Svako bi iznosio krevete, meke slamarice, jastuke koji su mirisali na guščje perje. S obe strane sokaka se spavalo, svako ispred svoje kapije
Tesan, načičkan kućama, vijugav, strm sokak u centru Gornje čaršije – to je Deligradska ulica. Spaja glavnu ulicu u Gornjoj čaršiji, Poljaničku sa jednom od najvećih u kraju, Devet Jugovića. U njoj složno žive zajedno Srbi i Romi.
– Nekada je bila kaldarma i vada po sredini kojom se odvodila voda, ona iz kuća posle pranja na bunaru ili od kišnice. Sokak je uvek bio čist, bilo je milina videti ujutru kada žene izađu sa kanačićima punim vode i metlama u rukama – počinje priču o svojoj ulici Andreja JOVANOVIĆ.
Čistoća koja je krasila sokak nekad, krasi ga i danas.
– Čistoća se održava jer se tradicija prenosi na mlađe generacije. U sokaku se odvija buran drušveni život i higijena je bitna. Većina na ulici provodi dobar deo vremena, deca posebno. Evo, dok puštam golubove svi su izašli i posedali na klupe da gledaju kako će da se vinu u nebo i pretvore u tačku. Ma, iskrive šije kad pustim bakarce i limone, a tek sin kad pusti visokoletače. Nema boljih u Gornjoj čaršiji – kaže Velimir STANOJKOVIĆ, zvani Velja Žaba.
Žitelji se rado sećaju minulih vremena, večernjeg vetrića koji bi leti donosio svežinu sa Pržara, mesečine, razuzdane noću, koja se prepoznavala u kikotanju, dovikivanju, uzdasima u senci razgranatih dudova, oraha, pored zidova tik uz jorgovane.
ŽARČIKI
– Kada bi nadošle vrućine spavalo se po dvorištima i na sokaku. Svako bi iznosio krevete, meke slamarice, jastuke koji su mirisali na guščje perje. S obe strane sokaka se spavalo, svako ispred svoje kapije. Bilo je sirotinjsko vreme, ljudi prosti, ali vredni, radni, dobrodušni i spremni uvek na šalu i razbibrigu. I zdravi. Tada je svako parče hlaba značilo mnogo, danas ima svega, puni frižideri, ali jedino zdravlja nema – navodi Petar STANOJKOVIĆ, Pera Žaba.
Žitelji su nakon napornog rada, od jutra do mraka da bi se preživelo, morali u večernjim časovima da nađu odušak.
– Dugo ne bi mogli da zasu u krevetima na sokaku. Bilo je dobacivanja – „turi li ruku među žarčiki“, „ne me štipi, be, kude ne treba“, „a, crkja dabogda, uljigavi me pijan sasvim“ i tako redom. Valjanje od smejanje počelo bi kada počne da radi gra u stomak. Nije se znalo ko će jače da ga ocepi. Ni žene nisu zaostajale. „Pa, li, turajte što poviše nanicu dok gra varite. A, deca, deca, nećete da slušate“, korila bi ih neka starija baba. „Nane, gra jedenje – goč cepenje“, dobacivali bi, a smeška se čula čak do Belog mosta – priča Pera Žaba.
I danas se žitelji okupljaju na ulici, kupi se pivo ili iznese rakija i sedi na klupama.
– Postoji i dalje uzajamno poštovanje. Kad pečem rakiju, a fala bogu rodi grojze, praske, jabuke i ostale voćke, kod mene se redovno okuplja komšiluk. Degustatori koliko hoćeš, i to vrsni. Sve VKV majstori za rakije: komovice, šljivovice i voćne. „Pušti gu još malka“, „S`g gu sekni“, slušam, al ne ajem, uftija sam ruku i ide si samo kako podmazano. Doduše, i žena mi Stanče se pituje. Neje džabe od Paramuljkovsku familiju iz Donje Šaprance. Godišnje ispečem 100 kazana. To traje danima, nedeljama, sa srce i dušu se peče – priča Staniša VELIČKOVIć, Nine Beliševac.
Beliševci su poznata familija u celom kraju. Mita Beliševče sa sinom Dušanom i snajom Nacom došao je u Vranje 1933. godine i kupio kuću i plac u Gornjoj čaršiji.
