Na prase su jajca otpozadi

Eko Taxi Vranje

Na prase su jajca otpozadi

-Dođi, novinare, sedi, da ti se požalim, na koga ću nego na sedmu silu, sila božja, bre, nema zajebancija s vas! Što će popiješ, ovako pred fajront? Konobar! Daj… Će platim, normalno da će platim, neće ostanem dužan, još deda mi Krsta vikaše – najjeftino je kad si platiš…
-E pa, danas sam se konačno uverio da imam šećer, što ga popularno zovu dijabetes. Vidim ja već neko vreme šoram kao Kazanđol da sam popio, na svaki pet minuta me diza, usne mi suve kao Sahara, a u usta osećam nekako kao da mi je baba nabutala ono vuneno klupče, što mi već deset godine plete šal. Kad idem po ulicu, komšiski kučiki idu po mene i oblizuju se, nema koje me nije bar tri puta uapalo, iskidaše me živoga, kao da sam mačor, a ne homo sapiens. Još pa sin mi me iznervira, dolazi iz školu, kaže, tato, znaš li ga onog mog profesora, onoga karoteku, što ima crni pojas osamdestreći dan? Zašto to? Pa, kaže junior, napravio sam neku pizdariju, on za uvo – ko ti je tatko, pita. Ja poče da objašnjavam, ovaj, onaj, zove se tako, a nadimak mu je ovako, radi onamo, on se misli; hmmm… ne mogu se setim, kaže, ali sigurno sam ga neki put tepao, pitaj ga, on sigurno će se seti za mene. Kako neće se setim? Olešio me, kao i većinu u ovaj grad, u naše momačko vreme. Znaš, tepan i onoden ne zaboravljaju… I odma se oseti čudno, nekako slatko, uspomene iz mladosti, prosto ti milo što te tepao onaj što je sad profesor, a ne neka leventa.
-A sa ženu kad pravimo jaribaš, ona sve breva – lelkee, što ti je sladak, što ti je sladak! I ja se zamislim, odem kod doktora, krv, močka, sve po red, rezultati kažu – šećer trinaes i po! I zabrani mi onaj katil doca pijenje, stroga dijeta, ali ja reko aj još večeras, pa od sutra će vidimo, što kaže naš narod – na prase su muda otpozadi…
-Od doktora, pođem naviše, onako sladak i uilan, prolazim pored opštinu, a nekako se pade subota, lepo, sunčano vreme, tamo orljak, svadba vrz svadbu. Snaška se krije od snašku, kažu, ako se vide, neće je na arno, dok jedna izlazi i baca bidermajer, ona druga se krije iza ćoš kao lopov, a oko nju majka, svekrva, tetke, strine, ujne, okružile je kao kopci, nemoj koleginica da je urekne. Oro se vije pred našu gradsku kuću, neobavešten putnik namernik će pomisli da su nam sve boje bojadisane, da nam je sve potaman, razdragani građani uz goč i trubu proslavljaju radne uspehe i visoke plate, svi misle da u Vranje žive samo Mitka i Koštana, da se ovde samo pije, igra i peva, i da nam fale još samo čangaraci na guzicu i peruška pa da poletimo. Ma dobro, samo nek se pleše, što će lipčemo gladni nema veze, važno je da smo mi živi i zdravi. A lepo se kaže – golo zdravlje, čis boles…
-Stanem tamo, da pogledam oni svatovi, a naročito svaće, znaš kako kažu naši stari – svaća se faća; da se malko razgalim, slatki dertovi da si razbijem. Kad pogledam, tu se nacrtao i drugar mi, iz istih razloga kao i ja. Stavio ruke na dupe, i šmeka što se radi. Al nekako ne gleda ono oro i mlade svaće, nego negde u stranu, zabuljio se u nešto kao žaba iz palamidu. Zdravo živo, zdravo živo, de si, što ima? Evo, gledam svadbe, nema narod drugu rabotu nego da se ženi i odava, na ovu nebitnicu. Ama, reko, ti kao da ne gledaš svadbu, nego negde natamo, u što si se tolko ugledao.
-Ja, kaže, svaku subotu i nedelju dolazim ovde da gledam svadbe, to mi je razonoda i, da tako kažem, duhovna hrana, ali i to mi ožive od pojedinci. Pogledaj onamo, iza ono sanduče za poštu, vidiš li onaj parkiran auto? Vidim, pa što? Stali si ljudi, možda čekaju nekoga, ili tako nešto… Aha, čekaju nekoga, a? A vidiš li ko sedi u auto? Pa vidim, neka dva lika, sede i gledaju. Dobro, a poznaješ li ih koji su? Ma, nešto su mi poznati, al ne mogu baš da se setim… Ne mož` se setiš, a? E pa ja će ti kažem!
-Onaj na vozačko sedište ti je poznati ginekolog ovdašnji, a onaj do njega službenik u jednu državnu firmu što se bavi s izgradnju, što valja placevi, stanovi i lokali. Ama, reko, kao da su oni, al pa kao i da nisu, nešto mi drukčiji nego što jesu. Eee moj bato, kaže drugar mi, svaku subotu i nedelju su oni tu, parkiraju se na to mesto, stave tamne naočare i još nekakve kerefeke da ih narod ne prepozna, pa gledaju i oblizuju se.
-Zašto, reko, što imaju oni od to? Pa dobro be, iznervira se drugar mi, glup li si od rođenje, ili si uzimao časovi? Tečo nijedan, ginekolog gleda i pravi kratkoročni planovi, kolko svadbe, tolko i deca, će ima rabota za njega, i čast; vidiš li kako p`ška nešto – kaže, tako, tako, deca moji slatki, karajte se vi samo, plodatisja i množatisja aki kedri livanskiji, pa za dva tri meseca će si dođete kod čika mindžologa, ja da vas opravim. I odma si pravi računicu, upisuje u tefter, kao matična služba venčanih – danas, datum taj i taj, tolko i tolko svadbe, tad trudnoća, tad porođaj, jednako tolko flaše viski, i zavisno od ekonomsku moć roditelja, a ovo velika svadba, i luksuzna, svi skupo odeveni i opremljeni, tolko i tolko evra. Znači, mogu da rezervišem letovanje, i da uzmem gvožđe za šesti sprat na kuću, do tad i tad.
-A onaj pa graditelj, i on gleda kolko je svadba bogata, pa se posle okolo raspita, da li su mladenci stambeno obezbeđeni, treba li im stan, kuća, plac, ili možda lokal. Ako treba, tu je čiča, i on vadi tefter, zapisuje podaci – svekar ima kuću, ali mlada se ne slaže sa svekrvu, znači će pritisne šumenka muža da se sele, ili će prave kuću, ili će kupuju stan. Tast je radio u Nemačku tries godine, znači pun je s pare, ovde može da se računa na plac u centar grada i barem jedan pogolem lokal.
-I tako svaku subotu i nedelju, sede tu i organizuju si biznis, pa još ako znaju nekoga, kuma ili starejka, lepo si se i provedu, pojedu i popiju, a bez poklon. Evo, glej, glej, priđe im mladoženjski momak s kondirče, popiše si po tri puta, eno ga i kum trči, ugnjete im kilo viski kroz prozor! E pa, kad te oće, oće te!





  • Ostavi komentar