Ne palim se na tuđe stavove

Vranjski ansambl je dugo godina radio po istom principu, sa istim ljudima i istim načinom razmišljanja, iako će zvanične statistike pokazati drugačije. Želeo sam da ovaj ansambl iz stanja „vaš šlager sezone 1974.“ prevedem u brži i oštriji način mišljenja

U utorak 27. aprila, ansambl Pozorišta „Bora Stanković“ premijerno je izveo predstavu „Narodni poslanik“, Branislava Nušića, u režiji Saše Stojkovića Babačka, glumca ove kuće.
Iako sebe ne smatra glumcem, već više pozorišnim entuzijastom koji se prethodnih dvadesetak godina samo bavio pozorištem, ne može mu se poreći odlično poznavanje ovog složenog sistema. S tim u vezi, a koristeći se raspoloživim ljudskim i materijalnim resursima, učinilo mu se zgodnim da „Narodnog poslanika“ izmesti iz svakog „srpskog vremena“, istovremeno mu dodajući dovoljno detalja koji svedoče da se ništa nije promenilo i da smo tu gde smo – zaglavljeni u stvarnosti. Upravo u toj činjenici, Stojković je tražio put za svoju predstavu.

VAŠ ŠLAGER SEZONE

U vranjskom pozorištu ste od 1988. godine, odigrali ste pedesetak uloga, a ovo vam je treća režija…
– U vranjskom pozorištu, zbog različitih interesa različitih ljudi, niko nije mogao da dobije šansu ukoliko nije pripadao određenom klanu. Ja sam to prekinuo tako što sam napravio predstavu koja je bila prva prava privatna produkcija u gradu. Bilo je to 1996, kada sam režirao predstavu za decu „Uspavana lepotica“. Za dva dana smo odigrali 14 predstava i prodali oko četiri hiljade karata, a karta je koštala četiri marke. Predstava je nesumnjivo napravila veliki finansijski uspeh, i to je u redu, jer smatram da pozorište, osim što mora da bude mnogo pametno, mnogo značajno i ne znam šta još mnogo, mora da bude i zabavno i isplativo, inače nema smisla. Nakon toga, 1997. prva profesionalna predstava ovog pozorišta, nakon što je ono promenilo status, a gde sam bio koreditelj, bila je „Sama u kući“, a glavnu ulogu je igrala moja ćerka. Time se, na neki način, nastavila porodična tradicija jer je moj deda bio putujući glumac pre Drugog svetskog rata. Otac je, pak, igrao glavnu ulogu Kalimaka u „Mandragoli“ 1954, u prvoj predstavi nakon što je pozorište ponovo postalo amatersko. Tražili smo 1998 da i preko leta radimo neke predstave, pa je ispalo da je Boža (Dragan Marjanović; p.a.) radio „Ženu sa iskustvom“, Rade (Radoslav Radivojević; p.a.) „Kir Janju“, a ja „Živu mečku“…
Zanimljivo, mnogo ljudi se, kada je čulo da radite „Poslanika“, prvo setilo baš „Žive mečke“. Šta je tu toliko legendarno?
– Ova predstava je ostala upamćena, pre svega po tome što je u rekordno kratkom vremenu bila skinuta s repertoara! Mislim da sam baš tada i počeo da gradim neki svoj rediteljski rukopis koji je, nadam se, prepoznatljiv i u „Narodnom poslaniku“. „Mečka“ je paratekst, tekstualni pokušaj Andre Popovića Daskala, skaska na „lovačke teme“, gde se pojavljuju stvarni likovi iz Vranja toga doba. Tekst sam po sebi nije nezanimljiv, ali sam ja od njega napravio rokenrol predstavu! Hoću da kažem da u ono doba, a bojim se da je i sada isti slučaj, „Mečka“ nije bila toliko dobra predstva koliko je bila značajna jer je predstavljala iskorak u nešto što naše pozorište do tada nije radilo.
