Manganovača sa mirisom politike

Eko Taxi Vranje

Manganovača sa mirisom politike

Posle havarije na Prvoneku, Vranjancima je puštena voda sa bunara na Južnoj Moravi koja je proglašena tehničkom, odnosno neupotrbljivom za piće i kuvanje. Kako to da moravska voda, koju smo pili do 2005, ranije nije proglašena neispravnom



Havarija na brani „Prvonek“ ponovo je dokazala da su Vranjanci decenijama unazad, ponajviše tokom letnjih meseci, pili neispravnu vodu. U ovom trenutku nije izvesno samo to kolike su količine neželjenih supstanci građani uneli u svoje organizme i kakve su posledice po zdravlje svakog ponaosob.
Kada je raznešen cevovod sirove vode ispod brane „Prvonek“ pre dve nedelje, pažnja lokalne javnosti bila je usmerena ka tome kada će kvar biti saniran i stanovništvu omogućeno uredno snabdevanje vodom. Ljudi su bili zadovoljni činjenicom da je Krizni štab, tj. „Vodovod“, brzo uspeo da osposobi i pusti u funkciju stare bunare na Južnoj Moravi, bez obzira na to što je voda u startu proglašena „tehničkom“, odnosno neupotrebljivom za piće i kuvanje.

NEBITNO ZA GRADjANE

Pitanje je zašto nije dobra, kada smo je ranije pili, i to godinama, pre nego što smo počeli da se snabdevamo iz akumulacije Prvonek? Kako to da pre 2005. voda iz bunara sa Južne Morave nije bila proglašena hemijski neispravnom, odnosno „tehničkom“? Ili je, možda, bila, a da to građani nisu znali? Dovoljno je samo podsetiti se skupštinske rasprave tim povodom i tvrdnji direktora „Vodovoda“ da nikakve opasnosti po zdravlje Vranjanaca nema zbog toga što koriste vodu iz Južne Morave.
Elem, jedno od pitanja koje je nedavno, u vreme havarije na cevovodu, bilo upućeno tehničkom direktoru „Vodovoda“ Žiki Mitroviću bilo je šta se podrazumeva pod izrazom „tehnička voda“?
– To je pitanje više namenjeno Sanitarnoj inspekciji ili Zavodu za javno zdravlje. Mogu da kažem da je to identična voda koju smo pili do 2005. godine, ali i to da u ranijem periodu, pre puštanja brane Prvonek, ona nikada nije bila mikrobiološki neispravna. Bila je ispravna i prema hemijskim parametrima, osim jednog: radi se o manganu, čija koncentracija je bila veća dva i više puta od dozvoljene, u zavisnosti od bunara. Na primer, na izvorištu broj dva bila je 35 puta veća, ali je na izvorištu jedan bila u okviru dozvoljenog. Naša laboratorija vrši kontrolu vode koja se pušta u sistem, ali to je nebitno za građane, jer Zavod to ispituje i ja prihvatam njihove parametre – kazao je Mitrović, dodajući da je Krizni štab bio taj koji je vodu iz bunara sa Južne Morave proglasio „tehničkom“, iako važeći propisi poznaju samo termine „ispravna“ i „neispravna“.
Šta su pokazale poslednje analize Zavoda za javno zdravlje? Prema rečima Dejana Jovanovića, specijaliste toksikologije, „tehnička“ voda kojom smo se snabdevali šest dana bila je neispravna u fizičko-hemijskom pogledu, a vrednosti variraju od uzorka do uzorka.
– Mangan je na nekim mestima bio povećan i do 40 puta, ali ga je u proseku bilo 10 puta više od dozvoljene granice. Koncentracija gvožđa i nitrita je u proseku bila duplirana, a u nekoliko uzoraka bila je povećana i koncentracija amonijaka. Test potrošnje permanganata, koji je i indikator prisustva fekalija, pokazao je da organskih materija ima 50 odsto više nego što je dozvoljeno – kazao je Jovanović.
Dakle, voda iz aluviona Južne Morave nije zadovoljavala veći broj parametara hemijske ispravnosti i zbog toga je proglašena neispravnom, odnosno tehničkom. Pitanje je zašto takva mera nikada ranije nije bila primenjena, pre 2005, kada se već radi o istoj vodi, sa istih bunara. Tim povodom aktuelna direktorka ZZJZ, dr Eržika Antić nije imala komentar.
Ona je, doduše, svoje rekla krajem 2004, kada je Vranje tresla „vodena afera“ zbog saznanja da su građani četiri godine unazad pili fizičko-hemijski neispravnu vodu. To je tada pokazao izveštaj Zavoda za zaštitu zdravlja, koji je ova institucija uradila na zahtev odbornika SO Vranje. U pomenutom izveštaju, za period 2001-2004. godine, stoji da je „od 6.000 uzetih uzoraka vode za piće, 60-70 odsto bilo neispravno“.
„Vranjske“ su tada objavile i deo izveštaja Republičke sanitarne isnpekcije koja je u istom periodu u nekoliko navrata donosila rešenja o čišćenju, kao i o zabrani uključenja u sistem vodosnabdevanja pojedinih bunara. Najinteresantnija stvar dogodila se krajem 2003. kada je doneto i rešenje o zabrani upotrebe vode za piće, ali ga je Ministarstvo zdravlja, kao drugostepeni organ, poništilo.
Ondašnji čelnici „Vodovoda“ i lokalne samouprave, pravdali su se tvrdnjama da „takvu vodu Vranjanci piju od 1957. godine“, da „mangan nije opasan po ljudsko zdravlje“, te da prozivanje odgovornih za vodosnabdevanje predstavlja političku ujdurmu opozicije“.
– Zavod je stalno upozoravao na loše stanje na polju vodosnabdevanja Vranja, ali njima, jednostavno, iz političkih razloga nije odgovaralo otvaranje problema neispravne vode za piće. To što su građani pili takvu vodu nije im bilo u prvom planu – govorila je 2004. dr Antić.
Centralni sistem vodosnabdevanja Vranja u ono vreme nije bio jedinstven, već su ga činila tri međusobno odvojena dela: bunari u moravskom aluvijonu, Banjštica sa Fabrikom vode u Toplacu i izvorište u selu Izumnu u Vranjskoj Banji. Svi su se, međutim, slagali da na pojavu mangana u česmovači utiču bunari iz aluvijona Južne Morave, pogotovu u letnjem periodu.

