Posle rata izradio je čizme za druga Tita i dobio na poklon radio marke „Kosmaj“. Golema je to čast bila, a i radost. Dušan na svaki zarađeni dinar oči je videja, a one su morale da gledav u svaku novu ispečenu ciglu, turu šoder… Takoj steknasmo novu kuću, televizor 1961. godine. Svaki dan po dvadesetak gosti nam je dolazilo
Kajmakčalansku ulicu obeležile su brojne familije, a Bojadžije su nadimak ponele po pretku Iliji.
– Svekar Ilija je držao omanju bojadžijsku radnju na početku ulice. Radilo se danju i noću, ali decu je upućivao na druge, unosnije poslove. Moj Dragi bio je trgovac. Cenjen i poštovan, mogao je da zaradi, ali sudbina učini svoje; mlad se zatre – počinje priču o svojoj familiji Olga MIŠIĆ.
U njihovoj kući poštovani su običaji i tradicija. Olga se rado seća kako se nekad slavila Vrbica.
GORČIVO I TATLI KAFE
– Uvek se pada u subotu, pred Cveti, a mi krenemo da čistimo kuću još u petak. Sprema se najnovo za oblačenje. Sve mora da se c`kli na nas. U subotu, oko dva sat narod počne da se sabira u crkvu; staro, mlado, obavezno đaci sa svoji učitelji i profesori. Iz crkvu krene povorka, napred vojna muzika. Ide se do Amam, do Klinčarski dućan, i tuj u reku berev se vrbe. Eh, što je t`g imalo vrbaci. Kad se naberev vraćamo se u crkvu da gi ostavimo da popovi očativ i osvetiv granjčiki. Povorku su uvek pratile Lazarice. Obučene kako treba, išle su po stranu: „Lele lele, Lazaričke, k`d li beste, k`d prođoste, što ne beste još dva dana, još dva dana i tri noća“ – kaže Olga.
Slavili su Svetog Ranđela, svečano i veselo.
– Pola Vranje za slavu prođe kroz kuću. Ujutru, na posluženje iznese se slatko, kolačiki i vino, a poslepodne sve isto, samo bez slatko. Meso se je kupovalo, prase, teletina, sve. A bez muziku neje moglo da prođe. Kolo se je igralo, u dvor, pa na ulicu – priča Olga.
Seća se svojih komšinica koje su odlazile i dočekivale goste.
– Buba Adžinikolinica, beše jedanput ubava i pametna žena. Ona vikaše: „S`g će, Ilijo, svi da ve falif: tugo što vi je ubav kolač, lelke što, pa, ubavo gori sveća“.. A svekar mi Ilija se kida od smešku. A tek stara Hadžimišinica. Nema koj gu neje poštovaja u varoš, a kamoli u malu. Snaška vu, fina ženica rodom iz Kruševac, k`d bi se vratila od slavu obavezno bi gu pitala: „Nane, kako beše, kako se provede“? Dva odgovora je imala. „Nikako, sine, gorčivo kafe mi poslužiše“ i „Ubavo, sine, popi slatko, tatli kafe“. U toj vreme, u koju kuću se popije prava, turska kafa, celu godinu se zbori za njum – priča Olga.
Pamti odlaske na sabore u Banju, Sobinu, a posebno u Donje Vranje, 8. maja na Svetog Marka.
– Za Svetog Marka napravimo s`rmalk. Uznev se sve iznutrice i crevca od jagnje, pa uvijev u jagnjeću maramicu i u golemu zemljanu tavu ispečev. Toj, vruć leb, ljuti paričiki i gurabije da se zasladimo, ponese se u golemu krošnju. Muški napnev baloni s vino i idemo peške, dole do Monopol, pa kroz žito na Pogačarkinu njivu, po putanjku dođemo do reku. Prelazili smo preku jednu gredu da bi presekli i što pre stigli do širinu kod donjovranjsko groblje. Eh, sjati se sve što mrda iz varoš, zasedne, pojede što se ponelo, popije, ide muzika od jedni do drugi, dzvni pesma, kolo se vije – navodi Olga.