Malo je istrošeno to pitanje o „Nušićevskoj aktuelnosti“, ali ne možete a da se ne zapitate kako to da se od te 1883, kada je drama napisana, do danas malo toga promenilo? Da li smo mi kao narod toliko pogani i nepopravljivo pokvareni, ili se radi o nekoj trećoj stvari?
– U ovoj predstavi sam pokušao da napravim priču koja će biti izmeštena iz Nušićevog vremena i iz bilo kog „srpskog vremena“, koja bi, istovremeno, imala dovoljno detalja na osnovu kojih bi mogli da kažemo da nam je u svakom vremenu potpuno isto. Rekao bih da Srbiju u ovoj poziciji u kojoj je, drži njena „elita“ koja do danas nije promenjena, koja ima iste one stare navike i način ponašanja. Nušić je jedan od naših najvećih dramskih pisaca, koji je imao skromno obrazovanje, živeo u skromnoj zemlji i, samim tim, mogao je da dođe do skromnih saznanja. Nije bio baba vračara, nije mogao da „gleda u pasulj“… Na našu nesreću, život u ovoj zemlji je potpuno nepromenjen od kako postoji Srbija, a tome nema ni dve stotine godina, pa sam upravo u toj činjenici tražio put za ovu predstavu.
Kako je ansambl prihvatio vaše ideje i koliko je uspeo da ih realizuje?
– Vranjski ansambl je dugo godina radio po istom principu, sa istim ljudima i istim načinom razmišljanja, iako će zvanične statistike pokazati drugačije. Ja sam želeo da tu nešto promenim, da ovaj ansambl iz stanja „vaš šlager sezone 1974.“ prevedem u brži i oštriji način mišljenja. Sve je stvar interakcije u kojoj su se mnoge stvari srećno poklopile, a mnoge stvari se, takođe srećno, nisu poklopile! Bilo je ozbiljnih problema sa navikama i načinom razmišljanja nekih ljudi iz ansambla, ali smo na kraju uspeli da se uskladimo. Moj prvi zahtev, recimo, na prvoj probi, bio je da sada više nema glume! Hteo sam da publika nikako ne vidi „glumu“ na sceni. Neki su, opet, preglumljivali, što je meni simpatično na svoj način. U pozorištu mi je najodvratnije upravo to govorno i sporo pozorište, gde vi jasno vidite da ljudi glume.
Da li vranjska publika voli da „male ljude“ prepoznaje u „malim situacijama“ ili samo nije bila u prilici da joj se ponudi nešto drugo?
– Mi smo nekoliko puta bili u situaciji da vranjskoj publici ponudimo „nešto drugo“, ali sinhronizovanom akcijom krutih elita, ti su pokušaji bili ozbiljno ruinirani i silom ubijeni, mada se pokazalo da i ti „pokušaji“ imaju svoju publiku. Samo je pitanje u kom pravcu ćete ići. Boru Stankovića možete postaviti onako kako je to on u svom vremenu zamišljao, predstavu koja će trajati četiri sata i imaćete zadovoljnu publiku. Možete da napravite „Serenadu“, koju smo pravili i koju je klasična publika vranjskog pozorišta ispljuvala „na pasja kola“, ali koju su gledali mladi intelektualci koji nikada pre toga nisu dolazili u pozorište. Oko nje se odvijao čitav život, rasprave, razgovori u pozorišnom bifeu koji su se prelivali na ostale segmente života i samim tim njena sudbina je bila nevesela. Osnovno je pitanje koju publiku želite u pozorištu i zašto nema više mladih i pametnih ljudi u publici? Odgovor je jednostavan – za njih nema ponude, nema predstava!

