Afrodozijak za šljuku



Afrodozijak za šljuku

-Što begaš, novinare, kao kurva pijačarka, ovako pred fajront?! Što, će fasuješ kaznu, žuriš se božemski, kasniš s tekstovi, će te onodi urednik? Aj be, to li je problem, sedi ovamo, popi nešto kao čovek, a ne kao novinar, a za ostalo ja će se postaram. E, tako. Aj živeli, a na urednika poruči od mene, ona slika što je naručio da mu je napravim na golem format, sa svaku tvoju kaznu se smanjuje. Doduše, kako si prilježan na rabotu, i kako u ded lajn završavaš tekstovi, to će ispadne neka minijatura… Ako dotle tolko ne kasniš, da tvoj urednik na mene će mora da mi crta sliku. Glodur će crta, a zamenik glodura će boji.
-I sedim ti tako ja danas, mezetim, pijuckam, i gledam tenis. I to ženski tenis, pa još u dubl. Ne volim, brate, da gledam muški tenis, onoga kilomudonju Nole, kad počne da gubi, te boli ga ruka, te noga, te se ušine, lega kao karadnički bivol na onu šljuku… Šta sam reko, šljuka?
-Eee, barska ptico, stari drugare moj, kako me pojeba, novinar da mi se smeje u facu, misli, ja ne razlikujem šljaku i šljuku. Sad, kao u onaj stari štos, evo, komšijo, bilo što da ti kažem neće mi veruješ, nego spremam se da pravim jaribaš s kravu. Pa tako i ja, a nije mi sefte.
-Mi mladi, kapke, treniramo u juniori u naše Dinamo, trener Ljube golman, pokoj mu duši. A znaš li kako sam ga upoznao, nisam ti pričao? Pa li, ja negde sedmi razred, ukradnem od tatka mi jednu cigaru kratak div i šibicu, i odem u voćnjak da duvanim, dasa iz palasa! Da zapalim, kad u kutiče samo jedno zrnce. I znaš Marfijev zakon – kad nešto može da pođe naopačke, obavezno će pođe naopačke. I ja ga kresnem, kad, ono se ugasi na vetar. Umejatan pušač, jebi ga… Što sad da radim? Pogledam tamo-vamo, vidim na livadu izveo profesor iz Tehničku školu deca na fiskulturu, jen dva tri četri, dva dva tri četri, oni ko u logor okolo ripaju. Ja erbap, s cigaru u usta, priđem do profesora. A be, imaš li šibicu? Imam, kaže, priđi da ti zapalim, i kao brka se po džepovi. I ja se primim, priđem k čici, a ne obraćam pažnju oni đaci logoraši što su pobeleli kao beluštraci, znaju što će se desi, navalim se da zatentim, kad ti mi onaj derep profa zavrza jednu šamarugu, onako divizijsku, glava mi se triput obrna oko svoju osu, pa se jedva vrna u normalu. Počnem ja da begam, aaa, će vi`š ti od tatka mi, aaa! Ako, kaže profa, pozdravi tatka ti, i kaži da te tepao Ljube golman. Al kad te pita zašto, i to mu kaži!
-I ja doma, ono ovolika petoprstica na obraz. Šta je to, pita tatko mi, ma ništa, potepa se u školu, detinja rabota… A be, ćale, a poznaješ li ti nekakvoga Ljube golmana? Znam ga, kaže roditelj, kako ga ne znam, odlični smo drugari; a zašto me pitaš? Ma ništa be, onako, čuo sam za njega, pa tako…
-Hm, što sam ono počeo, ripam od temu na temu kao buva u gaće. A da, za šljuku. Treniramo mi u juniori od naše Dinamo, na pomoćni teren, trener Ljube golman. Kad ga vido, smrzna se, ali on već i zaboravio ono, jedini li sam koga je olešio. Ajde, kaže, idemo na pomoćni teren, na glavni se šiša trava i Duce Kuc napasa kravu. I mi svi keliv keliv, glave dole, a Neđa, što posle po to dobi nadimak, on našo da se buni, jebi ga, tatko mu direktor – aj be, bata Ljube, na ovu šljuku li će treniramo? Pljauu!
-A to mi se još jem`put desilo posle; drugar mi Škeki u kafanu naruči nekakav liker, ja se čudim – što ti je be, uzmi neko hrišćansko piće, rakiju, vino… Ne, kaže Škeki, treba posle s devojku da se nađem, a pročitao sam da je ovaj liker odličan afrodozijak. Baš tako, afrodozijak! I ja kikiki, afrodozijak pa afrodozijak, dok mi ne pređe u naviku. I nađem se s ribu, koju sam meračio mesecima, jedva jedv`c pristade da izađe s mene, i žvaka mi dobro pođe, ona, vidim, vlaži kao oktobar, reko, večeras će se omastim. I tako bi i bilo, da ne reko, ajde, najšarmantnija, pre polaska, da popijemo jedno šampanjskojo „Fruškogorski biser“ sa sifon sodu, to je prvoklasan afrodozijak. Kako izusti, preapa jezik, ali kasno. Ona me prezrivo odrebri, glitna poslednje ćebapče, „sramiče“, što smo ga matkali i ona i ja jedno sat vreme, demonstrativno grabna jaknu i pođe si. Čekaj be, stani, a romantika, da ne kažem jaribaš… Ona me gleda kroz trepke – afrodozijak, a? Mrš be tamo, prostotjo nijedna! Pa bari one šopke iz Pčinju, a ne mene, civilizovano biće iz Donju Otulju! I zajeba me kao smrdljivo sirenje, ostana sa suv čindo.
-A, ustvari, što ti ono zapriča za tenis na početak? Pola Vranje da me onodi, ne mož` se setim… Aj, to za drugu priliku, evo fajront, će ne zametev…





Pratite InfoVranjske.rs i na Facebook stranici portala.



  • Ostavi komentar