Nemavišetinamoga

-Ela, novinare, ela, kučiki su vrzani, ajde pred fajront po jednu… dve… tri… Dobro de, dobro, ne ripaj… hm, možda i četiri… Ma, šalim se be, teram si cirkus, a na Jožu ne mu je do smešku. Što, ne znaš za to, nisam ti pričao? Pa li, u osnovnu školu, mi prvi razred, s mene u odelenje Ciganče, Oktavijan Bećirović. Mi prvi razred, tepa te ko te dokači, i učiteljica, i kuriri, i sekratar, i direktor, za stariji razredi da ti i ne pričam, znaš i sam; de te vidi, tu te oleši. Pa kad odeš doma, i tamo te tepaju i tatko i majka, što si to radio, lijane nijedan, pa si izeo toliki ćutek? Mora ti da si kabat, živi nas obruka! Pa udri. Morao sam na Kerlu da plaćam reket, da me brani. Kad, Oktavijana niko ne sme da ga pipne, car! Što je sad ovo? Dokle mi provalimo – Oktavijan prvi razred, a tatko mu Fabijan osmi, najak u školu!
-I što ti ono zapriča – aha, radimo mi iz lektiru „Priče o Titu“, pismena vežba. Jedan ovo, drugi ono, mali Joža i drugar mu Pepek, a Oktavijan uradi sastav ono, kad se sva deca sankaju, a on nema sanke, pa ukrade korito, i onako sankajeći se udari u kamen, ovoliku dzicu, i korito pukne kao praska. I, piše Oktavijan, svi su se deca smejali, al na Jožu ne mu je bilo do smešku. I dobije četri na tri.
-Tako i ja, nešto danas ne mi je do smešku, cel dan tako naero, tako i poče, sve pokušavam da se setim, ko li me jutros polazi s golu guzicu? Evo, već neko vreme, fatiše me neke podgrudice, nešto me guši evo baš ovde, ispod lažičicu, i boli kad pritisnem, vvvv, mmmm… Žena mi zapela, obanjaj se bre, i presvuči veš, pa idi kod doktora, civilizovano si biće, nisi u arnautsko selo raso; će pandrkneš, ne daj bože, neće imam pare ni da te saranim.
-I ja kod doktora, on se izvalio, kakambašija, tu vrti dupe neka medsestra; što je be, prike, kakva je muka? Reko, doktore, evo tu me boli, ispod grudi, i guši me, i sve mi zuji u uši, mada komšika mi Persa Meraklika kaže da se za to ne sekiram, to znači će čujem neki glas. Ali, ja opet, što znam, i ti da vidiš… Aha, dobro aj skini se, da te poslušam. Obanjao li si se? Dobro. Aj diši, aj sad ne diši… kašljaj… dobro, ne mora da mi pljuješ u fizionomiju! Pušiš li? Pušiš, a? Piješ, cvrsto? Pa dokle bre ja mrtvaci će lečim, pa posle doktor kriv kad vi kusaju gra`! Ajde oblači se, ništa ti nije, da duneš na vola u dupe, ima da mu ispraviš rogovi! Ama, čekaj be, doktore, boli me tu, nemoj tako da me zajebeš kao smrdljivo sirenje, daj mi neku terapiju, ali lekovi što se ne plaćaju, ako može… Aha, boli te ispod grudi, a? A kaži mi, spiješ li na stomak? Pa, spijem… E pa, onda mora da ti je od glavče, hahaha, ono te nažuljalo! A sestra pa da zaluči – doktore, sigurno je od glavče, ali s koje strane, da ga ne glođa iznutra? Čovek kad spije na stomak, ne zna što mu se dešava iza leđa, hihihi! I tako ti ja odo kao pomočan.
-Pomena tatka mi… Tiki, posle onaj seir kod doktora, pođem kod tatka mi da mu se požalim, ne smem doma da idem, žena ima da me poturči, ulo nijedna, pa ne znaja li da mu butneš na doktora dvaes evra, da vi`š kako bi te opravio! Znači, ručak nema, će ručam kod tatka mi. A on pa samo pasulj vari, oćeš čorbast, s rebarca, sa slaninu, sa škembići, oćeš gravče na tavče, oćeš lučen gra`… Od pasulj, jednolična ishrana, će dobije beri beri, ili makar seri seri. I po put sretnem drugara mi, onoga Tine Leptirmašnu, đavol ga nanese. A kažu da je za njega Radojka komponovala onu pesmu – nemavišetinamoga. Kude pođe, pita Tine. Kod tatka, na pasulj… Aj be, lud li si, izbulji belci Tine, ne li ti više ožive taj tatkov ti pasulj, ideš po ulicu, ili sediš u kafanu, a po tebe samo se širi miomiris od karabit, kao na železničku stanicu, isto tvor Pepe. Nego, dođi si ti kod mene, ispeko sam jagnje, slavim preživljenje, malo da pojačaš ishranu… A ima i gajba vino, crno, i kilo džoni šetač, taman za tvoje glavče… ovaj, srce.
-Ja ljige dovde, uzemljenje. Čekaj me, reko, ti doma, ja samo da se javim na tatka. Odem kod ćalca, on postavio sofru, raščetvrtio krastavicu, natočio čokanjčiki neku domaću brlju, de li je kupuje ne znam, al za odvikavanje od alkohola je super. Ajde be, sinko, će ostine pasulj, dokle će te čekam? More, reko, odavno se spremam ovo da ti kažem u oči, močam ti se ja na tvoj pasulj, što me truješ s njega već tri decenije! Pa u onaj pasulj puu puu, hrrkk, puu! On čovek, drvce bidna. Crni sinko, pa što će ručaš, od ženu ti, onu džerimu, ako čekaš, ima gladan da lipčeš, ako ti nije kupila mesni narezak. Ne se, reko, ti sekiraj; a ako baš oćeš da znaš, idem kod staroga drugara mi Tine, na viski, jagnjetinu i vino, eto de idem! Eee, sinko, vrti s glavu tatko mi, Tine njega opravio, pa i tebe će te opravi… Dobro, kako oćeš…
-I ja kod Tine, da ulegnem, oćeeš! Porta zakentrena! A čujem tamo čaške i viljuške tropaju, živ si zdrav si, doveli i Cigančiki, armoniku i tarabuk, jaašaa! Tineee! Ko je toj? Tine be, ja sam, otvori, ne li me vika na jagnje?! More mrš be, kakvo jagnje, mož` samo jajca da mi se nalapaš, ajde begaj, ne uznemiravaj mi gosti, nemoj miliciju da vikam, da ti pomeša bubrezi i krajnici! A u majčinu!
-I ja, što ću, kod tatka mi, staratelj si je staratelj. Tato, ja sam se, znaš, malo šalio maločas s onaj pasulj, nego daj malko da macnem, umre gladan. Pa ti sinko reče ideš kod Tine na jagnje; i kad mu se na`rka na pasulj, ja što ću, fati pa sve rasipa na svinju. Ne znam, trk u kočinu, vidi nešto ako je ostalo…