-Novinaree! Ne begaj, ribo kisela, nego ajde na po jednu, ovako pred fajront! Znao sam da će kvekneš, kažu, svemu možeš da odoliš, osim iskušenju. A ja te, evo, vovedo vo iskušenije, ne moš se izbaviš ot lukavago, pa da si sto puta novinar. A ja sam ti, što kaže unuka mi, antihrist u pokušaju.
-Juče me žena istera iz pamet. Dolazim ja doma, ona gleda vesti, poplava u Trgovište, izlila se Pčinja, podavila onaj šopluk kao poganci. Oni ionako podivljali, kao kejdžuni, još samo ovo im je falilo, otide godižbina u majčinu. Pa se sad svi političari zbrali tamo, kao lešinari, koja majka izgubila dete, u Kozji Dol sad će ga nađe, na onaj narod staju na muku, država će dade ovo, država će uradi ono, viš kako smo mi odgovorni i humani, narode, glasaj za nas. Kao da je Pčinja ovaj pičvajz napravila samo zbog nji, da se tamo zbiraju kao na vašarište, de se pelivani rvu i mečka igra, kamere i blicevi samo sevaju. Čujem, jedan od ti političari onako nezvanično izjavio – ih, majke mu ga, kako se ne izli pred izbori, krasno da si zberemo glasovi, baš je mogla Pčinja da stisne još godinu i po.
-Gleda zakonita mi one vesti, i krsti se – tc tc tc, pogledaj ih samo, kaže, ovi čelebije, kako se brinu za narod, prosto da se razroveš; a samo se pitam de su bili dosad, oni šopovi u Pčinju pocrcaše, prosek na oni što su tamo ostali stočetri godine; kume, ne brani me više, molim te, sve će me utepaju. Čula sam, priča narod, da je poslednji kadar filma „Bogovi su pali na teme“, ono kad Bušman baca flašu koka-kolu od kraj svet, snimljen negde kod Radovnicu, i da to uopšte nije bio Bušman, nego neki domorodac, Pčinjanin. Oni svi takvi.
-I javiše na vesti, kaže žena mi, i naš predsednik, onaj be, znaš, što mi liči na Lurča iz „Porodicu Adams“, će dođe sutra i Lurč kod nas. Kako, reko, će dođe Lurč kod nas? Čekaj be, pa nema čovek de ni da sedne, sve stolice arabat, će čučne da odmori od teški državnički poslovi, će se utepa, a ni tepih nemamo, da amortizuje, od sramotil`k. Baška što ništa u kuću nema, sa što visokoga gosta će poslužimo, ni čaška rakija (to se u domaćinsku kuću ne svrća), ni kafa, bruka naša i rezil`k! Ooo, gospode savaote, s kamenja li te gađa, te mi dosudi da se rodim u Švajcarsku na jugu! Ama, izbulji belci žena mi, muto nijedan, neće Lurč kod nas ovde u kuću da dođe, što će u ovu našu muku i sirotinju, tatka mu Ljubu li će traži, nego će dođe kod nas, ovako, u državničku posetu, prvo u Trgovište, pa u Vranje, kažu, dozvolio mu tate, drug Žbevc, da dođe, zbog vanredne okolnosti, a taman i da iskoristi priliku da preseče vrcu na onu Simpovu fabriku, što su je otvarali svi mogući i nemogući ministri, premijeri i predsednici, samo zato služi, isfronclala se ona vrca, kao tarana bidnala. A ako baš pa zapne kod nas u kuću, će puštimo unuku, onako u nošnjicu, futa, šamija i op`nčiki, na poslužovnik zalče leba i sol, i čaša voda, od koga je, dosta mu je na Lurča, za koga je pa, i previše, pa aj sa zdravlje, putuj igumane; a on i ne sme da pije jaka pića na javna mesta, sećaš se onomad kako je zamalo teo da najebe samo zato što je liznao čašu sa šampanjac, a novinar, zlodjej, to snimio. I na mene mi l`kna, ma Krstilovica mi padna od grbinu! Ali opet, đavol mi ne dava mir, nešto rije u mene kao crv u gvožđe, ceo dan sam proveo pred portu, dzikam iz nju kao magare iz lesku, što znam na Lurča što može da mu tekne, i tek kad javiše da je otišo, evo iskoči malko da se izdušim.
-Nego, batali to, vidiš li ga onoga malečkoga, šebekastoga, onoga sa štap, što vika pijenje na celu kafanu? E, taj. Tu pre neko vreme, pandrkne mu tatko, a znao sam ga, bio je golem čovek, ma ovolik bandzov, kako li ga ovoga ovoličkoga istrese, metar i žilet. I u zaostavštinu, ostavi mu i ovaj štap, što bi mi Vranjanci rekli pomagaljku, patericu. U stvari, samo štap, pošto je sve ostalo na vreme, za života propio. A štap, umetničko delo; od nekakvu, kako se kaže, jebanovinu li, pa izrezbaren, drška kao da je naš lokalni ministar kulture, vajar Neća, rezbario; da ti ne zborim, remekdelo. Ali, pošto je štap nosio ovolik derep, a nasledio ga štrumf, ispadne da mu je na naslednika neprikladan, pogolem štap od vlasnika. Pa ti ovaj fati, i pretrupi štap na pola, da mu je taman. Ali, frlji gornju polovinu, sa sve dršku, a zadrži donju. Što napravi be, ulo, pitamo ga, zašto istrupi krasan štap, pa još da baciš gornji deo s onakvu dršku?! Pa, kaže, mnogo mi je bio golem, ovako iznad glavu sam se poštapao s njega, ruka teše mi otpadne. Pa fatim i pretrupim, sad mi je taman. A donju polovinu sam zadržao, zato što s nju nisam imao problem, nego me izede ona gornja!
-I mi tako sedimo, društvo, on ode da urinira, a na nekoga (da ne kažem mene) tekne mu, uzme štap, skine mu ono železce na vr`, skrati ga za santimetar, navrti železce, i vrati štap na mesto. I tako iz veče u veče, santimetar po santimetar, nekolko puta, i što se sad dešava? Što misliš, zašto teletabis časti celu kafanu? Pa zato što je naposletku provalio da mu je štap postao malečak, ali ne primećuje da se štap skratio, nego misli da je on počeo da raste!
Pratite InfoVranjske.rs i na Facebook stranici portala.