VIDNO ODSUTNI

Da li je u neku ruku hrabro ovde i ovako, sa pozicije na kojoj ste, prihvatite se režiranja?
– Ne smatram sebe glumcem, ja sam više pozorišni entuzijast, jer sam se prethodnih dvadesetak godina bavio pozorištem na sve moguće načine. Najzanimljivije scene mog pozorišnog života bile su sasvim nevažne za ostale ljude. Recimo, to su situacije kada smo scenograf Sale i ja cele noći sedeli na sceni, ložili vatru, pili neki konjak i gledali zvezde sa scene, jer si samo te noći iz pozorišta mogao da vidiš zvezde i nikad više, jer je bio skinut krov, na kratko. Ili kada smo jednom igrali našu duo dramu bez publike, u vranjskoj sali u kojoj su bila skinuta sedišta. Moj javni angažman isključivo je moj dijalog sa stvarnošću, a ne dijalog sa ljudima. Malo mi je, da ne delujem neprimereno, stalo do mišljenja drugih ljudi. Trudim se da ostanem samozatajan. Ne palim se na tuđe stavove, ne palim se na pripadnost…
Kakva je dalja sudbina vašeg „Poslanika“?
– Finansijska situacija u pozorištu je tragična, tako da je dalji život ove predstave potpuno neizvestan. Predstava je urađena sa veoma skromnim finansijama, počevši od scenografije pa na dalje. Ona je u ovom času, posle tri izvođenja, već otplatila sebe, što je meni veoma važno. Pozorište koje ne donosi novac, već samo nagrade sa festivala, beznačajno je, neupotrebljivo, ničemu ne služi… Smatram da pozorište služi za interakciju publike i autora koji je imao neku ideju. Pozorište bez ideje, pozorište koje je samo slika stvarnosti, bilo da je reč o nekoj groznoj komediji ili je u pitanju klasična srpska drama srednjeg veka, je potpuno beznačajno ako se ne bavi ispitivanjem naše stvarnosti danas i ovde, na umetnički način, naravno. Umetnički način nikada nije direktan nego je prerađivanje stvarnosti na način na koji autor to smatra za potrebno.
Komad, čak, ne nosi ni neku klasičnu poruku…
– Poruke treba izbegavati… To što radim u novinama „Vranjskim“, predstavlja bekgraund koji nije lako oprostiv, s tim što u ovom pozorištu s tim nisam imao većih problema, odnosno tu sam ih imao najmanje. Problem je u nekim gradskim strukturama koje sebe predstavljaju kao „zaštitnike nacionalnih interesa“. Bilo je zanimljivo gledati kako se oni bune još pre nego što je bilo šta od predstave iscurelo u javnost. Pojedine političke spodobe su pokušale da brane Djinđića od mene, dok su drugi intelektualci u pokušaju branili Srbiju od mene!? Pri tome, ispostavilo se, nisam uopšte sporan ja, nego moj politički bekgraund i moje angožovanje oko ideje novina „Vranjskih“. Imao sam nekoliko „opomena“ iz koalicije na vlasti, neki „veliki Srbi“ su čak tražili da se zabrani rad na predstavi, neki političari su vršili pritiske na direktora Cvetkovića… Sve u svemu, vrlo interesantno.
Kakve su reakcije na predstavu?
– Zadovoljan sam načinom na koji je publika predstavu prihvatila, ali sam još zadovoljniji sastavom te publike. Naime, veliko zadovoljstvo mi predstavlja upravo saznanje koga sve nema u sali! To su oni „vidno odsutni“. Demonstracija stava da je neka stvar unapred osuđena na propast je jadna demonstracija stava. Predstava je puštena u život i ona će ga živeti. Tako da nije bitno šta u ovoj maloj sredini o njoj misle oni koji su sami sebe proglasili za značajne.

PROFIL
Saša Stojković Babačko (1963, Vranje) zaposlen je u vranjskom pozorištu od 1989, glumac od 1999. Iza sebe ima pedesetak različitih uloga, a „Narodni poslanik“ mu je treća režija u lokalnom teatru. U svojoj dugoj novinarskoj karijeri radio je kao dopisnik „Politike“, „Danasa“, „Građanina“, „Beograda 202“. Piše za „Vranjske“ i nalazi se na mestu programskog direktora „OK radija“. Napisao je dve knjige eseja: „Živeti zajedno“ i „Prepoznajemo se – prvih deset godina“, a u pripremi je „Kafe Kazablanka“, po kultnoj radijskoj emisiji koju godinama radi. Oženjen je, ima ćerku i sina.