– Otac Dušan bio je pismen čovek. Advokatski pomoćnik kod čuvenog vranjskog advokata Džaneta Jankovića. Posle rata bio je službenik u SO Vranje, do 1962. godine. Živeli smo od plate, ali i od sadnje duvana, obrade bašti i vinograda. Sticali smo, kao i ostale komšije, nove kuće, gradilo se cigla po ciglu, useljavalo sa velikom radošću. Otac je stalno govorio: „Sve će da se uradi, ulažite dinar po dinar, ali jedno ne zaboravite – prvo ulažite u decu, u njihovo školovanje, ali i u njihovo vaspitanje. Rabotu ste završili ako je dete školovano i vaspitano, ali završili ste je i ako je samo vaspitano, bez golemu školu“. Tako je bilo kod nas, brat Bora i ja postali smo učitelji, Nine tekstilac, a sestra Dobrila vredna i poštena domaćica – priča Predrag VELIČKOVIĆ.
PROVARA
U ulici ima više starih familija, srpskih i romskih. Jedna od najstarijih je Žabinska. Doselili su se Vranje u prvoj polovini 19. veka iz Gornjeg Stajevca. Daleki predak Stanojko pobegao je od turske osvete i skrasio se u kućici koju je sagradio u današnjoj Ohridskoj ulici. Mnogobrojna familija kasnije je odlazila iz zaduge i gradila kuće po varoši.
– Deda Mladen je bio baštovandžija, proizvodeći zeleniš, krompir i kukuruz prehranjivao je porodicu. Otac Pera i majka Olga kuću u Deligradsku ulicu kupili su 1933. godine od Dobrija Milenkovića, poznatog kovača. Otac Petar je izučio kovački zanat, izrađivao je isključivo potkovice za konje, a za vreme Drugog rata, da bi se preživelo, silom prilika postao je mesar. Izranio je i izveo na put devetoro dece: Dragicu, učesnicu NOR-a, Dragomira Mireta mesara, Branka stolara, Djoku obućara, Gordanu radnicu Monopola, Vladanku, radnicu Koštane, mesare Petra i mene, Velimira – priča Velja Žaba.
– Mučili smo se kao Isusi. U četiri sat sabajle svi u duvan. Dete sam bio, odem sa magare, sakrijem se u brazdu i spijem. Vratimo se dom, majka Olga vika: «Deca, sedajte na zemlju, svi u krug». Donese provaru nadrobenu sa bajat leb. Provara je bila kozje mleko, prvo posle kozenje. Dade ni kašike, uzme golem čaršav, pokrije i vika: «Ajde, s`g jedite, koj što do dokači». Samo se čuje kude tropav kašike, a kad podigne čaršav stomačiki se naduli, puni i siti – priča Pera.
Kad su odrasli, morali su da rade sve poslove. Zahvaljujući ocu, Mire i njegovi sinovi, Velja i Pera, postali su poznati mesari. Svi su majstori za spremanje raznih đakonija od mesa, ali Pera je čuven po pravljenju kobasica.
– Na nikoga ne kažem recept sve do kraja. Možda i kažem, ali fatija sam ruku i možev mnogi da gi praviv, ali moje su najslatke. Koristim svinjsko, teleće meso, slaninu i malo kozje za ukus. Koristim domaća creva i razne začine – ističe Pera.
Nadimak su dobili po ocu Peri. Kad je bio učenik prvog razreda u OŠ «Vuk Karadžić», sedeo je pored zgrade i nogama opkoračio potočić. Naišao je učitelj i viknuo: «Pero, što si se tu raščepio kao neka žaba». Čula su deca i Pera je dobio nadimak Žaba.
Ulicu je obeležila i familija Jovanovići Južarci. Najpoznatiji među njima bio je Zafir. Sa suprugom Setom imao je šestoro dece. «Konopalja mu duše izede, suče i u s`n, šarnali mu ga kršče da se muči korku leb na deca da turi u usta», govorila je Seta. Jedan od njegovih sinova, Dušan, izučio je stolarski zanat i penziju stekao radeći kod Dragutina Ristića Stropljanca.
