Posebni, čuruk ljudi

Karta ga nije služila i kada je shvatio da može da izgubi novac, odlučio je da prekine igru. Uložio je sve što mu je ostalo u džepu, protivnici su ga pratili i talon je bio pun. Pre nego da otkrije karte, otvorio je usta i belouška je polako počela da izlazi i šišti

Sobina je dala mnogo poznatih ljudi, profesora, lekara, inžinjera, majstora raznih profila. Njima se žitelji ponose, ali u svakoj prilici ističu da je kroz generacije bilo onih koji su na sebi svojstven način dali pečat drevnom naselju.
Petar Janjić, poznatiji kao Pera Grujka, beše čovek srednjeg rasta i širokih ramena, sa krivim, kratkim nogama. Jake građe, izuzetno hrabar i za mnoge čudan čovek.
– Operisan od stra`, tako smo govorili za Peru. Voleo je da rukama hvata zmije, posebno poskoke. Okupio bi decu i poveo ih u planinu. Kad bi ugledao poskoka prišao bi i nadmudrivao se sa njim. Kao da su razgovarili međusobno nekim nemuštim govorom. Kako je uspevao da ga zavara, ne znamo; odjednom bi ga ščepao, podigao i zubima mu kidao glavu- pričaju njegovi poznanici.

ZMIJE U «SIMPU»

Petar je penziju stekao radeći u «Simpu», na najtežim poslovima u špricaoni.
– Svi su znali da je tvrd radnik, taj nije umeo da zabušava. Smetala mu je lažna «Simpova» disciplina koju su sprovodili pojedini direktori. Jednom je pobesneo, hteo je da sam uzme pravdu u ruke. Nahvatao je petnaestak poskoka, stavio ih u kesu i poneo u «Simpo». Nameravao je da ih pusti u kancelariju direktora koji mu se nešto zamerio, ali smo slučajno primetili šta smera i nekako ga ubedili da odustane. Od besa, poskocima je zubima otkinuo glave – pričaju oni koji su tada radili sa njim u Simpu.
Voleo je život, da popije, pojede, da baci kartu. Markantan, na konju sa dugom bradom i šubarom na glavi, odlazio je naviše uz reku po drva, ali i radi razonode.
– Jednom se, pored reke, kockao sa Ciganima, ali oni nisu videli da je uhvatio neotrovnu zmiju beloušku, dugu petnaestak centimetra i stvavio je u usta. Karta ga nije služila i kada je shvatio da može da izgubi novac, odlučio je da prekine igru. Uložio je sve što mu je ostalo u džepu, protivnici su ga pratili i talon je bio pun. Pre nego da otkrije karte, otvorio je usta i belouška je polako počela da izlazi i šišti. Ostali kartaroši ostavili su sve i dali se u beg niz reku, prema Sobini i Saraini. Sakupio je novac, a sutradan, kada se našao sa ovima, pričao je da je imao najjače karte otkako zna za sebe. «Sami ste krivi, od stra` izgubiste sve», tešio ih je – pričaju njegovi drugovi.

BETON LIGA

Nema čoveka u Sobini koji nije voleo Stevana Tasića, poznatijeg kao Steva Štrban. Omalen, sa brčićima kao nacrtanim, obožavao je društvo. «Ako se ne pije, ne mezi sirenje i mladi lukčiki, ako se ne baci ajnc onda se džabe živi», bila je njegova maksima. Radio je u «Koštani», obožavao fudbal i igrao za fabrički klub.
– Bio je kao čigra, sitan ali dinamitan. Na mestu desnog halfa oduševljavao je gledaoce borbenošću. Koštana je igrala u «beton ligi», ali je zahvaljujući Stevi bilo milina gledati utakmice. Znao je da na gradski stadion dođe na svom magarcu, i odmah dobije aplauz. Jednom, igralo se u Vranju, protivnik jak, a Steva se borio kao lav. Predao je loptu napadačima, i onako zadihan otrčao do aut linije da predahne. Tu je uvek stajao balon hladnog komenjaka. Nategao je balon da se okrepi kad je neko viknuo: «Stevo, naši izgubiše loptu primićemo gol». Steva je bacio balon i utrčao u teren. Naleteo je na sudiju i sudar je bio silovit. Pao je sudija, pao je i Steva. Sudija je tražio pištaljku koja mu je odletela iz usta i nije mogao da je pronađe. Gostujući fudbaler bio je sam pred golom, očekivao se pogodak, ali odjadnom je stao i počeo da se valja od smeha. Zahvaljujući Stevi, Koštana nije primila gol i na kraju je pobedila minimalnim rezultatom, 1:0 – pričaju njegovi saigrači.
U Sobini je bilo puno boema, ali samo jedan Ljuba Manga. Svi se slažu da «većeg meraklije na ćevapi» nije bilo. A kako i ne bi kada je većinu radnog veka proveo u vranjskom ugostiteljstvu kao ćevapdžija. Svoju umešnost je kasnije preneo i na sina Blagoju.
– Znao je da izabere najbolje meso, naravno svinjsko. Obavezno je stavljao i malo ovčjeg i tajne zerzevate. Dok su ćevapi skakali po skari, nama je polazila voda na usta. Kad zamirišu, pamet da ti štukne. Jedeš i ne znaš koliko ti je dosta. Eh, da zna Golič da priča, kako smo među borčiki terali kera. Jedeš, piješ komenjak i ne znaš da kažeš dosta – pričaju Sobinčani.