Mnogo se u to vreme gledalo na čistoću ispred kuća, a posebno je ispred dućana moralo da bude pažljivo pometeno.
– Nedelja beše, načalinik Rista sa stap ide po ulicu. A, ono za nesreću, vetar dunaja, pa doneja artiju pred dućan. K`d vikna da udara sa onaj stap u pendžer. „Odma da ste iskočili i sabrali artiju, da ne pukne prijava, a posle i vosak da se lepi“, toj reče i ode ljutito.
U Ulici je bilo mnogo zanatlija, ali stariji žitelji pamte šustere, Djoku Velinca i Dušana Šoškuru.
– Djoka je držao radnju preko puta Amam, pravio je cokule za vojsku, a sa posebnim uživanjem izrađivao je cipele za dame i gospođe. One su uvek bile izložene u radnji gde je obavezno stajalo – popust 20 odsto – priča njegov sin Dragan.
KRIV REP
Sa Kosarom Indžinom i potomstvom živeo je u slozi i ljubavi. Radio je i danju i nođu, „da se stekne, nova kuća da se napravi“, kako se govorilo u varoši. Imao je vinograde i znao je danima da uživa u pečenju rakije. „Sve što ispečem, za svoju gušu i dušu je“, govorio je prijateljima.
Dušan Stanković Šoškura kao šuster radio je kod predratnog fabrikanta Janka Pešića.
– Posle rata izradio je čizme za druga Tita i dobio na poklon radio marke „Kosmaj“. Golema je to čast bila, a i radost. Dušan na svaki zarađeni dinar oči je videja, a one su morale da gledav u svaku novu ispečenu ciglu, turu šoder… Takoj steknasmo novu kuću, televizor 1961. godine. Svaki dan po dvadesetak gosti nam je dolazilo da gledav ljudi u kutiče kako odiv i zboriv – priča Roska STANKOVIĆ.
Osnivač familije Vrbarci bio je Jovča drvar, koji je živeo u podnožju Krstilovoice. Po njemu je familija u početku bila prepoznatljiva kao Jovčini. U kući na Rudini, rodio se Josa po kome će familija dobiti nadimak Vrbarci. Bio je ovčar, terao je drva i prodavao ih po Vranju. Jednom prilikom desilo se da dotera tovar drva od vrba. Oni koji su to primetili odmah su ga krstili: Josa Vrbar. Taj nadimak ostao je i do danas njegovoj familiji.
Ćira kovač upamćen je kao majstor koji je obeležio istoriju vranjskog preduzeća „Metalac“. Njega su kada je bio tri meseca star usvojili Vasa Sulja i Paraskeva. Vasa je pre Drgog rata bio žandar u Velesu, Djira je bio siroče i uzeo je da ga čuva i izvede na put.
Krivorepci su brojna familija, krase je brojni trgovci, majstori, kasnije dobri đaci i fudbaleri. Danas se svi ponose Vojislavom Stankovićem koji igra za beogradski Partizan.
– Od nadimak koji ti ljudi nadenev ne možeš da pobegneš. Deda Jordan je držao bakalnicu kod kafanu „Belo jagnje“. Pamtimo, prodavalo se je na crpku. „Doneseš lonče i kažeš: daj mi jednu ili dve crpke zejtin, ili šećer. Pa, kad iskoči marmelada u kante, dolaziv ženice i kupujev: „Deda Jordane, crpni jedno sto grama da se deca izradujev“, zborile su. Jedan dan, deda Jordana zabolela krsta i viknaja nekoga da ga istegne na grbinu. Napne ga, i nešto pukne u krsta, a svi što se sabrali smejev se: „Jordane, arno puče, će ti iznikne kriv rep“. E, od sutradan počoše da vikav: „Idi u radnju kog Jordana Krivorepa da kupiš tri cigare na komad, onej najjeftine“. Dobi deda Jordan nadimak, fala bogu sa sreću nosimo si ga i danas svi iz familiju – priča Milena Krivorepka.