– Da se ne bi patili, gledali smo da izučimo zanate i zaposlimo se u fabrike. Sa deset prsti gradili smo kuće, školovali decu. Danas, mnogi ne mogu ni kokošarnik da sagrade. E, to ne valja – kaže Andreja Jovanović, koga Vranjanci pamte kao fudbalera Koštane, fudbalskog sudiju i radnika Sintelona.
Od romskih familija ulicu su obeležili: Maksutovići, Jašarevići, Ibaimovići, Demirovići, Durmiševići, Idići, Karimanovići, Ajredinovići…
ĆUTEK ZBOG VEŠALjKE
Nekada su se ljudi poštovali i ispomagali. Nije bilo svadbe ni sahrane da se svi ne okupe, i Srbi i Romi, kako kažu „i za dobro i za loše“.
– Nije se gledalo u koju kuću će dete da utrči, ako je gladno dobijalo bi komat leb, malka prženičku, crven mast ili sirence. Glićaš vruć leb kako alaman, a sirence ga grickaš kako poganče. Sve je tad bilo slatko, mnogo deca je bilo u kuću, trebalo je toj da se narani, zato smo uvek bili željni da izedemo nešto poubavo. Kad se zakolja svinja, vešaljke gi sanjamo preko noć. Tako li je Pero? – pita Andra komšiju.
– Kako nije – nastavlja priču Pera Žaba – i sad su mi pred oči vešaljke u staru kuću kude park. Tatko mi dade flašu i vika: „Da ideš u staru kuću, kude su naši prvi put pobili kućno kolče, da natočiš vino i da pevaš i natam i navam k`d se vraćaš“. Naterao bi me da prstima držim flašu i to ne za grlić nego jedno četiri prsta niže i naredio da dotle napunim sa vino. Malka li natočim poviše ćutek mi ne gine. A, zašto? Pa, zatoj što su u podum kude je bila bačva sa vino visele na grede vešaljke sa suvo meso. Moram da držim flašu, točim i pevam kako ne bi skinaja jednu i izeja gu. Bez njegovo znanje nema godižbina trošenje. Kad malka porasna, poče mozak da mi radi, pa napravim dubok džep na široke pantalone i munem gu vešaljku. Pevam, donesem vino, tatko me pofali, a ja otrčim pozadi kuću, pa u metle, na skrovito, obrišem gu vešaljku.
Detinjstvo i siromaštvo se ne zaboravljaju, kaže Pera, i nastavlja priču uz odobravanje brata Velje.
– Deca u cel sokak ne možešemo od v`ške da otrebimo. Majka mi vika: «Dobimo golemu državu, sve ostalo malečko i kuso. Mislimo će se otkačimo od bedu, al se grdno pretupasmo. Fatila se ona na nas kako štroka na stare babe, pa nikako da se otkači. Moramo da sadimo duvan, bašču, rabotimo kude stignemo, da se nekako preranimo». A, ja se žalim: «Mamo, mori, pun sam sas v`ške». A, ona: «Pero, magare jedno, će ti se natepam sas nal`ne, v`ške li su problem? Tolko smo se navikli da bez nji ne možemo“. Ufati me, pa izvadi vodu iz bunar i zgreja gu na šporet pod ajet i nastane šurenje i trebenje – navodi Pera.
U mnogoljudnoj Žabinskoj familiji, snalažljivost je bila itekako bitna, da bi se došlo do boljeg jela ili malo para.
– Sećam se, Mire me pošalje u Devotin, kude su čuvali ovce, da preteram na magare kante s mleko. Svaki d`n je toj bilo, doteram, a snaška mi Ljubinka ne dava mleko. K`d potražim vika: «Gladniku, samo na jedenje misliš». Ali, dosetim se, kad teram mleko, kante ripav na magare, bućka se mleko i napravi odozgor maslo. Uznem list od lokvanj i oberem maslo. Slatko se najedem. Znao sam da dođem do para i da izedem golem ćutek. Tatko me pošalje u Gradsku crkvu da isečem kolač i da mi pare za popa. Dođem do pola put, izvadim nož, sam ga prtesečem, a pare u džep. Ali, sretne pop Kosta tatka mi i čudi se: «Pero, dete ne beše u crkvu da iseče kolač, što se desi to kod vas». Tatko mi se ucrveneja od sramotu, a ja posle od tepanje – priča Pera Žaba.
Pratite InfoVranjske.rs i na Facebook stranici portala.