KAKO LI SMO PREŽIVELI

Ondašnji direktor „Vodovoda“ Božidar Djorđević bio je najčešće na meti.
– Pitam se, da je stvarno toliko štetna naša voda za piće, kako bi uopšte preživeli tu vodu svi Vranjanci, njih 55.000 u gradu. Imam osećaj da Zavod nije dao izveštaj na osnovu godišnjih ispitivanja, već samo za letnji period – govorio je tada Djorđević, a jedan od utešnih argumenata je bio i taj da su analize Instituta za zaštitu zdravlja Srbije „Milan Jovanović Batut“ pokazale da u Srbiji 60 odsto vode nije za piće.
Povodom „tehničke“ vode sličan stav danas ima i nekadašnji direktor ZZJZ Jovica Stojanović, koji je na toj funkciji bio od 1989. do 2000. godine. On se ne seća da je u tom periodu bilo zabrane upotrebe vode za piće i kuvanje iz gradskog vodovoda.
– Gotovo sve vreme je voda bila hemijski neispravna, zbog povećane koncentracije mangana, ali je to politizovano i zloupotrebljavano sa raznih strana. Trudio sam se da problemu pristupam realno. Prioritet je bila bakteriološka ispravnost, a moja procena je bila da je najveća opasnost da grad ostane bez vode, da se snizi nivo higijene i da rizikujemo pojavu zaraznih bolesti. Što se prisustva mangana tiče, nema dokaza da njegovo prisustvo u vodi ima štetno dejstvo. Zbog njega je voda bila loša u pogledu mirisa i ukusa, ali nije imala štetno dejstvo za zdravlje ljudi. Koncentracija gvožđa je varirala, bilo je ponekad iznad granice, ali ne drastično – kaže sada Stojanović.
Argumentacija odgovornih za vodosnabdevanje od 1957. pa do 2005, međutim, lako može da se okrene. Oni su govorili da nema dokaza da mangan rastvoren u vodi utiče štetno, ali baš zato što nema dokaza, niko ne može da tvrdi ni suprotno. Da tu ima nekog đavola potvrđuje i Pravilnik o higijenskoj ispravnosti vode za piće, gde je navedeno kolika je dozvoljena koncentracija mangana. To mora da se poštuje, i tačka. Sve ostalo su nagađanja.
No, nije samo mangan problem. Šta ćemo da radimo sa gvožđem, nitritima, amonijakom, organskim supstancama kojih je bilo u česmovači, što je pokazala i poslednja analiza. Šta ćemo sa izjavom nekadašnje odbornice dr Nele Stanojev, koja je na skupštinskoj sednici 2004. upozorila da se voda zbog neispravnosti mora hlorisati, što „stvara hloramine koji su kancerogeni“!
– Imamo porast kancerogenosti, pa čak i među mladima. Niko ovde ne može da tvrdi da je voda kriva za to, ali niko ne može da tvrdi ni suprotno – rekla je tada dr Stanojev.


SVE SU NEGIRALI
Vlada Mančev bio je odbornik DS-a u tri mandata, od 1996. do 2008, i često je na sednicama Skupštine ukazivao na to da sa vodom nešto nije u redu.
– Imao sam saznanja da je voda neispravna i tražio da se građanima saopšti istina, kako bi mogli da se upravljaju prema tome. Nadležni su sve negirali, čak su me optuživali da sejem paniku i da će protiv mene preduzeti neke mere. Ipak, nisam trpeo velike pritiske, jer mislim da su bili svesni da nisu u pravu. Drugo, bio sam opozicija i nisu želeli da ta priča izađe na veliko – kaže Mančev.

ŠTA JE TO MANGAN
Mangan (Mn, latinski – manganium) je metal otkriven 1774, zastupljen u zemljinoj kori u obliku rude koju čine mešavine nekoliko vrsta oksida. Važniji minerali su: braunit, piroluzit i hausmanit. Sva tri su oksidi mangana. Najpoznatiji spoj mangana je kalijum permanganat (KMnO4), koji ima baktericidne osobine, a koristi se i za borbu protiv gljivičnih oboljenja kože. Mangan je sastojak mnogih enzima. Njega bi trebalo dnevno unositi u količini od najmanje jednog miligrama. U velikim količinama soli mangana su toksične. Mangan je tvrd, srebrnast i krt metal. Vrlo je reaktivan, na vazduhu se pali. Rastvara se u kiselinama uz izdvajanje vodonika. Mangan ima slične osobine kao i alkalni metali, masovno se koristi kao dodatak čeliku smanjujući njegovu temperaturu topljenja i popravljajući mehaničke osobine.
(Izvor: Vikipedia)


VOX POPULI
KAKVU VODU PIJEMO?

Jelena Mikić (19), učenica:
– Ne baš najbolju.
Dejan Ilić (22, nezaposlen:
– Ispravnu.
Marija Djorđević (22), radnica:
– Jako lošu, trebalo bi da porade na poboljšanju njenog kvaliteta.
Nemanja Stanković (22), student:
– Lošu.
Miloš Stojković (24), student:
– Ne tako providnu.



  • Ostavi komentar