GARUŠ
Crnoput, širokih ramena, sav u mišićima, srednjeg rasta, svojim načinom života odudarao je od sredine. Samo su rodbina i najbliži prijatelji znali njegovo ime, za sve ostale bio je jednostavno Garuš.
Nemirnog duha, pronicljiv i inteligentan, hteo je da upozna svet i ljude. I kad je radio na brodu, i kada je po Beogradu obilazio kultne kafane i pronalazio srodne duše uz nezaobilaznu čašicu, samo bi na jedno mislio – da li je njegov duh išao ispred vremena? Te protivurečnosti doprinele su da sagori, da život troši bez mere i granice. Vranjanci su takve ljude opisivali: „za drugi sredina od vruć lebac, za sebe rđav ekser“.
Bistar i vispren, odrastajući u siromaštvu odabrao je metalski zanat kako bi što pre došao do „svog dinara“. „Postoje dve vrste ljudi, oni u većini koji vole da žive kao ptice, sigurno u kavezu, i oni u manjini koji kao ptice lete slobodno saživljeni sa opasnošću koja stalno vreba“, govorio bi kad bi popio više nego što bi njegova snaga mogla da podnese. Uvek je naglašavao sa ponosom da pripada grupi ljudi koja je u manjini. Zato je batalio da bude „metalac“, završio kurs za odžačare i sa kolegom Ćosom među prvima se pentrao po vranjskim krovovima. I tu ga mesto iije držalo. Radni vek je završio u štampariji „Nova Jugoslavija“. Tu je našao, ono što je nemirna mladost tražila – da radi, a da mu niko ne otme slobodu.
„Gde si frajeru, kuda frajeru, nemoj da se praviš seljak“, bile su njegove omiljene uzrečice.
Obožavao je muziku. „Budi šmeker, igraj tvist, voli život slušaj rokenrol“, govorio je prijateljima. Kada bi krenuo na igranku, sa čistim cipelama na kojima su devojke mogle da se ogledaju, sa belim pantalonama i pripijenom uz telo majicom, vikao je: „Ko je doktor za tvist i rokenrol? Naravno, Garuš“! Kada bi popio voleo je da posećuje komšiluk i da od vrata krene s pesmom: „Mnogo dana volim ja Marinu“… Ako bi ukućani uzvratili: „Marina, Marina, Marina“, kratko, veselim tonom uzviknuo bi: „Turite lonče na šporet, napravite jednu gorču kafu na Garuša“.
Pored muzike, druga ljubav bio mu je ribolov. Leti, dane je provodio na Moravi. „Ribe hvatam rukama po virovima. Udicu ne nosim. Iz moj kraj, pored mene najbolji „rukaši“ su: Toma Žongler, Aca Marsa, Života Serbez, Sreta Macan, Ramiz“… Volim da ribe pojedem sa društvom u kafanu, da pijemo špricere kao vodu“, govorio je. Vodio je decu iz ulice sa sobom da mu pomognu da donese ulovljene ribe. „Išao bi pored obale, zamišljeno gledao u reku. Odjednom, stao bi pored nekog vira. „Tu su, ovde ima da im napravim popis“. Skočio bi u dubok vir i ne bi ga bilo, za moj pojam dugo. Kad pomisliš, nema ga, udavi se, on bi izronio i polako se privukao obali. Oko pasa je držao veliku mrenu. „Ova je za merak, a sada da se napuni koš, će bacam one dugačke do lakat“, govorio bi. I tako bi bilo. Torbe, nizovi s ribama donosili smo u Gornju čaršiju. Delio je svima, i onima koji mu nisu tražili“, priča Mile Velinac.
Muzika, ribolov i ispijanje vina i rakije – to je bila suština života po Garušu. Ali, nije zapostavljao ni „ono sporedno“. U njegovom domu moralo je biti svega – „drva za zimu spremljena u proleće i uvek pun frižider“.
Sa suprugom Milevom nije imalo dece, svojim najbližim i celom Vranju ostavio je ime – Garuš.
Pratite InfoVranjske.rs i na Facebook stranici portala.