NA STUPKU DA MU NE STANEŠ

U Sobini se svojom osobenošću izdvaja i familija Balčini. Nikola Balča bio je visoki i krupan, kad bi uzjahao magarca noge su mu se vukle po zemlji.
– Eh, što je mogao da popije i pojede. Da ga staviš u bure ima da presuši. Kad je dobre volje svima je bio na usluzi, kad nije na stupku da mu ne staneš – pričaju Sobinčani.
Mnogo je poznatih familija u Sobini, ali ko još nije čuo za Tomčine. U njihovoj kući dece nikad nije falilo. Radili su, mučili se da se prehrane.
– Tatko mi Nikola, njegova braća Tasa i Josa, svaki je bio na svoj način čuruk čovek. Što se tiče dece, ja sam rekoreder. Rodila sam trinaestoro. Fala Bogu, svi si nađev svoj put. Trenutno još četvoro se dovija kako zna, ali bog sve uređuje, će si nađev svrtku – kaže Blagica Tomčina.

VAISTINU SE JAVI
Bogojavljanje. U Sobini, od mraza pucao je led na reci. Po kućama, zbijenim oko crkve, uvukla se mistična tišina. Ponoć se iščekivala uz vruću rakiju od tanke praskovače, više godina stare, koja se točila iz dudovog bureta. Grejala se bez dodatka vode. Svetlo se te večeri nije palilo. Čkiljila je lampa na gas, okačena u uglu o gredu. Šporet je stenjao, napunjen hrastovim mladicama. Familije su bile na okupu.
– Sa braćom i sestrama spavali smo u jednom krevetu.
Kučići su tada prestajali da laju na mesečinu. Budili smo se omamljeni mirisom prasećih repova koji su virili iz tanjira sa staklastim pihtijama. Debela ledena pokorica na prozorima sakrivala je proviđenja od dece. Samo su se najstariji, povremeno, peli na tavan i gledali, kroz razređene ćeramide, u nebo, ne bi li na crne dane namamili bele noći. Svanulo je – na mah. Puče sulundar pred ulaznim vratima. Neko reče: «Bog se javi!» – Vaistinu se javi – izljubismo se – priča Jovan Vraža kako se kod njih dočekivalo Bogojavljanje.
Svitanje su dočekivali na nogama. Znalo se, tog jutra biće tradicionalnog kupanja u reci. Poštovala se tradicija koja je ostala od predaka, da se održi vera.
– Svake godine znalo se ko je kum na Bogojavljanju, ko će se kupati u reci a potom ugostiti rođake i prijatelje iz Sobine i Vranja. Ujutru bi se okupili ispred crkve i krenuli uz reku. Pratila bi nas muzika. Sviralo se silno, odjekivala su okolna brda. Kupalo se u viru pored Vražine vodenice. Poslali bi drugare, da u vodenici nalože furunu, da na verigama greju rakiju u bakarnom kotlu – kaže Miša Grujka, koji je kupanjem ispunio amanet predaka.
U Sobini, nema čoveka iz stare familije a da nije bio kum na Bogojavljanju. To nije bila stvar prestiža, već čast, ritual koji je, kako kažu, «otvarao vrata i prozore na kući kako bi ušla božja blagodet».
– U vodenici bih se skinuo go, samo u gaćama, i ulazio u vir. Uz molitvu, tri puta bih, okrenut ka istoku, zagnjurio u vodu i izašao praćen veselim uzvicima prisutnih. Potom se služila grejana rakija, nazdravljalo se i uz muziku se zavelo kolo. Nismo se mnogo zadržavali, krenuli bi brzo natrag prema crkvi – kaže Miša.
U crkvi, po ustaljenom običaju, neko drugi banjao je krst na licitaciji.
– Kad bi se vratili, ritual banjanja krsta kod crkve bio je završen. Odlazili smo u kuću domaćina da mu čestitamo, da mu poželimo zdravlje, sreću i prosperitet u familiji. Dočekivao nas je sa rakijom i mezetlucima. Muzika nije prestajala – navodi Miša.
Za to vreme, postavljala se sofra u kapeli.
– Domaćin je podnosio glavni teret oko gozbe, ali i ostali su učestvovali u donošenju pića, suvog mesa, prženice, čvaraka. Svako ko bi ušao imao je svoje piće i tain u tanjiru. Krenuli bi sa vranjanskim pesmama, otegnutim reskim tonovima koji su polako raspojasavali kuma i njegove goste – ističe Miša.
Veselje je trajalo do duboko u noć. Igralo se, pevalo, za muzikante predaha nije bilo.
Veselja su se završavala mirno, pripiti se razilazili kućama. Ipak, ranije nije uvak bilo tako.
– I kad je sveti dan, đavo ponekad ne daje mira jer previše pića u glavi njegov saveznik. Stariji bi predosetili naelektisanu atmosferu, i na vreme bi odlazili kućama. Bilo je kavgi, moramo priznati, došlo bi i do tuče koja se brzo prekidala jer razumnih je uvek bilo. Uglavnom, okretali su se stolovi, bacale stolice, čaše i flaše bi se lomile o zid. Sutradan, u crkvi na Svetog Jovana, kad se pripale sveće za žive i mrtve, pala bi mirba. Pila se grejana rakija do podneva, svi bi priznali da su krivi, a onda se razilazili kućama gde ih je čekao svečarski ručak – priča Jovan Vraža.