog sastanka nije bilo u tom sastavu i sa tim tematima, te da je kasnije od policije dobio i zvaničnu satisfakciju da je saopštenje Koordinacionog tela u najmanju ruku neprecizno.
No, saopštenje nije palo sa neba, nego se poziva na policijski izveštaj. Ali, tadašnji načelnik SUP-a Novica Zdravković takođe se kune da on o tome tada niti je nešto znao, niti je nekoga izveštavao.
– Prvi put u životu čujem da se tako nešto događalo. Ako je neko iz policije nešto znao, u redu, ali ja kao tadašnji načelnik odgovorno tvrdim da policija po tom pitanju nije dala ni jedan jedini zvanični podatak – kaže Zdravković.

PISMO
Veoma je indikativno, u „Vranjskim“ pred kraj januara 2001. godine objavljeno, otvoreno pismo gradskoj javnosti i lično Novici Zdravkoviću, sa ukupno 29 potpisa. Dakle, posle više od dva meseca od blokade autoputa. Indikativno, mora se priznati, samo po sebi.
U tom tekstu potpisnici iznose niz zanimljivih detalja. Tako, ispada da je izvesni Milovan Stojmenović Miško iz Šilova došao u Vranje i obratio se Dejanu Ivanoviću Jovi, u to vreme članu Inicijativnog odbora Udruženja srpske hrišćanske odbrane za jug Srbije, koji je, ako je verovati potpisnicima, u to vreme brojao oko 120 članova. Ovde u priču ponovo ulazi vladika Pahomije, sklon samoorganizovanju, ali ovo udruženje, ni pre ni posle ovog pisma, nikada u javnosti više nije pomenuto. Pravljeno je za jednokratnu upotrebu, za dizanje blokade, pravljenje haosa i izigravanje spasioca? Vladika je malo poradio na vaskrsavanju mrtvog sistema?
Bilo kako bilo, posle dogovora narečenog kosovskog Srbina sa Ivanovićem, za Bujanovac oko pola dva popodne tog dana, 13. decembra 2000. godine, oko 50 Vranjanaca, po proceni potpisnika teksta, kreće u blokadu puta kod Davidovca, dok su onu kod Bujanovca držali domicilci. Tada je kod Davidovca već bilo oko 1.000 ljudi koji su Vranjance dočekali rezignirano – onoliko Vranje, a samo vi. Sve u svemu, potpisnici optužuju Novicu Zdravkovića da je prišao ljudima na blokadi i čestitao im na učinku.
– Dobro odrađeno, momci. Izdržite. Uradili smo pravu stvar, brate. Alarmirali smo i našu i međunarodnu javnost. Moramo da izdržimo dok ne dođu predstavnici naše vlasti – rekao je tada, navodno, Zdravković blokiračima puta.
Sutradan je, tvrde potpisnici, stigao sa novim predlogom, da se zatvori i onaj deo puta koji je bio otvoren za saobraćaj, jer Koštunica samo što nije stigao. Da bi dokazali da su samo učesnici, a ne organizatori protesta, potpisnici tog teksta tvrde da su napustili barikade još 14. decembra, a da je ona trajala još 30-ak časova posle toga. Njima, sudeći po pismu, ostaje nejasno zašto su neki od njih bili predmet krivičnih prijava, te da li je na delu „prvi politički proces nove vlasti“. Na kraju, „kao Srbi i patriote“, 29 potpisnika protestnog pisma tvrdi da su samo učesnici, a da organizacijom i političkim konsekvencama nemaju ama baš nikakve veze.